|
Јесен ведро обоји крошње шумског дрвећа, а љута ракија шљива прошара памет наших сељака, а већ горе на врх планине пред ноћ ударила посњежица.
Народ се полако увлачи у куће и спремно дочекује зиму која је у овим крајевима јака. Чују се моторке пиле док ударају преко букови метарица и обарају младе грабиће са журбом се слажу цјепањице под најлон и око куће да не кисну зими.
Пале се први ракијски котлови уз сувовину, сир, топлу погачу и мљечне свињске чварке дочекују се весели стројеви у нашим авлијама. Крмокољ паралелно прати весели строј, а селом крстаре разбибригаши и доколичари љубитељи добре ракије и свињских ражњића. Код котла се туче врућа ракија, она наша Козарчанка од бјелица шљива. Казанџија са својим помоћником дође и у нашу авлију. Све је већ спремно да се заложи прва ватра. Чича Милутин припрема свиње за обарање а ја приносим грање и клипе за прву ватру. Умјестили смо казан иза куће у дну дворишта, одмах са почетка шљивика. Од вјетра нас заклањају снопови кукурузовине наслоњени на пластиће сијена или подупрти љесковим тркљама.
Једна велика дотрајала клупа наслоњена на тарабу с почетка шљивика дочекује и испраћа госте и намјернике из комшилука и сусједних села. Процурила је и прва чаша ракије. Домаћин пробава и хвали котао а котлар објашњава да је све до шљиве и воћара. Није у свакој кући иста ракија, нити сваки домаћин за похвале. Прве литре ракије из дрвене пинте ријетко заврше у бурету или плетари.
Пије се код котла. Даје се оцјена и набија цјена новој ракији. С вечери ракија распламса страсти колебљивих козарчана. Она их опусти а они развежу језике. Прича се о свему и свачему. Докачи се политика и обичне животне теме. Као ниске ђердана отаврају се историјска питања и догађаји, табири се ко уби Доктора у Јошавци код Челинца и како то да Шлосер умаче шваби код Дрвара. Побрка се стварно и паранормално. Инсинуативни методи приповједање преузимају ток разговора и под претпоставком надреалног размишљања потпомогнутог конспиративним дјеловањем ракије и домаће хране отаврају се нове димензије и нови свјетови без граница на обзору. Ту је Петар Тороман јунак љутих ратова и нераздвојни пријатељ ракије шљиве. Он из шешира извлачи смотане цигарете дувана, не нуди никог покрај себе, послије исте пали на жеру из котла. Познаје добро наш крај и околину у брк сваког домаћина, препун је анегдота и истина.
Негдје на пола пута између јаве и ове ноћи, уз полу утрнуло свјетло сијалице од шездесет вати у голом грлу на шљивовој грани приповједа старина Петар како је била добра ракија под шатором Митра механџије на илињском збору тридесетишесте године, још прије рата. Мили рођо, одредио се он, те године развило се коло од младости у црквеном дворишту. Јечи музика а народ се весели. Година је иначе била уперна. Љетина добро родила, кукурузи пошли како треба а киша и љепо вријеме смјењивали се по божијем реду, баш како треба.
