Beše to jedne majske noći na Hejselu…
Stadion Hejsel u Briselu, 11.maj 1966., početak u 19:30 h...Suparnici na terenu – Real Madrid i Partizan...Na centru nemački sudija Kreitlein sa kapitenima Šoškićem i Hentom...
Bilo je to tačno pre 42 godine, a Partizan prvi naš klub u istoriji koji je igrao finale Kupa šampiona.
Za one navijače koji malo znaju o tom datumu, danas vraćamo točak istorije 42 godine unazad.
U jesen 1965. godine Kup evropskih šampiona je ušao u svoj jedanaesti ciklus. Po imenima učesnika, po prikazanim igrama, po interesovanju, po prihodima, to je već bilo takmičenje najvišeg rejtinga na svetu.
Partizan je za sobom imao već četiri pokušaja da se probije među najbolje, ali nije uspevao. I ne samo Partizan, već svi klubovi iz Istočne Evrope još u ranim krugovima takmičenja nailazili su na nepremostive prepreke.
Prvo je to uspelo Partizanu u takmičenju za deseti Kup šampiona – stigao je do poslednjeg stepenika, do finala, kao prvi klub iz ovog dela sveta i izazvao divljenje čitave Evrope.
Partizan, ne samo što je došao do finala, nego je na tom putu eliminisao šampione zemalja visokog renomea.
Najpre šampiona Francuske, Nant. U Beogradu, 22. septembra 1965. godine, pred 30.000 gledalaca, pobedili smo Nant sa 2:0 (strelci Galić i Hasanagić). U Nantu, 13. oktobra u revanšu je bilo 2:2 (Kovačević i Galić). Tako se Partizan plasirao među šesnaest klubova koji idu dalje.
U osmini finala, 9. novembra, u Beogradu je pobeđen prvak Nemačke Verder sa 3:0 (u poslednjih dvadeset minuta strelci su bili Jusufi, Pirmajer i Hasanagić). U revanšu, 19. novembra 1965, pred 30.000 gledalaca, Partizan je uspeo da se odupre snažnom rivalu, primio je samo jedan gol i obezbedio nastavak takmičenja u proleće 1966. – bio je među osam najboljih na kontinentu. Žreb nam je tada dodelio prvaka Čehoslovačke, Spartu.
U Pragu, 2. marta, pred 35.000 gledalaca, Partizan je poveo golom Hasanagića, ali su Česi preokrenuli rezultat i na kraju pobedili sa 4:1. Partizanu nisu davane nikakve šanse da može da nadoknadi toliku prednost rivala. Ipak, uspeo je.
Beogradu, 9. marta, pred 50.000 svojih navijača ne samo da smo nadoknadili, nego smo ubedljivo deklarisali Spartu sa 5:0 (Kovačević i Hasanagić po dva i Vasović).
Rival u polufinalu je bio prvak Engleske, Mančester Junajted. U Beogradu, 13. aprila 1966. pred 50.000 svedoka, Partizan je pobedio sa 2:0 (Hasanagić i Bečejac). Revanš je igran na čuvenom Old Trafordu u Mančesteru 20. aprila pred 62.500 gledalaca. Nemajući šta da izgubi, prvak Engleske je tako silovito jurišao da se naša odbrana povijala kao pred orkanom, Mančester je golom Nobija Stajlsa uspeo da savlada sjajnog Šoškića samo jednom.
Partizan je „evropsko čudo“ doveo do kraja. Pred njim je ostao još samo Real iz Madrida.
U Briselu, 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica. Poveo je Partizan, ali su Španci uspeli da izjednače, a onda i povedu sa 2:1 i tako je ostalo do kraja.
Partizan je nastupio u sastavu: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer (Ćurković, Damjanović, Davidović, Miladinović, Vukelić). Trener je bio Abdulah Gegić, a “tehniko” Stanislav Virgilije Popesku.
Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem.
Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Imali smo tim najveće snage, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu.
To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan. Konačni poraz je nastupio odmah posle finala, kada se veći deo tima raspršio na sve strane, a ono igrača što je ostalo – a to je takođe pružalo mogućnosti da se formira jaka ekipa – ostalo je dezorijentisano. I treneri i igrači su osećali da iza njih ne stoji jaka organizacija, da se sve odvija više stihijski nego planski.
Do novog uspona i trofeja čekalo se punih deset godina, koje su crno-beli proveli u osrednjosti i bledilu, nikad poslednji, ali nikad ni prvi, što je za klub velikog prethodnog renomea i uspeha nedopustivo malo.
Evo kako je doajen među novinarima – Ljubiša Vukadinović, video meč na Hejselu:
KAKO JE GOTOVO OSVOJENA POBEDA PRETVORENA U MINIMALAN PORAZ
Poslednji, peti čin, duge drame 11. Kupa šampiona prikazan je na starinskoj pozornici Hejsel u Briselu. Bilo je to prijatno, iako vrlo sveže veče. Scena se nalazila pod otvorenim nebom, ne baš sjajno osvetljena. Mančesterski reflektori bili su blještaviji i gotovo su noć pretvarali u dan.
Atmosfera je bila takoreći intimna, bar tako smo mi osetili, jer nam se činilo kao da se nalazimo kod kuće, na stadionu JNA. Gledaoci su nam bili naklonjeni.
