banjalukaforum.com

Kajser, fudbalski lažov kakav se više ne rađa!

Autor: Nikola Janković

Poznat si, zarađuješ, izlaziš, piješ, muvaš ribe, a ne igraš nikada? Moguće je. Pročitajte priču o Karlosu Enrikeu Kajseru, fudbaleru koji je radio sve da nikad ne zaigra. Dvadeset godina, 30 utakmica, nula golova.


PINOKIO: Karloš Enrike Kajser
Karlos Enrike Kajser celog života imao je samo jedan cilj - da pobegne iz nemaštine i uđe u društvo bogatih i poznatih, da zaradi dovoljno novca da izađe uveče, kupi auto, smuva manekenku.


Talenat za fudbal mu je to i omogućio, ali ono u čemu se Karlos razlikuje od ostalih i po čemu je ova priča posebna je zbog toga što Karlos nikada nije ni želeo da igra fudbal, a kada je morao - trudio se da to ne radi!

Da, baš tako.

On je, na neki čudan način, živeo srpski fudbalski san.

Kajser, napadač, onaj klasični fudbalski "prevarant" na malom prostoru kakav se rađa u favelama, igrao je za izrazito popularne, slavne i velike brazilske klubove, Vasko da Gamu, Flamengo, Fluminenze i Botafogo, a stigao je čak i do Evrope, gde je varao čelnike Ajačija, pa i Meksika, gde je izneverio poverenje ljudi iz Pueble.


On je, uprkos klubovima za koje je nastupao, uspeo da ostane donekle anoniman igrač. Svojevoljno. Sve dok njegova karijera nije postala kultna, a za to je bilo potrebno vreme.


Kajser zaista jeste bio umetnik, na svoj način - Karlos Enrike Kajser ostaće upamćen kao igrač koji je zaradio milion i kusur, a da je u karijeri koja je trajala 20 godina odigrao samo 30 (slovima: trideset) zvaničnih utakmica.

I nije postigao nijedan jedini gol!

Šarm i laskavost. To su bili njegovi fudbalski kvaliteti. Tako je Karlos uspevao da bude fudbaler bez da izlazi na teren. Bez da je mogao da gleda "Catch Me If You Can" Leonarda Di Kaprija, Kajser je snimio fudbalsku verziju ovog kultnog filma.

Ranih 80-ih, Kajserova strategija je bila jasna. Postao je dobar prijatelj i "visio" sa tadašnjim legandama brazilskog fudbala u nastajanju, Romarijom, Edmundom, Rikardom Ročom, Renatom Gaučom, Brankom... Koji god od njih da je potpisivao profi ugovor, ubeđivao je novog poslodavca da postoji jedno čudo od igrača zvano Karlos Enrike Kajser.

Predsednici su po pravilu nasedali. Ne bih ih Romario navukao...

Kajser je morao da igra fudbal, zapravo, onoliko koliko je trajala proba. Nedelju, dve... Mesec, dva, retko tri. A, dobro je to radio i uglavnom je dobijao ugovore. Iste sekunde, Kajser je činio sve što je u njegovoj moći da - ne igra.

Prvo što je tražio od trenera je da mu pruži dve, do tri nedelje odsustva da popravi fizičku pripremu, kako bi spremno ušao u utakmice.

To je bio fer zahtev. Kajser ga je koristio da trči krugove oko terena, a zapravo se treznio od burnih noći na Kopakabani i Ipanemi. Svedoci pričaju da bi gotovo po pravilu proslavu ugovora organizovao u društvu lepih žena.

Kada bi prvi mesec prošao, Kajser bi se pojavio na treningu sa ostalima.

U intervjuu koji je dao magazinu "Globo", Kajser je objasnio koji je bio njegov sledeći plan.

"Morao sam, pre ili kasnije, da počnem da treniram. Znao sam da je potrebno da budem uverljiv. Iskoristio bih prvi pas ka meni da vrisnem, šutnem loptu što dalje u polje i sa zaprepašćujućim izrazom lica padnem na zemlju i uhvatim se za preponu, ložu ili list... To mi je davalo dodatnih 20, do 30 dana za oporavak, pa onda ponovo fizička priprema. U to vreme nije bilo magnetne rezonance, pa su mi svi verovali", pričao je najveći prevarant u istoriji fudbala.

"Pinokio je izgubio. Ovaj čovek je najveći lažov u istoriji", rekao je svojevremeno jedan od njegovih prijatelja i saigrača, Rikardo Roča, inače reprezentativac Brazila.

Dok se oporavljao od "povrede", Kajser se trudio da popravi svoj status među saigračima i stekne nove prijatelje koji će ga vući sa sobom kada ga jednog dana budu "provalili" u aktuelnom klubu.

"U to vreme, igračima je bilo zabranjivano da napuštaju hotele pre utakmica, tako da sam ja zvao hotel nekoliko dana pre nego što ćemo stići i bukirao sobe za devojke (nije jasno baš devojke koje vrste). One bi dolazile malo pre nas i odsedale u hotelu, tako da moji saigrači nisu morali da napuštaju hotel kako bi se zabavili", pričao je Kajser.

On je bio toliko dobar u tome što je radio, da su ga mnogi treneri cenili i smatrali zaista nesrećnim sa povredama.

Inače, Kajser se sa lokalnih fudbalskih terena upisao u akademiju Botafoga sa 16 godina, kada je prešao u Flamengo. Talenat koji je imao kao klinac odveo ga je u Meksiko, u Pueblu, gde je shvatio da ga fudbal stvarno ne zanima.


To što ga je zanimalo nije bilo jeftino, pa je morao da bude pametan.