Зором на Илиндан паде киша и стаде до поднева. Покупила је прашину са друмова и освјежила траву и грање. Послијеподне упекло сунце, упекло је јако само гледаш ако има гдје да се склониш. Сједнем тамо под митину шатру. Све познат свијет. Попијем једну чашу ракије и прозборим са покојним свештеником Добринком коју, сврато се и он на окрјепу. Оде свештеник на службу а на његову клупу сједе један господин, старији. Шик црно одјело и гланцане кожне ципеле. Одмах се види да није из наших крајева. Има танке брчиће и једно фрљаво око, а око врата му црна кравата пада до пола стомака преко бијеле кошуље која му је мало окраћала од великог стомака. Дуго је шутио и посматрао наше мјештане. Видим му на лицу како му се допада коло пред црквом и дјеца која трче кроз гомилу. Велика је свечаност на илиње. Дуго је посматрао сељаке уз чашу добре ракије, млади лук и печену јањетину из митрове пецане. Пита он једног момка поред себе, чујем ја, како да се ово село зове виленик?! Намакнем се за њихов сто око овог дивана. Вели оно момче да је име старо и да објашњава народ у овим крајевима и народску нарава. Вилени смо брате мој па ето село доби име Виленик. Ја се нисам сложио са том причо те се и ја укључим у разговор. Попијем једну чашу да окрјепим душу а онај старији господин намаче пред нас још један бокал од пола литра ладне ракије. Љепота брате, ја њему објасним да је ово прије у давнашња времена била ледина покрај шуме и да су се на тој ледини ноћу окупљале виле и играле вилинска кола по васцјеле ноћи, баш овдје код потока гдје је данас наша црква. Потока више нема. Остао је само голем јарак и он је знак да је све ово што зборим истина од давних времена. Има нека божија сила и она је одредила да се много касније баш овдје сазида црква. Добро нас је саслушао, помно, само лети оком и криви главу назасук вртећи у љеву страну. Веома озбиљно је разматрао шта ми говоримо и шутао као заливен. Наједно рече: Појма ви немате! Незнате ни ко су вам преци и од којих сте. Село вам носи вилинско име и ви сте вилинска дјеца. Усуд вам је тежак, а судбина од господина одређена! Небо ће да испуне црне птице, гаврани, сва ће планина да се зацрни и одњеће вас армија од вампира, неће остати ни за мустре дјетета нити човјека. Има да упекне у сред љета баш као данас, а небом и земљом има да се расплини црнило и заистину, заистину вјерујте славиће дан господњи ко претекне жив од ваше лозе. Тог часа небо има да зашути и господња сила да застане. Молите се богу за спасење душа својих, јер заистину говорим вам пред вама је судњи час!
Да је било трјезвена и паметна човјека да саслуша и схавти шта овај странац говори можда би се истински могло спасити више народа у годинама које долазе.
Никада прије, нити када послије тај намјерник није прошао селима по Козари.
Озна ће касније рећи да се радило о швапском интриганту који је најавио народу намјеру великог рајха и да је исти за ситне новце уносио сметњу међу поштен свијет. Мени то ни данас није тако. Годинама размишљам и прерачунавам како би и шта било да га је којим добром неко разумио у оном метежу. Откровење истине и наговјештај зла времена које ће да задеси овај народ из уста путника намјерника у времену мира и слагања међу људима није звучало посебно пророчки. Заистину колико год би разбијао главу извукао би поуку о том чудном пророчанству и судбини од више силе одређеној.
Примиче масу са ракијом под дугачку носину из које вире длаке до пола бркова. Мрда ушима док срче врућу ракију и црвеним очима шара ноћно небо над селом. Еуфорично, брише рукавом капута влажна уста, све се облизује у заносу и наставља са приповједањем. Преламају се приче и догађаји, свакој анегдоти неко дода своје виђење и паралелно учествовање у одређеним, по наше село, историјским догађајима.
Око пола ноћи пијани Петар одлучи да је добро поћи кући. Сви уцврчали од ракије шљиве устављају веселог старца и одговарају га од одласка дому. Вели стриц Милутин: није добро Петре да идеш сам у ово недоба, глуви је час, сада између поноћи и два ујутро шумом харају приказе и умпири! Јест оно да је то што збориш истина, вели Петар, али земан ми је да идем према кући, а и није ме страх. Преломио сам ја свашта прекол леђа тако да се не стравим вампира.
Једном ми је приповједао Гавро из села Подбрдо како га је узјашио Вампир, ноћу кроз шуму, кад се враћао из штаба у команду за вријеме рата. Партизански штаб је био смјештен у Љубији, а скоро крај рата, мислим да је било у зиму четрдесетчетврте године. Згодно је било ићи са ове стране шумом јер су другом страном воде у Томашици били стационирани четници, а они те задње године нису баш мирисали партизанске курире. Раније је било подношљиво али пред сам крај рата постало је затегнуто и није било никакве сарадње. Тешко да је то уистину био вампир, али прича је занимљива. Велика хитноћа одредила је да Гавро мора назад у јединицу из истих стопа. Кренуо је шумом већ познатим партизанским пречицама и путељцима по рубу шуме са којих су могли да осмотре дешавања у даљини и да се прилагоде кретању на терену. Добро се сналазио у шуми и кретао се неопажено свих година рата, али те ноћи негдје на пола пута до бригаде опази га усташка патрола. Припуцали су за њим и он окрену у другу страну. Кроз пртину низ велику косину отисну се шумом у бијег. Поприлично сигуран када је умакао усташама застаде мало да одмори душу. Мирна ноћ удара јака мјесечина кроз густо грање, а сњег сув, нема ни вјетра. Нисам смио губити времена, приповједао је Гавро из села Подбрдо, и морао сам брзо ухватити правац према бригади. Усташе су већ негдје у кафанам око Ивањске и у њиховим мислима ја сам већ смрзнуо са рупом у челу под којом јеликом на дну кланца гдје ме пресретоше, а мени је пртити кроз ову зиму.