Čim je igra počela uspostavljen je prisan dodir sa gledaocima i to je bilo novo, veliko preimućstvo ua našeg prvaka. Sve je bilo tako podešeno da gala predstava sva bude iskićena crno-belim bojama, da to bude naše veče, divna noć trijumfa.
POBEDA SE NE NAMEĆE TRI PUTA
Dva puta u briselskoj drami Partizan je imao svoju veliku scenu – dva puta mu se pružila prilika da osvoji trofej od čistoga srebra. Prvih četvrt časa u svakom poluvremenu – ukupno oko 30 minuta, a to znači trećinu meča – jugoslovenski šampion je držao protivnika u šahu i pretio mu neodbranjivim matom. U tim periodima gotovo potpune nadmoćnosti pobeda je takoreći visila u vazduhu!
Šta se to zbilo što je crno-belima uskratilo oreol slave kad je on već lebdeo nad njihovim glavama?
Pobeda se retko kad kome sama nudi, pogotovo dva puta uzastopno. Zato se drama pretvorila u tragediju i lovorovi venci pripali su drespvoma bele boje.
To je umanjilo čar predstave, jer publika je želela drukčiji završetak i pravi hepi-end. Izostalo je pravo slavlje, ruže su ostale skrivene u senci stadiona Hejsel, nije bilo ni prave radosti, a ni veselja.
PSIHIČKO PREOPTEREĆENJE
Bilo je to i suviše jako psihičko preopterećenje za naše momke. Izgoreli su u želji i nadi. I suviše su želeli da pobede i izgubili su se u ritmu velike igre.
Za finale Kupa šampiona neophodni su čelični nervi i lavovsko srce. Drugo smo imali, ali prvo nam je nedostajalo. Ko zan po koji put naši asovi uplašili su se od pobede! U Londonu protiv Švedske, u Riu protiv Brazila, pa Helsinki, Ženeva, Melburn, Malme, Pariz, Vinja del mar, ponovo Park prinčeva, sve poprišta najvećih fudbalskih zbivanja. Svuda smo došli do podnožja Olimpa, ali nam je ponestalo daha da dospemo do vrha.
To je kompleks s dubokim korenima. Bezbroj plaćenih računa kompleksu inferiornosti.
S malo više prisustva duha, s više snalažljivosti u završnim akcijama, briselska utakmica mogla se dobiti, čak i ubedljivije nego iko smeo i da pretpostavi. Sve do vođstva od 1:0, Partizan je bio bolji tim i posle vasovićevog gola stadion je bio spreman da celog sebe unese kao ulog u ostvarenje konačnog uspeha.
Gorko iskustvo iz ovog finala je da su samopouzdanje i tehnička stabilnost isto toliko moćno oružje koliko i tehnička i fizička sprema.
RAZLIKA U ŠANSAMA
Šanse Reala stvorene su iz munjevitih akcija. Jednom je kontranapad silovito izveden, lopta je ubačena u sredinu, desna spojka ju je glavom dodala Amančiu, a ovaj se bacio prema njoj i plivajući kroz vazduh takođe pucao glavom. Nije pogodio gol. Sve se dogodilo u magnovenju. Amančio je imao samo 30% izgleda da postigne gol, a 70% da pogreši. Drugom prilikom vođa navale je krajnjim naporom pokušao d aoštro nabačenu loptu ubaci u mrežu. Bio je to pravi akrobatski skok unapred. Šansa je bila 80:20 da neće pogoditi mrežu. I tako se i zbilo. To su, dakle, bile takozvane srećne šanse, koje se realizuju samo u izuzetnim prilikama.
Povoljne prilika Partizana, a bilo ih je 4-5, bile su bez rezerve stoprocentne. Po dva puta Galić i Hasanagić, po jedanput Pirmajer i Bajić nalazili su se u situacijama iz kojih je gol bio neminovan.
Ako su to bile stoprocentne šanse, onda je Pirmajerova bila još povoljnija. Nalazio se udaljen od praznog gola oko 10 metara i da je bio samo malo pribraniji mreža bi se zatresla.
TAJNA USPEHA
Ako nastojimo da do kraja ostanemo objektivni, onda ćemo pokušati da skinemo veo s tajne jednog uspeha.
Real je pobedio jer je imao manji broj izuzetno slabih igrača u ovom meču. U stvari, bila je to vrlo ujednačena ekipa bez izuzetnih asova. To nisu bili čak ni Hento ni Amančio. Svaki šraf u toj složenoj mašini radio je ritmički i odužio se ekipi.
TO JE I TE KAKAV USPEH
U atmosferi izuzetne napregnutosti, poraz u Briselu istisnuo je divovski uspeh crno-belih boja – najviši plasman u 11. Kupu šampiona. Biti finalista, to izaziva poštovanje i nagoni na pljesak. Biti drugi – to je podvig vredan divljenja.
Bilo bi nepravedno ako ne bismo na kraju ovog osvrta spomenuli sudijsku trojku iz SR Nemačke. Sudjenje je bilo na najvišem moguućnom nivou. To su, uostalom istakli i stručnjaci i igrači.
Ovaj meč već pripada istoriji. U analima Partizana biće zapisano da je to u stvari najveći domet kluba od njegovog osnivanja. I to da je 1:0 čudnom igrom slučaja pretvoreno u 1:2. Ali, to je već priča, kao i one prethodne: iz Nanta, Bremena, praška i mančesterska, od kojih je ova poslednja u stvari fudbalska herojska poema.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
