banjalukaforum.com

- DALEKO -

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
i granje ne povija
nego, samo tako, dođe odnekuda
i u nama jednu misao pokrene
i zašumi meko:
da postoji nešto od bas sasvim daleko.

Stevan Raičković

_________________
*Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova, ne prosim od svijeta suze zalosnice. Živ, prije bih pozvao jato gavranova, da raskljuju moje truplo nemilice...*

Za Camiza Negra

Radostan mrtvac - Charles Baudlaire

U masnoj crnici sto puzeve gosti
duboku cu raku da iskopam za se,
da tu u zaborav skolnim stare kosti,
k`o ajkula kad roni pod talase.

"Mrzim zavestanja, mrzim ploce grobne!
Ne trazim da za me neka suza kane.
Ja pre bih, ziv, zvao gavranove kobne,
da se krvlju moga gnusnog trupla hrane!"

Crvi, slepi svete gluh i neumoran!
Dolazi vam mrtvac slobodan i oran!
Mudri sladokusci koje trulez koti,

rujte mi duboku kroz taj les sto drhti.
I nadjite nove muke staroj ploti
tom telu bez duse i prepunom smrti.

Pozdrav!

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Odlican prevod.
Hvala

_________________
*Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova, ne prosim od svijeta suze zalosnice. Živ, prije bih pozvao jato gavranova, da raskljuju moje truplo nemilice...*

Životno-nestvarna

Život mi je poezija, neispisan,
k'o drevni san, vjekovima revno stvaran
i u jednom trenu sreće .. zaboravljen,
spomen mi okrutno uzet, neostavljen.

Snovi su bili, od njih je bio svaki,
al' nikad nisu imali ono 'jesam',
samo su prividno postojali, 'naki
.. ne znam kakvi, jer nijednog se ne sjećam ..

Java sa nestvarnim je ispremiješana,
među čet'ri stara zida sabijena,
što stišću bolnom uspomenom prošlosti
i željama što se neće ostvariti.

Smrt mi samo puku formalnost predstavlja,
prijelaz što bizarni, svijet nestvarni
koji život mi svojom iluzijom okalja,
sad učinit će stvarnim, odviš' beživotnim.

...ne znam ko je napisao ovu pjesmu...

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Breza

Dok puni mjesec opet obasjava tamne travke
I puše lagani, gotovo nečujni povjetarac
Ja sjedim u mraku i samoći
Pod starom, izmučenom brezom
I gledam tužna lica rijetkih prolaznika...
A stara breza opet pjeva
Onu tihu, ljubavnu melodiju
Za sve samce i tužna lica po posljednji put
I svak' tko je prošao kroz taj mali raj
Mogao je čuti brezin tihi oproštaj.

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Epitaf na mome grobu



Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite "Bog da prosti!"
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
- Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
"Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče"
I ništa više!


Rade Drainac, ''Epitaf na mome grobu''

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Evo još jenda od Rade.Savršena.


Poema o Prvom Septembru 1939.



Kao groblje samoubica
Svetom se prostrla neizmerna tuga
Dani su crna konjica
Što galopira u eteru.
Ali šta mari to!
Još stojim kao spomenik od bronze,
Koji jedini na svetu nije izgubio veru.

Stojim ledeno kao najveći vis na Uralu,
S čvrstim smehom njegove poslednje stene,
I sanjam o jednom kindžalu,
I preko mene protiču reke od krvi crvene.

Stojim
I dane brojim
Kao besposleni mornar zvezde sa palube suve.
Uvek samo pesnik budućnosti,
Redov sam koji sa bedama satire,
I pružam ruke iz ove noći gluve
U daleki svet gde čovek do čoveka umire!

Stojim,
I ja ću ostati!
Nek druge rešetaju sumnje stoleća,
Više no ikad nada mnom se klati
Beskrajni luk od zvezdanog cveća.

Vizionar,
Ja uđoh pod koru stvari,
I zato vam velim ne oplakujte Prvi Septembar.
Neka se nebo u beskonačnost garavi
Od barutskog dima,
I nek jednom izgore svi mostovi zločina
Od Lamanša do Krima!