Мислим да сам се успио вратити на праву маршуту и журно кренем према циљу без задржавања. Под једном високом омориком, једина на којој није било сњега и доминирала је у свом реду, под том истом омориком опазим тјело човјечје. Јасно се види са двадесетак метара да неко у полусједећем ставу наслоњен на дрво лежи на голом сњегу. Приђем тихо и опрезно са шмајсером на готовс. Видим не помјера се и не даје знакове живота. Помисли намјерник путник страдао од циче зиме у овим брдима. Приђем скроз положим аутомат поред њега и ослушнем. Дише, топло ми око ушију, тако ми свега!!! Жив човјек, помислим! Друже, друже, трљам га по образинама сњегом и будим га, а он полумртав прогледа на очи. Буљи у мене ко липсао коњ, мутно и без сјаја у оку. Гдје сам то и ко сте уопште ви господине? Ја сам намјерник у овој ноћи као и ви друже, али сам одморан и добро се сналазим по шуметинама. Помозите ми господине, извуците ме из ове шуме, јер заистину сам исцрпљен?! Одбацим торбу са теретом коју сам носио са собом.
Попнем намјерника на своја леђа, сав убљедио са хладним рукама и малаксалим тјелом био ми је велики терет у ноћи. Носим га онако и саплићем се кроз дубоку сњег. Осјећам само како му куца срце у грудима и како бали низ ревер моје војничке бунде. Прислоним се на један буквић да мало данем душом, да одморим, кад осјетих како ме нешто стишће и гуши. Прво сам помислио да је несрећник почео да се грчи или да је умро, али сам се брзо прибрао. Сикну као љута змија шарка на љетњем сунцу, проломи се крик кроз планину, а онај терет олакша као перце. Зајашио ме вампир људи моји, зајашио и све скиће од радости. Лебди надамном, а држи ме подсобом као неким канџама или некаквом ђавољом силом. Оће душу на нос да ми избије!? Час риче као јуне, час као какав дрекавац, испушта сабласан глас кроз крошње дрвећа да све сњег спада са јелика. Избезумљено сам трчао кроз шуму. Зазивам Аранђела Михајла и у себи молим да га куком одвоји од моје душе, наглас говорим Оченаш, а молим се Светом пророку Илији Громовнику Божијем гласнику да ужеже гром са неба да сјави у паклени понор нечастиву слиу што ме савладава! Одреко сам се свјетске револуције, а опсово сам и петокраку и партизане. Да ми је било угледати макар Хоџу, чини ми се поново би се родио!
Предамном се указала провалија, дубок понор! Нисам имао шта да изгубим, људи моји, сурдукнем се са стјене на крају провалије. Отвори се понор подамном, а тјело ми удари од крошњу једног дрвета на пола литице. Свалио сам се и остао без свјести. Нашла ме је партизанска патрола негдје пред ноћ следећег дана. Изгубио сам у оној трци и торбу са депешама из главног штаба, капу са петокраком звијездом, једну кожну официрску чизму и наоружање. Неким чудом сам остао жив те вечери, опорављао сам се три дана, сав поломљен и малаксао. Тек сам четврти дан дошао себи. Нисам смио да споменем шта ми се уистину догодило, завршило је све на усташкој патроли са почетка приче, а другови су ми повјеровали.
