Provedoh godine tupeći o neodrživosti aktuelnog sistema u našoj košarci. Pad je počeo kada su braća Petrovići u Srbiju doveli Zmagu koji nam je prodao priču o novom ujedinjenu preko ABA (tj. njegove firme Sidro). Godinu dana kasnije pridružio mu se i Čović, naravno, Milo i MNE ekipa su to odavno prihvatili, a Partizan i Hemofarm nisu dugo odolevali. Pandorina kutija je otvorena, i moglo se naslutiti šta nas čeka.
Srbija je zvanično napravila podelu na bogate i siromašne, urušila je svoju ligu, kompletna košarkaška srednja klasa je iseljena u okolne zemlje i košarka je postala kao tenis, elitistički sport koji se ozbiljno može igrati u nekoliko gradova dok je u ostatku Srbije sveden na puki amaterizam. A naša istorija je jasna, po pitanju košarke u Evropi nikad nismo mogli biti konkurentni novcem, kupovinom igrača i uticaja, već isključivo prozivodnjom iz sopstvenog kazana, u svom dvorištu. Kada smo odlučili da taj kazan prospemo i počeo je proces koji i dalje traje, a nažalost preti totalnim padom.
Isto se odnosi i na Hrvatsku, tj. na celi region, napravili smo uzak krug ljudi koji se bahati državnim parama, ABA liga je postala izgovor za neradnike i košarkaške snobove.
Na moju žalost, nakon izgrađivanja novog svog evroligaškog brenda, Partizan je postao lučonoša tog stila. Država je pumpala novac u svoj "brend", "instituciju", a od početne ideje max 2 stranca, došli smo do nekog kvazi-kosmopolitskog stava o časovima ljubavi Letoncima, Francuzima, Gaboncima, Klingoncima i inima... Partizan je nadrastao srpsku košarku, postao je samo sebi potreban i samo sebi dovoljan (uz obavezne finansijske injekcije iste te Srbije). Tako je Partizan svoj neospornu vrednost u treneru radniku i navijačima fanaticima pretvorio u sebično samopotvrđivanje.
Na prve znake pada tog sistema, javlja se bes, ljutnja, i kreiranje fejk situacije "sami protiv svih", "državni neprijatelj" i ostalih jeftinih holivudskih fraza... Onda je usledilo pljuvanje po svojima, Raduljica ovakav, Katić onakav, pa onda ovaj brutalni medijski seljakluk kontra Čovića.
Na kraju, izgovor je nađen u trojci Nolana Smita, naime, sad nam ostaje da verujemo da je celi toliko hvaljeni "sistem Partizana", "institucija" uništen u jednom šutu. Pa rođaci, da je sistem toliko vredio, ne bi zavisio od jednog šuta (kao što nije stvoren na Kecmanovoj trojci, tako nije ni urušen u Smitovoj). Takođe, kriv je Đordi što traži samo bogate... A nije vam smetalo što ste zbog tog istog nedostatka novca vi pljunuli na Borac, Slogu, Zdravlje, Spartak...?
Opet, na kraju krajeva, sama košarkaška priča (iako tužna da tužnija ne može biti) i nije najstrašnije u svemu ovome. Pogledajmo širi kontekst, tj. društvo u kojem živimo. Mogu se pratiti razni komentari u kojima je sad Bertans predstavljen kao bad guy
. Pazi, u svemu ovome, prvi utisak je Bertansova "izdaja".
Zamislite koliko mi možemo biti slepi kada i nakon svega ovoga verujemo u "sistem" i ne dovodimo ga u pitanje. I zašto nas onda čudi što smo kao država ovde gde jesmo, mislim ako postoji ovolika kritična masa koja i dalje može "pušiti" Vujoševićeve spike, zašto nas čudi što nam se ponavlja Vučić, što vraćamo iz mrtvih Vesića, ili što je Šešelj faca i mamojebač...
Košarka je propala pa propala, ko zna kako ćemo se iz ovog izvući, ali još je jebenije što pored svega toga propada čitav narod.
Partizan i CZV su od navodnih brendova i institucija postali samo još jedno u nizu rugala ovog naroda, uz turbo folk, megatrend magistre i doktore, rehabilitovane političare i žutogovnjivu štampu. Srećno.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
