Апропо приче о генетски за кошарку недаровитим Словенима, ето рецимо Русија је након распада СССР, да избацимо из приче несловенске Литванце и остале, играла финале ЕП 1993 и финале СП 1994. Успјели су да се држе у врху све до прије 10-ак година, узели су и ЕП 2007, 2012. бронза на Олимпијади.
Легенда плеј Сергеј Базаревич, брз као муња, јак, преспреман, спецназ:

Што се тиче херцеговачких/далматинскиh/
илирских гена, имаjу их Хрвати и више од нас па им није помогло да им репрезентација не нестане са постоља од 1995. а клубови у АБА постану трећеразредни (осим кад се појави неки Србин као Дарио Шарић па понесе на себи). Тако да је ствар вјероватно бар онолико и културолошка, колико и генетска (Пигмеји неће баш имати успјеха у кошарци).
Србендуље су вијековима морали опстајати на чврстину и у највећим тешкоћама, срчаност, виц, интелигенцију, лукавост, вјеру у немогуће. Оно да на Мишару, Иванковцу... тучеш 5 пута већу војску. Некако. И ако је немогуће. Па тако и данас, кад су сви за класу одмакли од нас у физикалијама и техници, гузара Јокић доминира претходно описаним особинама. Вратиш се послије -20 против у сваком смислу преспремне Аустралије која те потпуно испраши у 1. полувремену.
Наравно, потребна је и школа. Супротно неком можда и устаљеном мишљењу, ни Карађорђеви устаници нису били тек тако наоружана милиција/раја, већ се пролазила озбиљна обука,
егзерцир, која је коријен имала у аустријској, тј. врхунски обученим војницима и официрима из Кочине Крајине и осталих ратова тога времена. Тако и у кошарци, пелцер који је професор Николић донио из Америке, се савршено примио на српски менталитет и онда још развијен према нашем шмеку.