Abramovičeva decenija je plavo učinila planetarno prihvatljivom bojom. Ma koliko politički korektno bilo užasavati se njegovog načina, drugi ne postoji. U suprotnom, Čelsi bi ostao manje dremljiva varijanta subotnjeg popodneva...
Kada je pre deset godina Roman Abramovič parkirao svoj tenk ispred Stamford Bridža i, kako su konstatovali tadašnji vlasnici, počeo da ih gađa krupnim novčanicama, Čelsi je bio ušuškana, pomodna varijanta za subotnje popodne, ništa više.
Istina, italijanska revolucija tokom devedesetih donela je par trofeja. Genijalnost sina Sardinije Đanfranka Zole, kombinovana sa pobedničkim mentalitetom Ruda Gulita i vazda fudbalski gladnim Lukom Vijalijem jeste bila iskorak, ali hajde da se ne zamajavamo, pre Romana to su bile igre za lokalce.
Uostalom, Čelsi su van granica Engleske lansirali huligani, ne rezultati. Head Hunters su privlačili budale kao lepak, fudbal sa tim nije imao nikakve veze.
Zbog toga svaka kritika ruske diktature na Bridžu na leđima nosi oznaku sitničarenja. Abramovič je kupio igračku za 140 miliona funti, računajući i dugove koje je otplatio, povremeno je zaturao po uglovima interesujući se za ruske kćeri i slikarstvo, ali Čelsi je dobio patinu, danas vredi više nego ikada pre.
Jer, za razliku od 2003. kada bi nekoga u plavom dresu van prirodnog okruženja nazvali ekscentrikom, danas je to odora koju ćete naći u bugarskom letovalištu ili srpskoj kladionici, Čelsi je brend planete, teška kategorija, član privilegovane kaste.
Abramovič je osvojio 11 trofeja, uz par uloženih milijardi računajući transfere i plate.
Neko će se prezrivo nasmejati, ali ako ovaj vek u najjačoj ligi na svetu gledamo kao đavolje stoleće, neka nijansa plave tu sigurno postoji. Na kraju krajeva, Čelsi je osvojio tri titule, popunio kupovima sobu za trofeje i naplatio u labudovoj pesmi velike generacije sve u Minhenu. Za tajkuna koji prečesto voli da naglasi da je život suviše kratak i da zato troši kao da sutra ne postoji, nije loše. Za navijače, ovaj prelaz od opskurnosti sredine tabele ka zaslepljujućim svetlima je bajka o kraljeviću i prosjaku.
Ostavite se priča o pravim navijačima koji nemaju za karte jer ta nazovi "romantika" uvek završi nekom polupanom glavom.
Abramovič je spakovao proizvod u luksuznu ambalažu, ali je ponudio i suštinu, njegova roba ima kakvoću, pun ukus. Da nije tako ne bi trajao u onoj loži deceniju, ljudi čiji je novac sumnjiv nikada se ne zadržavaju tamo gde rezultat ne možeš da napipaš rukama.
Naravno, ovo nije abolicija za večnu želju bogatih da budu u pravu, da, pošto preseku svečanu vrpcu bolnice, se dočepaju skalpela i počnu da operišu na otvorenom srcu.
To što je Abramovič menjao trenere je nestrpljenje, to što je bilo transfer promašaja, ko ih nema? Svakako da se prerano oslobodio Murinja, ali Portugalac nigde nije trajao značajno duže. Jasno da je otkaz Anćelotiju pokazao da je jedna godina merna jedinica njegove tolerancije, ali zar nije osvojio Evropu naredne sezone?
Žrvanj je samleo brzo i Di Matea, na kraju Čelsi je osvojio i Ligu Evropa. Nemojte se kliberiti, njihova istorija nema luksuz da to takmičenje odbaci kao nebitno.
Kada zabijete nos u istorijske knjige, Čelsi je jedan od retkih timova koji je izgraviran na svakom evropskom peharu. Ti potpisi su podvučeni uglavnom ćirilicom.
U čemu će se razlikovati druga decenija?
Nije tajna da Abramovič sada razmišlja o stvaranju kluba. Da li je Murinjo pravi čovek za to, teško je reći, ali Rus je od opsesije trofejima otišao na naredni nivo u ovoj vrlo stvarnoj igri, stvaranje fudbalske škole.
To će umesto novca zahtevati ono što nije osobina ni gazde, ni menadžera, spremnost da se proguta sujeta kada se gubi i prihvati čekanje kao deo igre.
Ali, utoliko je izazov veći, Abramovič je za ovu deceniju pokazao da mu je dorastao...
http://www.sportske.net/vest/u-fokusu/r ... 35397.html
FAQ
Poslato: 21 Jul 2013, 16:50 