Neka se svet zloduha u sopstvenoj krvi udavi,
Kao alkoholičara, udarenog čekićem melanholje, kad Dunav popije.
Neljudska krv sve polja nek poplavi,
I neka se od neba do zemlje krv razlije!

Po zemlji puze samo gnojavi ljudi,
I na svakom drumu vrebaju razbojnici bede;
Nema više nikoga na globusu da nam probudi
Veru u buduća proleća i zelene drvorede!

Sve je u šljam i korov potonulo:
Ideali, nade, ljubav i poštenje;
Od zemlje do neba blatom se razlilo
Podmuklo i jezivo uništenje!

No ko danas ima pravo da govori kao profet?
Ja nisam Hrist ni trinaesti učenik.
Farovima očiju gledam ovaj svet
Koji polako menja svoj lik.

Zbog toga sebi danas odbijam prisustvo na trci ''heroja'',
Za jedan uzvišeniji san.
Sutra ću prvi kriknuti:
- ''Drugovi, pala je Troja
I svanuo je novi dan!''

Drugovi!
Sigurno mi nismo krv poželeli,
Ni meso dece kao pokolj cveća.
U ovom životu samo smo hteli
Skromno mesto na zemlji
Između zima i proleća.

Skromno mesto i malo slobode,
Da čovek bude ono što je,
A ne rob u kitnjastim sistemima kao pagode,
Iza kojih otkočeni revolveri stoje.

Zbog toga me danas nimalo ne bole ljudi i žene,
Ta crvotočna stabla drevne ljudske gore;
Žalim kolevke i očo zanesene
Dečaka koji još nisu umeli da prozbore.

Njihova groblja, zasuta ružama vatrenih granata,
Ukazuju mi se kao od suza slavoluk.
Svake noći teška me jeza hvata,
I jaučem u svojoj samoći kao ranjen vuk.

Ali u dnu mene bukti puni mesec
Od mojih nemerljivih nada,
I gledam kako sa drumova nestaju Varvari i Huni,
I kako na zemlju Novo Leto pada.
I ludo verujem,
Posle današnjih krvavih reka kao da se u njih mesec rastopio,
Da će naići doba drugarstva i bratstva,
I svet novi
Konstrukcije i rada,
U kom se ostvaruju samo ljudski snovi
Kao što zdravo seme u plodnu zemlju pada.

I tada...
Dečak koji bude gledao beli oblak što nebom plovi,
Više crnih snova imati neće,
I misliće da su to labudovi
Što se negde daleko, za gorom,
Spuštaju na jezero sreće.

Kao kakav div, u toj budućnosti, moj će spomenik iznići
Iz zemlje današnjih snova koju raznose krvavi zubi,
I od najtvrđeg kamena gordosti u nebo će se dići,
Stolećima da priča
Kako čovek nikad veru ne treba da izgubi.


Rade Drainac, ''Poema o Prvom Septembru 1939.''

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Nemam više snova





Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov, -
i nemam volje - il’ nemam snage - da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu -
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose -
ostalo vam na čast!

Čovek peva posle rata
Dušan Vasiljev

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Chris Rea The road to hell





Stojeći mirno na autoputu
Ugledao sam neku ženu
Pored puta
Lice koje znao sam kao svoje
Odrazilo se na mom prozoru
Ona prišla je mom leptiru
i sagnula se sasvim polako
Pod pritiskom straha paralizovao sam se u svojoj senci
Ona je rekla ‘sine, šta radiš ovde
Moja briga za tebe prevrnula me je u grobu
Rekao sam ‘mama došao sam u dolinu bogatih
Sebe da prodam’
Ona je rekla ‘sine, ovo je put za pakao’
Na tvom putu kroz divljinu
Od pustinje do bunara
Zalutao si na autoput za pakao