Дуго је Гавро држао у себи тај сусрет са вамипром. Крајем педесетих година због некаквих посебиних околности морао је да исприча исљедницима озне све у танчине шта се догодило те вечери. Одједном, устаде комшија Бошкан и препрјечи присутне! Као учитељ када прјечи немирне ђаке и купује вријеме дугом шутњом и кратким уздасима у борби за ауторитет. Такве приче колају годинама кроз ова брда вели Бошкан, али када већ нагоните воду на тај млин могу и ја да вам свједочим о нечему од чега се леди крв у жилама и стаје дах најхрабријим људима.
Није то Гаврино далеко од истине, људи моји, јер ми је причао ђед и не само мени, него је причао често. Приповједао је да је давне 1480. године, у наше крајеве наишла Влашка војска, четири-пет година прије или послије то није ни важно. Важно је то да су у наше крајеве дошли након неког великог боја са турцима у Влашкој Крајини. Са собом су носили ковчег у којем је био њихов велики Кнез. Настанили су се у брдима подно Козаре. Кнеза су упокојили негдје у планинској пећини према својим обичајима и са великом количином блага која му је припадала. Причао је ђед да је у Прољеће те године све почело да се суши, а на народ удари несрећа и многи се свјет одсели из ових крајева. Наздраво умире млад човјек, а стока постаде урљива. Из горе почеше да одлазе и дивље звијери! Шта се догодило те године нико није докучио.
Кренули су ратови и буне, влаха и влашке војске полагано нестаде а Козара се смири. Народ је и заборавио на влахе и влашку војску, некако су се асимилирали у домаће становништво, а само би понекад у прјечењу и свађи који муслиман без аргумената погрдно назвао којег православца влахом. Све би и остало на причи ђеда и старе стрине Николије од Лазара ђедовог брата, да није послије овог рата кренуо да умире млад свијет. Одморио сам памет од рата и радних водова, почео да живим нормално, а стигла је и најмлађа принова те године. Трајало је три недеље скоро, ето ти сваки дан одмах послије ручка наш сеоски свештеник долази мојој кући. Није брате да ми је сметао, учен је човјек, има шта да се разговара са њим. Бог ме убио, знао сам да нешто није у реду. Стално ме испитује, све изокола, пита за обичаје и раније године. Испитује ме за људе који су прије рата живјели овдје, а данас им за гроб нема биљега. Треће недјеље, таман се смркло, путем на капију дође сеоски поп у пратњи још двојице мени непознати људи?!
Сјели смо у кућу. Видим ја да није лако ни њима ни попу. Говоре тихо и стално се нешто дошаптавају, а свештеник ће мени. Ето, Бошкане мили, ми знамо да је живот тежак, да си ти имао пуно странпутица кроз живот, и да си имао велике размјерице са народном власти, али данас је ред да ти помогнеш народу и држави.
Знао сам, помислих у себи, знао сам да је неко зло! Што би поп сваки убоги дан обигравао око мене, ко око неког чуда, сав у неком мистичном ишчекивању. Тих дана, сјетим се овог трена, држао је нагласак на предратним обичајима и вјеровању, али опет ми није јасно какве везе ја имам са тим стварима?!
Видиш Бошкане, држава је спремна да прихвати твоју помоћ у овом послу и да ти отвори врата и пружи руку пријатељства. Дјеца су већ велика и ваља им сутра међу људе, ваља им посла тражити? Шта велиш, мој Бошкане? Аман, људи моји, говорите докле је то дошло да ја морам леђа за државу подметати. Говори попе, тако ти Бога на небесима!? Тада преузе један од оне тројице. Видим ја паметан човјек, по говору сам закључио да има везе са медицином, а касније је и потврдио да је доктор. Много је умореног свијета по овим брдима, а у задњих пар година се дешавају ствари који нисмо успјели да објаснимо. Првих пар година вијали смо одметнике по брдима. Преврнули смо и гору и воду у потрази за одбјеглим четницима и усташама. Свашта се догађало тих година у планини, а немали број пута били смо у ситуацији да извлачимо тјела наших бораца који су страдали у тим потрагама. Првих година било је објашњиво само од себе то што су тјела прилично измрцварена, али како вријеме одмиче то није дио ове приче. Догађају се ствари за које наука нема објашњење или је то ствар више силе о којој нема смисла ни разговарати. Саслушао сам све у танчине, како је објашњавао тај доктор, и закључио да се у Козари дешава нешто, али шта?
