FK Partizan (na pocetku FD Partizan), deo JSD Partizan je drugi najpopularniji i treci najuspesniji klub u Jugoslaviji. Od samog osnivanja, 1945. godine, Partizan je postao jedan od najjacih klubova Jugoslavije, a za to vreme i Evrope. Ratom razrusenom Beogradu bio je potreban veliki, dominantni klub, pa je JNA osnovala Partizan i u njega dovela igrace iz cele zemlje. Narocito je u to vreme bilo politicki ispravno da se stvara bratstvo i jedinstvo, pa su igraci iz raznih delova zemlje “pohrlili”, manje ili vise svojom voljom, u klub (tada) crveno-plavih obelezja. Generali i komunisti su dekretom doveli igrace iz Zagreba, kako bi se oslabio “gubitnik” u Drugom svetskom ratu, novoosnovani Dinamo, posto su predratni (i ratni) klubovi, pre svih HASK, Gradjanski i Concordia rasformirani. Partizan je omogucavao dvojnu karijeru – fudbalsku i oficirsku, a bolji igraci su pod okriljem igranja u Partizanu mogli i da izbegnu vojnu obavezu, odnosno da je obave u privilegovanim uslovima. Tako je 1947. godine Partizan osvojio titulu prvaka Jugoslavije, u prakticno prvom prvenstvu, posto je ono iz 1946. bilo zapravo turnir republika i pokrajina. Medju tada ponajbolje srpske igrace (Atanackovic, Jovanovic, Petrovic, Mihajlovic), dovedeni su Slovenac Valok, Makedonac Simonovski, Crnogorac Pajevic, te Hrvati Sostaric, Brozovic, Zlatko Cajkovski, Firm, Jakovetic, Bobek, Rupnik i Sencar.
Mnogi od njih igrali su za reprezentaciju nacisticke Hrvatske (Sostaric, Brozovic, Cajkovski, Snecar, Firm…), a svoju ustasku proslost su morali da skrivaju Zagrepcanin Franjo Sostaric, Mostarac Miroslav Brozovic, te bivsi kljucar u zagrebackom logoru Stjepan Bobek. Partizan je brzo privlacio sebi novonastalu “elitu”, koja je iz opanaka uskakala u vojsku, policiju, privredu… Oni koji bi zaorali beogradske ulice kako bi se osecali “kod kuce” i bili spremni da uniste sve progresivno (upliv zapadne kulture, inteligenciju…) skupljali su se na stadionu JNA tih godina. Tada nije bilo evropskih kupova, a da ih je bilo, ne bi bilo veliko iznenadjenje da su “plavo-crveni” i uzeli neku evropsku kantu, jer tada su igracki imali tim bolji nego ikad. Svega dve titule (1947. i 1949.) – premalo za igracki kadar koji su tada imali.
Veliki pad (1950.-1959.)
Tokom pedesetih godina, iz neobjasnivih razloga nastupila je velika takmicarska kriza u Partizanu. Trend dovodjenja igraca u Beograd se nastavio (Zebec, Belin, Herceg, Hocevar…), cak je za predsenika kluba postavljen
general Tudjman, buduci disident i vodja nove hrvatske drzave devedesetih godina.
O POKOJNIKU SVE NAJBOLJE
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