A sad ja stojim pored reke
Ali ta voda ne teče
Vri svim zamislivim otrovima
A ja sam ispod ulične svetiljke
Ali meni poznato svetlo radosti
Uplašeno preko svake mere skroz dole u senkama
I perverzni strah od nasilja
Guši osmeh na svakom licu
I zdrav razum odzvanja
Nije ovo nikakvo tehnološko otkriće
Oh ne, ovo je put za pakao
I saobraćaj se kompletno zaguši
I ti tu ne možeš ništa
Sve to su samo komadi papira koji odleću od tebe
Oh pazi svete, dobro pogledaj
Šta se ovde dešava
Moraš naučiti ovu lekciju brzo i naučiti je dobro
Ovo nije nikakav autoput za penjanje u više društvene slojeve
Oh ne, ovo je put
Rekoh ovo je put
Ovo je put za pakao

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Ово је разлог због којег превођење поезије треба препустити пјесницима...

_________________
Bubi frubi

Da,u pravu si.Na ovaj prevod sam slučajno naletio.

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Rade Drainac, ''Rade Drainac''

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!

Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
To sam ja!





Radojko Jovanović (umetničko ime Rade Drainac; 4. ili 26. avgust 1899 — 1. maj 1943) je srpski pesnik, predstavnik kosmopolitske struje u srpskoj poeziji između Prvog i Drugog svetskog rata. Stvarao je u vidu modernističnih težnji. (Apoliner, Sendrar).

Drainac je rođen u selu Trbunju u Toplici, učio školu u Kruševcu i Francuskoj. 1922. godine pokrenuo je časopis Hipnos. Prvu knjigu pesama pod nazivom `Afroditin vrt` štampao je 1921. godine u Prokuplju u samo tri primerka.

Osnovnu školu završio je u Blacu a 1911.upisuje se u gimnaziju u Kruševcu u kojoj - do početka Prvog svetskog rata,završava tri razreda. Godine 1914. već je na frontu, sa svojom vojskom, a 1915. povlači se preko Kosova i Metohije do Skadra i Lješa i stiže u San Djovani.
U zemlju se vraća 1918. godine, nastavlja školovanje,a prekida ga posle šestog razreda. Već 1919. god., objavljuje poeziju u časopisu "Epoha". Zbirka stihova "Modri smeh" izlazi u Beogradu 1920. sa potpisom Rad. Jovanović. 1922. pokreće časopis "Hipnos" i objavljuje program Hipnizma - prvi put potpisuje se kao Rade Drainac. U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi". Potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" objavljene 1940. god.

Autentični boem, prećutkivan, jer nije mogao biti uklopljen u komunistički kliše književno-političke politike, odmah posle II velikog rata. Ne baveći se formom toliko koliko drugi pesnici njegovog doba, tražeći stalno u okviru jednog i sličnog on je bio uveren da je nepatvoren pesnički govor važniji od forme i to mu je u onim najsrećnijim trenucima polazilo za rukom. Njegova anakreontska strofa, kada je koristi, sa naglim ritmičkim rezom u četvrtom stihu, čini ga neponovljivim u našoj lirici. Ipak, revalorizaciju njegove lirike tek očekujemo, a time i naš kraj, satisfakciju, što je „iznedrio“ jednu ovakvu ličnost. Piše u časopisima i listovima, putuje, zaljubljuje se, svađa, polemiše… Nema dlake na jeziku, naročito u dnevniku “Pravda”, čiji je stalni saradnik uglavnom bio.

Voleo je da putuje: 1927. i 1929. bio je u Francuskoj, 1931. u Firenci, a 1932. u Bugarskoj. Mobilisan je 1941., a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zavičaj, u Toplicu. Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani".

Oboleo je od tuberkuloze - tada pesničke boljke i kratko se lečio u sanatorijumu na Ozrenu. Odatle je prebačen u Beograd, gde je i umro.

Umro je u 43. godini (1. maja 1943) u Beogradu – sahranjen je sirotinjski, o trošku beogradske opštine, a veliki glumac, njegov prijatelj Milivoje Živanović, odrecitovao je čuvenu pesmu “Nirvana”… Sahranjen je na parceli 38 (grob 509), bez mesta stanovanja, i bez najbližih srodnika na sahrani, kako je napisano u registru umrlih (u rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano -"bez ulice i broja stana", a u rubrici najbliži srodnici - nije bilo srodnika na sahrani).