Пристао сам на понуду народне власти да се у највећој тајности прикључим експедицији састављеној од научних радника, теолога, специјално обучених војника и људи који познају терен. Постављен нам је следећи задатак, да се приликом велике војне вјежбе, одвојимо у рејон Козаре и да за вријеме трајања војне вјежбе покушамо докучити шта се све дешава и селима у и око планине.
Припреме ради добили смо некакве брошуре са уопштеним преписима службених забиљешки на околности зарад којих се предузима оваква експедиција. То су била жива свједочанства људи који су дошли у контакт са неодређеним силама попут Гавре из села Подбрдо, о којем си ти Петре малочас тако сликовито приповједио.
Има и других људи који су доживјели такве или сличне ствари. Генеза догађаја уопштена у брошури дала је наслутити шта нас чека у овим брдима. Почетком јуна мјесеца те године кренула је војна вјежба. Нас тридесет одређених од стране државе за ову експедицију распоређени смо у помоћни санитетски батаљон, што значи да се можемо слободно кретати између супростављених снага, плави и црвени, у оквиру војне вјежбе. Истина, једини смо имали право наоружање и једини смо имали јасан задатак. Распоређени смо у осам група по четири члана подјељених по војној хијерархији. Умјесто звијезде петокраке на капи смо имали знак а преко рамена лијеве руке амблем црвеног крста. Нашу једномјесечну одисеју моја група поче на локацији између Просаре и Козаре у једном кланцу докле нас је довела војна кампањола. Преко њиве зашли смо у шуметину. Нигдје около ни села ни куће. Два дана и двије ноћи лутамо шумом и уживамо у природи. Здружили смо се некако. Један Имам из околине Приједора, двојица командоса ЈНА и ја, пропали четнички официр. Лежерно смо наступали шумом, проналазил неке ствари одбачене вјероватно у усташкој офанзиви на козару и каснијем ратовању на овим просторима. Нисмо пронашли ништа што би могло да упути на дјело некаквих Џини како би рекао наш Имам, звали смо га Оџа. Џини представљају у исламском вјеровању нешто што ми православци тумачимо као зле вјештице или демоне.
Крајем друге недеље лутања по шумама и чешљања кланаца кроз планину наиђемо на једно напуштено село. Одатле успоставимо радио везу са командом и потврдимо локацију на којој се налазимо. Прије двадесетак година село би било живо и звало би се Љесковик, а данас је то згарени пропланак којег је освојила драча и ниско раслиње. Једва једна дрвена колиба са полунагоралим кровом од дашчица и без прозора. Поток у близини те колибе, а и мало равног терена испред ње, вагнули су одлуку да у њој подигнемо полазни логор. Некада давно у времена стара ово би био дом за млади брачни пар, вјероватно, али данас је ово згариште које свједочи о злу које је овуда протутњало као страшњи суд. По смислу експедиције и због чега смо ангажовани одредили смо кретање и све акције искључиво ноћу а преко дана одмарање по вољи чланова експедиције. Прилегао сам на импровизовани кревет од дасака и војничке вреће за спавање, а поглед ми качи, искоса, на лијеву ногу Имама који сједи на скемлији испред колибе. Спаваш ли, упита ме смиреним гласом Оџа? Ево ломим се на овим даскама и размишљам о овој лакрдији. Није добро ово што чинимо, јер таман да потврдимо и најцрње слутње, није добро. Природа је дата од бога и није човјеково да мјења природу, него треба да научи живјети са свим појавама које га окружују. И шта