ХАМЛЕТ

Жагор стаде. Већ сам у сред бине.
О довратак наслоњен: ја ловим
У одјеку неком из дубине
Шта ће бити са животом овим.

На мене је уперен зрак ноћи
Кроз хиљаду догледа на оси.
Аве, оче, ако си у моћи,
Мимо мене ову чашу носи.

Волим твоју замисао и ја
И слажем се да ме рола води.
Ал' се друга драма сад одвија
И овог ме пута ослободи.

Но редослед има свако дејство
И крај пута неће се избећи
Сам сам, тоне све у фарасејство.
Проћи живот- није поље проћи.

Разноси ветар стогове сена, она сад спава,
Мала бакља пшенице у ветру пуцкета
Све, шумом и дрхтањем, ватру подражава
Она је празник, недеља усред лета

Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози
Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали
Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози
Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали

Да ноћ толико не мирише на жито и суво
Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава
Да толико не мирише на њену дојку и уво
Мој вранче, показо бих ти како се спава

НИТИ

Једном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.

Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.

Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца...

Духовна месечина

Мисао је моја боје мутног снопља
Призрачја што титра у дну неке крипте,
Ил је злати одсјај светлости што липте
Заливом где Сунце спушта своја копља.

У шумном је врту, уз уздах фонтана,
Благи дах вечери знао да је збрине,
А сада је боје зраци из даљине,
Из дубоке раке сахрањених дана.

Сад занавек лута кроз беле маглине
Поднебљем анђела куд је страсти воде;
Далеко од твари и њене ругобе
Сања о лету до небесне Атине.

Мисао ми злати Месец из даљине.

Емил Нилеган