Pedesetih godina vraća se ,konačno i pesnik Rade Drainac u zavičaj, kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drainac". Izdavačka kuća "Prosveta" 1960.godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom Stevana Raičkovića i svrstava ga među značajnije srpske književnike izmedju dva svetska rata. U Prokuplju, počev od 1966. organizuje se tradicionalna manifestacija "Drainčevi dani" i dodeljuje se pesnička nagrada koja nosi Drainčevo ime.

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Dušan Vasiljev
Plač matere čovekove

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, ─
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .

Oh, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati . . .

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, ─
nije se probudio.

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila .

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Majstore zatekoh na krovu
stare kuće
menjaju slomljen crep na njemu.
Majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao?
Zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela
na kome raste
trava kudrava
moj krov u podnožju dugoga veka?
Zašto ste mi kuću zauzeli?
Zašto ste napali čekićima,
ekserima, četkama, bojama?
Majstori, majstori izlazite,
pustite me da sam kuću
uredjujem
Ne čuju oni
Zakucavaju moje kosti
Farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nameštaj
stari
nepodnošljivi majstori
Njih trideset na meni jednom stoje
Kažu doći će čuveni gost
Loviće maglu po šumarcima
Sa tvojom će se kućom sudariti
Mora da bude kao iz bajke
Evo tebi ogledalo
Češljaj smeh u njemu
Lice ti je poduprto
čeličnom togom
Majstori, majstori
šta ste to učinili?
To nije moja kuća
To moj gost nije
To više nisam ja.

Aleksandar Sekulić Majstori

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=m91UNN8b3HA[/youtube]

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Милутин Бојић‎ > ‎
ГРЕШНИ СОНЕТИ (СИН ЗЕМЉЕ)
Загрмеће Господ у страшни дан суда,
А ја ћу му рећи: ''У најцрњем мраку
Твоју реч сам чуо гвоздену и јаку
И због њих починих своја дела луда.

Ја сам хтео разлог живота да решим
И чух глас твој да ме земној сласти вуче,
Јер земаљских тајни да ми даде кључе.
Твоје сунце ме је учило да грешим.

И нећу му рећи да се за то кајем.''
И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати,
Ту болницу где се од досаде пати.

Ни пакао нећу: створићеш га рајем.
Награду добијаш кô ни један човек:
Бићеш вечно ништа од данас и довек.''

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

STRANAC U NEMOĆI

Na groblju stoji Stran.
Zatvoren u ruci
crni je kišobran.
Spomenik se srca
očajno koprca,
otima se muci.

Kameni anđeo pleše
s neumornom kišom.
Suze mu se smeše
bezobrazno krišom.

On istinski prezire
nezvanoga sebe.
Nevidljive lire
nevinost ga grebe.

Kameni anđeli reše
sanduk da zatvore,
buktinje da stvore.
Plameni ne greše.

U trenu se naježi!
Grob kroz kišu viče!
Podneti ne može! Beži!
A ćuti, ne miče...

MOLITVA KOJA NIJE

Spasi me
današnjih vlasnika mira
usiljeno mudrog dodira
njihovih teskoba

Spasi me
dokazane naučne istine
izmišljene daleke čistine
savremenog doba

Spasi me, Gospode
Spasi me

Daruj me
Hrabrošću da se oslobodim
Zaštitom nužnom da prebrodim
neverničku buru

Daruj me
Snagom da odbacim glad
Smirenjem nedostižnim mlad
da napustim ljušturu

Daruj me, Gospode
Daruj me

_________________
Sve manje je razloga za dobro i sve više je opravdanja za zlo ako se čovjek svojom volјom odriče slobodne volјe; pa primi vladajuće sivilo, u kome su ’svijetlocrna’ i ’tamnobijela’ vodeće ’boje’, kao nešto prirodno.

http://www.youtube.com/watch?v=kbqAb3KBI-Q

Milorad Pavić

POSLE SVEGA


Ako bi mi opet kupila

Svesku praznih listova bez crta

Možda bih najzad mogao

Da ti napišem ljubavno pismo

Poslednje mesto prvog

*

Bio sam srećan, a nisam znao,

Bila si nesrećna, a nisi znala.