оне високе партијске комесаре брине наша стварност и утваре које вијековима тару сеоску заједницу? Тада ми Оџа рече да нису комунисти први који вијају џини по Козарачким брдима. Вели он, ако постоје џини, онда је евидентно да постоји и сами Алах, а као је то све доказано и истина, онда се тако треба и одредити. Бог је највећа сила и није добро незнати да он постоји ако је уистину присутан?! Многи владари су израчунали да је најлакше прићи до бога преко самог Шејтана. Тако да је ова експедиција више политичка него покушај заштите заједнице. Докажемо ли да има разлога размишљати у правцу постојања необјашњиве силе која удара на немоћну заједницу сељака у овим планинама онда је евидентно да је близу вријеме судњег часа, а то значи да се треба одредити и пронаћи мјесто за себе. Немој да се понесеш овим чињеницама и да размишљаш у правцу да ће се промјенити облик друштвене заједнице ако докажемо да постоји сила или силе изнад објашњивог. Бог је свеобухватна сила која зрачи живот и одређује почетак и крај времена и свих димензија, а наше постојање и организација животне заједнице није ни зарез чакијом на штапу врмена!!! Таман смо прекратили вријеме философирајући о стварности и времену кад нешто поче да крши кроз шумске грмове. Био је то велики вепар, једино право изненађење у нашим лутањима кроз планинске крајеве. Нисм смјели да га одстрјелимо јер смо задужили специјално израђену муницију коју ћемо да правдамо за сваки испаљени метак. Преплашила се животиња када нас је видјела и одјури натраг у шуму. Дочекала нас је и киша. Крупне капи лупају по дашчицама на крову а хладан вјетар крати кораке нашем Оџи којег је киша затекла у шетњи по згаришту некадашњег села Љесковик. Шаторским крилом смо заштитили радио станицу и отврили конзерве говеђег гулаша за ручак. Те ноћи нам је један од командоса саопштио да морамо да кренемо на нову локацију по наређењу надлежне команде. Пјешачили смо шумом по блатњавом терену, само пун мјесец пробија кроз ноћне облаке и помало свијетли стазе којим ходимо, као да жели помоћи овој сулудој експедицији. Набасамо на поток. Приђем први, мало се умијем и освјежим, послије мене приђе ефендија и он се окрјепи. Затим стаде да се умива онај млади војник. Захватио је руком воду, умива се и кваси врат. Тог тренутка на његовом врату видјех младеж у облику баклаве. Погледао сам према ефендији. Он је запазио исто и само ми је климнуо главом.
Тихим гласом ефендија упита момка: Одакле си ти родом јуначе? Зовем се Бруно, ја сам из Србије! Родом сам из села Кисељево на обали Дунава.
То тамо је Влашка Крајина, ако сам сигуран, рече ефендија? Јесте, и ја сам влашког порјекла! Дакле, прозбори ефендија, ми овдје вијамо влашког кнеза ако је истина? Нама нису рекли, али ти са те даљине у овим брдима, то мој момче није случајно!?
Добри људи, село из којег ја долазим чува једно предање и преноси га са кољена на кољено. То предање није везано за моју религију и мој позив. Сила коју треба да сретнемо у овим крајевима није од бога и није овоземаљске природе. Моји стари казују да су пред турском одмаздом у ова брда влашки страдалници сакрили неупокојеног кнеза влашког. Он, као каква приказа лута брдима и удара ноћу на намјернике који ремете мир по шумама козарачким. Требало би да се ради о некаквој комбинацији човјека и звијери. Посједује натприродне моћи и велику снагу, молите бога да не ударите на њега.