Shvatio je da, ako ne igra i ako je stalno povređen, mora na neki način da "drži" svoju cenu, pa je nabavio mobilni telefon i ranih 90-ih mesecima držao u nedoumici čelnike, stručni štab i saigrače u Botafogu. Stalno se, pred njima, šetkao sa mobilnim i pričao nešto na engleskom, da ga svi čuju.

To nije bio engleski. To je bio pokušaj engleskog, koji niko ne bi razumeo.

Kajser je tvrdio da ga zovu agenti iz Evrope i da je na pomolu veliki transfer. Tada je prvi put bio ozbiljno uhvaćen u laži. Niko u klubu, pred kim je "pregovarao", nije znao engleski. Osim kondicionog trenera Ronalda Toresa. Njemu je taj "jezik" sporazumevanja bio čudan. Kada je Kajser jednom otišao da se tuširao, doktor mu je zavirio u stvari i ostao bez reči kada je shvatio da je mobilni s kojeg je "Pinokio" telefonirao - zapravo igračka!

"Pretvarao se da govori engleski, ali nijednu reč nije rekao tačno i ništa nije imalo smisla. Jednog dana otkrio sam da zapravo nikada ni sa kim nije ni razgovarao", prisetio se Tores tog detalja.

Kajser je morao da ode iz Botafoga. Ali, nije mu padalo na pamet da odustane od svog stila.

Ubrzo se našao u nižerazrednom Banguu. Trener Mojses, posle nekoliko meseci tolerisanja Kajserove nespremnosti, odlučio je da ubaci centarfora u igru u drugom poluvremenu utakmice sa Koritibom.

Kajser je znao da će mu ulaskom na teren biti dodatno skraćen boravak u tom klubu. U sekundi smislio je šta će uraditi.

Prilikom zagrevanja, zatrčao se ka ogradi i započeo tuču sa jednim napadačem, zbog čega je bio isključen pre i nego što je ušao na teren.

Znate li šta se tada dogodilo?

Predsednik kluba je bio besan, pa je zahtevao hitan razgovor, pred celim timom, s namerom da mu uruči otkaz, ali dogodio se veleobrt! Kajser je predsedniku Kastoru de Andradeu ispričao da je navijač sve vreme vređao njega, De Andradea i da on nije mogao to više da trpi, pa je krenuo da se obračuna sa bezobzirnikom koji je udario na tako poštenog čoveka kako što je predsednik.

"Pre nego što bilo šta kažete, prvo me saslušajte. Bog mi je dao oca, ali je on preminuo. Ipak, Bog mi je nešto kasnije dao drugog oca", pričao je Kajser okrenut prema treneru i saigračima, a pokazujući prstom ka De Andradeu.

"A, ja nikada neću dozvoliti da neko kaže da je moj otac lopov. Navijači su baš to pevali. I zato sam tako odreagovao".

Dobio je novi ugovor i jaču platu.


Kajser je otkrio i kako se spasao da bude razotkriven kada je, preko prijatelja, uspeo da izdejstvuje ugovor sa Ajačijom, gde je predstavljen kao brazilsko čudo.


Kada je stigao na Korziku, bilo je zamišljeno da tim odigra na dva gola, da budu prisutni navijači i da na delu vide novu zvezdu kluba, špica iz Brazila, bivšeg igrača velikih brazilskih klubova. Kajser to nije smeo da dozvoli, ali znao je i da nije trenutak za uobičajenu "povreda rutinu" pred tolikim brojem ljudi.

Imao je paklen plan.

Dok su se njegovi novi saigrači zagrevali na igru na dva gola, on je prišao tribini sa navijačima da se slika, pimplovao je loptu neko vreme i onda rešio da časti prisutne, pa je svaki fudbal na terenu, do jednog, poslao na tribine.

Navijači su bili oduševljeni, čelnici kluba takođe - stigla je harizmatična južnoamerička zvezda.

Ali, ništa u Kajserovom slučaju nije bilo - slučajno. Ova rasprodaja suvenira ostavila je ekipu bez ijedne lopte za igru, pa je trener morao da odradi "suvi" trening bez lopte. ajseru je samo to bilo potrebno. Kada su počeli sprintevi - požalio se na bol. Ostalo znate.

Ipak, nije svaka njegova laž prošla tek tako. Jednom je, ugovarajući transfer, tvrdio da je igrao za argentinski Independijente u finalu Kopa Libertadores 1984. godine, što se pročulo čak do La Plate, pa je usledio oštri demanti kluba. Posle toga, ljudi su bili obazriviji u pregovorima sa Kajserom, koji se uhvatio za jedan od svojih poslednjih aduta.


Pričao je da je nadimak Kajser dobio zbog stila igre i ponašanja na terenu, koji je neodoljivo podsećao na slavnog Nemca Franca Bekenbauera, inače najpoznatijeg "Kajsera" na svetu.

Njegove laži danas ne bi mogle da prođu tek tako, u vreme, interneta. Ali, pre 20 i više godina, Kajser je uspevao da uveri vlasnike klubova da je baš on taj. Samim tim što je poslednji profi ugovor "odradio" u četvrtoj deceniji života, bez da je postigao gol, govori o tome da je bio najbolji u onome što je radio - laganju.

Kasnije, u intervjuima je tvrdio da se nimalo ne kaje što je toliki svet dovodio u zabludu, a priznao je da je "mogao mnogo više u karijeri, da je samo hteo".

Većina ne bi stigla tamo gde je on bio, uz najveća sportska i životna odricanja.

Dvadeset godina, trideset utakmica, nula golova. Ej!