Kada smo shvatili bilo je kasno

Zauvek za mene, ali ne i za tebe

No ni to nisi znala

*

Kod „Ljubića“ smo jeli

Teletinu sa pečenim povrćem

Ti si sedela nesrećna i zdrava

A ja srećan i bolestan

U ogledalu iza tebe

Kola i ljudi što idu niz ulicu

Išli su uz ulicu

*

Za rođendan kupila si mi knjigu

Čitam je tvojim očima

I vrebam ono što bi se u njoj

Moglo tebi svideti

Za mene knjige više nema

*

Neki nas nepojamno mrze

Drugi nas mnogo vole

Ja sam navikao na to, ti ne

Ja računam samo one druge

Ti samo one prve

*

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost

Ja ne, ja bolje vidim prošlost

Ti samo misliš o prošlom

Ja samo maštam o budućnosti

Možda svak želi što nema

*

Jedna žena nam je prorekla

Budućnost neće ličiti na prošlost

Ja ne verujem u to proročanstvo

Na tvoj suncobran upisao sam

Sve lepe dane naše prošlosti

Sve crne dane naše prošlosti

Ti si upisala na moj kišobran

Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

*

Jedan drevni čovek je napisao

Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe

Kada sam to pročitao rekoh

Kako je stvar lepo rečena

Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena

Sad znam da je to istina

*

U mladosti telo je ispred duha

U starosti duh je ispred tela

Znam da sam u poslu i u ljubavi

Iskoristio trenutak

Kada su duh i telo bili ravnopravni

Sada je kako mora biti

*

Bila si mlada, lepa i talentovana

Bio sam srećan zbog tvog talenta

Bila si nesrećna zbog mog talenta

Od kojeg nije ostalo vremena za nas

A ja sam mislio da talenat nema godine

*

Govorio sam knjige su naša deca

Čim se osamostale prhnuće u svet

Čim to bi naša deca prhnuše u svet

Čim to bi naše knjige prhnuše u svet

Sad nam je kuća bez maltera što spaja

*

Jedan Rus kaže da se vreme

Zaustavlja u materiji a teče u energiji

Ja mislim da naše Sada, naš život

Nastaje na preseku večnosti i vremena

Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine

Moći da nosiš lepe haljine

(Ovi neobjavljeni stihovi pisani su tokom oktobra i novembra 2009. godine.

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Dušan Vasiljev
U mraku

Niže se na duši udar za udarom
i sreću se samo kužni ostaci
života, po putu izrivenom, starom;
o, svi smo ovde krvavi ortaci
otac i sin, učitelj i đaci.

Već nam oltare plamen požara liže
i naš jauk nebo dostiže,
i nema sanjanja o majskoj seti,
jer će nam plamen pamet oduzeti.

O, krvava braćo u snegu,
ljubav i bog i život su trice;
stvarnost je jauk što caruje na bregu,
bombe i kamioni i krilatice.
I noć slazi,
i mremo tiho u toj krvavoj vlazi.

Sleđen naš osmeh zaluta na modre like
i uplete se u bore crne, teške,
ko krst na vrhu stare, čudne bazilike.
I sa suzama milujemo te slabe
umorne naše smeške:
utehe za nas nema.

U rovovima, nepoznati, turobni,
osuđeni, prezreni, kobni
čujemo uvek hladan krik grobni.
I put nam krivuda,
i trone nas lišće zeleno, i gruda.

Noć padne, i u ciku zagrli je tresak
paklen;
i delovi nas polete zrakom
kao krvav, krupan pesak
kao mehur šaren, staklen.

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svoga života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.


Borhes

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."