Него нам је кренути даље кроз ноћ па како драги бог одлучи, још нам је једном напоменуо. Нас двојица кренемо једном страном, а Оџа и онај други командос другом страном плитког потока. Мркла ноћ, облачно вријеме и влажан ваздух у шуми дјелују језиво на неспремног човјека у оваквим ситуацијама. Одвикао сам се од лутања по шуметинама и већ ми је досадило ово бесмислено ломатање по планини. На пар километара од локације за нови базни логор раздвојимо се на двије стране. Њих двојица долином кроз поток а ја са младим официром преко брда стазицом. Забољеле ме руке од шмајсера а ноге ми клецају од умора. Мало ми касни овај мој србијанац пар корака иза мене као каква козица. Тада се догодило оно што ни у сну неби помислио да може да се догоди. Небо се разведрило, а пун мјесец обасја шумску стазу којом см се кретали. Већ смо дошли у некакву раван а на педесетак метара од нас видим да се стаза рачва на два путељка. Окренем се према командосу да ми припали цигарету, а он застаде. Прво је припалио дуван а онда, видим, да је човјек нешто убљедио. Окренем се, на рачвишту путељака стоји човјек добро видим. Онога часа када је командос изустио ријеч Стригој, појма нисам имао шта то значи, али је било довољно да ми се заледи крв у жилама. Клиснуо је низ обалу којом смо дошли, а мени је шмајсер испао из руке равно у локву са лишћем. Предамном се указала људина, висока преко два метра, широких рамена, надутог стомака, блиједопут и сав румен у образима. Стајао је бос на шумском лишћу, чак су се чуле гранчице како пуцкетају под неговим ногама док се помјерао. Мјесечина је свијетлоплавим зрацима обасјавала његову бисерно бијелу ланену кошуљу и црне хлаче које је носио на себи. Коса му је сиједа, могу рећи, дугачка за мушкарца средњих година!? Срце ми је тукло као никада у животу. Све палија у њедрима, боле ме плућа. Прошао сам рат и затворе, тако ми и треба, помислим када гурам нос у све и свашта. Тог тренутка се сјетим и оне сиротиње што остаде да ме чека код куће! Овај, шта год да јесте, има да ме стрга као крмача масну врећу, помислио сам у трену. Истина, знао сам добро на шта сам ударио те ноћи, дошло ми некако да скочим и зграбим онај свој шмајсер. Испао је ту на корак од мене. Олакшао би душу кад би могао да отресем рафал по њему и оним драчама иза њега, моји рођаци!
Проговорио је јако грубим гласом без имало узбуђења, а то ме додатно чинило нервозним. Нагласак му неодређен и није га могуће сврстати у неко од наших поднебља. Којим добром у ово недоба кроз моје атаре, добри човјече? Којим добром, питам и ја себе, сада у својим мислима?! Читав живот ми се одмотао пред очима за мање од једног минута, вјеровали ви мени или не!? Покушао сам да предвидим реакцију да некако стојички дочекам ту неправедну борбу са силом евидентно јачом од мене. У ранцу на леђима имам ампулу са цијанидом за овакву прилику. Да ја сам та најцрња слутња која те могла задесити на овој стази. Вјечна борба за доказивање мог постојања одређује потраге које проводе владари жељни истине о мени и мојој врсти.
Нема нас много и избјегавамо међусобне контакте, нисмо сви исти! Зато су предања о нама тако сликовита и стилски разрађена преко граница фантазије.
Можеш да ме додирнеш, поприлично смо слични, ако желиш то да учиниш. Тих двадесетак корака колико ми је требало да приђем до овог створења трајали су вјечност, а само руковање са њим било је искуство изван простора у којем данас живимо. Проклет на вјечни живот од стране створитеља творца ја сам једно од живих свједочанстава божије воље и моћи. Немој никада да трагаш за питањем што сам одабрао баш тебе од вас четворице, јер је то моја лична процјена. Знаш, ја имам много времена за размишљање. Већину проводим у самоћи и трагању за почетком истине, али вјеруј колико год ја био то ваше свједочанство о постојању више силе једнако сте и ви људи свједочанство божије присутности. Истина вам је дата онаква каква јесте, али сте временом изгубили дио истине и сазнања. Љеност врсте којој припадаш доводи до предрасуда према свему што није опипљиво и материјално. Видим да се и даље питаш шта сам то ја. Могу да будем Вјечни Жид из библијских предања, опет, могу бити тај ваш апстрактни Вампир као збирка умотворина и утјелотворење свега необјашњиво натприродног зла које путује димензијом паралелног времена. Најједноставније ја сам ловина свих владара који желе да покоре свијет и да осјете присуство вјечности. Ја јесам заистину онај исти Арса који је владао древним мисирским царством. Прво слово сваког алфабета даје наслутити смисао због којег ме желе. Погледај у дланове осјетићеш да су моја сазнања су вјечна и ја у тој игри одабирем савезнике. По правилу нико није заслужан да прими награду по својој жељи. Обично почне као идеја слободног свијета и разума међу вашом врстом, а заврши купањем у крви нових револуционарних идеја. Све те идеје о револуцијама и организацији живота кроз заједницу су вођене ниским нагонима и унапрјед осуђене на пропаст. Свједок сам подизања и пропадања великих империја. Пред мојим очима је ишчезла Минојска цивилизација, стајао сам испред тек саграђених пирамида у брдима око Високог и гледао прву атомску бомбу. Ништа није промјенило животињску нарав човјека. Свирепост и звјерски нагони воде велике освајаче, а мали човјек дотиче небеса у свакодневним искуствима. Јеси икада размислио, зашто се села и градови у твојој околини зову баш тим именима? Наравно и то је историјска порука давнањиш генерација које су крчиле и цивилизовале данашња пространства на којима твоја заједница организује живот. Тај животињски нагон човјек испуњава давањем имена тек рођеном дјетету. Он у том чину покушава да унапрјед одреди животну орјентацију новорођеном потомству. Одређује му како да се индентификује у судбоносним тренутцима живота, а самим тим завјештава му претходна сазнања и припадност одређеној идеји као заједници. Његове срнеће очи нису одавале сјај, а свуда поред њега владао је енергетски немир. Јасно да је та приказа све вријеме имала увид у наше кретање кроз планину. Зраци јутарње свјетлости пробише кроз густо грање шумског дрвећа.Остао сам сам у хладном окружењу букове шуме. Приказа је напросто ишчезла, нестала, шта се већ догодило, није ми било јасно?!
Понекад ме обузимају чудни снови, честа сновиђења и јасне визије будућих времена. Упечатљиве су слике, додуше само у сновима, велики златан стол унутар мемљиве пећине, малена статуа бика опточена драгуљима стоји по средини стола од злата и разне паганске маске. Велики свијећњак од злата са укупно девет свијећа и тек три или четири упаљене свијеће. Исти лик доминира просторијом и сва та енергетска хладноћа око њега. Званично ово се није десило, а незванично сматрајте да сам ја вечерас претјерао код ракијског казана. Све ово што чујете из мојих уста заборавите као бесмислицу и ноторну лаж.
Када човјек претјера са ракијом он веже стварност и машту. Вјешто преплиће догађаје, додаје и заобилази истину. Одређује и врши поређења која нису слика правог времена. Ракија додаје један весели колорит унутар трилера живота под Козаром. Мјесто гдје изванредна комедија прелази у пророковану трагедију одређену претходним догађајима у времену што прође. Тај психички прелом у одређености код човјека води у двије крајности. Једна је дата на вољу и радост човјекову, а друга ,она опаснија, је од ђавола одређена. Умјереност у конзумирању ракије није могућа јер она индиректно утиче на вољу човјекову. Пјанац, односно корисник ракије у количинама довољним за индентификовање једне особе у овај статус, чест је гост сеоских јарака, разних грмова и ледина покрај пута. Личност од које поштен свијет зазире а домаћини га се клоне и у шали. До фазе у којој се можеш индентификовати као пијаница или пјанац, а то су двије симбионе категорије, могуће је доћи без икакве предодређености. Постоје само одређени услови како би теоретски било могуће издвојити кандидате за ове фазе живота, али нема правила да је то уковано.
Котлар убацује метарицу кроз ужарена вратанца казанског ложишта, припаљује цигарету жером и деснцом руком окреће курблу на казану. Из роре излази бијели дим од суве грабовине и магли доле низ воћар. Низ брдо као дебели бијели тепих од вуне клизи магла преко мокре траве међу нашим шљивама. Омамила нас љута ракија шљива тако да нисмо ни опазили поштара када је прислонио службено бицикло на пластић сијена одамх иза наших леђа. Дугачким кораком баш као прави градски поштар прилази нама. Из даљине назива добро вам јутро вриједни људи и лименим лончетом граби ракију врућу што се још пуши у хладно козарачко јутро. Здрави све редом и здравицу бесједи, да роди пшенца и зоб, да чељад у кући буде здрава, домаћину жели задравље и срећу за првих сто љета, призива само весеље и ситне дјеце авлију пуну и још док није нагео лончић у знак поштовања наздравља од овог дома куму. Кренуо сам на терен, а видим преко сокака пуши се сува грабовина од котла, разбија росу са грана, и вањско свјетло код штале даје знак да сте још у послу. Како сте ноћ провели и јел баца шљива ове године добро, редовна су питања како год ко наиђе овуда да извиди како иде посао?! Такав је и наш поштар
_________________
Once you're grown up, you can never come back!
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
zli volšebnici uvijek djeluju
