banjalukaforum.com

Сви дубровачки писци осећали су се Србима, а највећи међу њима Иво
Гундулић је у Осману од 11.000 стихова већину посветио Србима у
Србији, Македонији, Херцеговини и Босни.

Данас, већина Срба зазире и од саме претпоставке да би припадници
славне дубровачке властеле могли бити Срби и од тога да је Дубровачка
Република била једна од српских средњевековних држава. Због тога је
лако хрватској држави да својата целокупну баштину и Дубровника и
Дубровачке Рспублике. Тиме је, из српске књижевне крунс, украден
највреднији драгуљ. Да би био враћен, српске просветне и културне
установе моралс би да отворе међународну расправу о томе. Доказа за
крађу српских интелектуалних добара Дубровника има на претек.

Да не говоримо о српству у средњем веку, јер оно, тада, није било начето
хрватском ипдоктринацијом. Осврнућемо се само на српство Дубровника
у 19. и у првим деценијама 20. века. Било је, итекако, неговано. Тад су,
под српским именом, цветале привредне, друштвене, просветне и
културне организације у Дубровнику и околини.

1874. се у Дубровнику оснивају: Певачко друштво "Слога", Дубровачко
радничко друштво, Дубровачки глазбени збор, а 1887. и Задруга
Српкиња Дубровкиља. Затим, следе: Српска дубровачка ака-демска
омладине - 1900, "Српска зора" - 1901, Гимнастичко - соколско друштво
"Душан Силни" - 1907. и Матица српска - 1909. Ћириличне књиге и
новине ш гампали су Претнер и Мате Грацић.

Један од најугледнијих новчаних завода у Далмацији, била је Српска
штедионица у Дубровнику, а важан допринос привредном развоју
долазио је из Савеза Српских земљорадничких задруга. Најпознатије
српске новине у Дубровнику биле су Дубровник. Овај српски лист пратио
је, редовно, активности свих српских друштава и установа. Посебно је,
сваке годиме, приказивао светосавске прославе.

Градић Цавтат, медалеко од Дубровника, није заостајао у негова-њу
српских културних и просветних установа. Цавтаћани су основа-ли
српско музичко друштво "Захумље". Срби Цавтата су 1904. по-кренули
борбу против хрватских праваша, предлажући да се овој странци
супротставе, заједно, Срби и Хрвати. Цавтат је српској, касније, и
југословенској култури дао: Валтазара Богишића, Луку Зореа, Људевита
Вуличевића. Влаха Буковца, Франу Супила и друге. Без обзира на то што
је већина Дубровчана била католичке вероисповести, нико од њих није
доводио у сумњу своју припадност српском народу.

Најславинији Дубровчани су остављали писмене трагове о својој
народности, посебно у књижсвним делима. Тако је члан једне од
најугледнијих дубровачких породица Лука П. Примојевић, 1514, молећи
Сенат да му дозволи отварање штампарије, обавештавао да ће у њој
штампати српском азбуком, онаквом какву употребљавају српски
калуђери и онаквом каквом се штампају књиге у штампарији Црнојевића.

Хрватска - врло далека земља

Мавро Орбин пише о Војводству Светог Саве у Босни, а за Хрватску
каже да је "врло далека земља", посвећујући јој SAMO DESETAK
REDOVA. Иво (Џиво) Гундулић, поред неколико стихова посвећених
Хрватској, у Осману све остале, а има их 11.000, посвећује Србима у
Србији, Македонији, Херцеговини и Босни.

Дубровачки посланик у Паризу Антун Сорго-Соркочевић (1775 -1841)
штампао је у Паризу брошуру: Постанак и пропаст Републике
Дубровачке, у којој је предложио да се уједине, у једну државу:
Дубровник, Бока Которска, Црна Гора и Србија. Брошура је била
забрањена у Аустрији.

Песник Дубровника Медо Пуцић рекао је да је "Српска вила
надахњивала дубровачке пјесиике", а сам је написао песму Српској
земљи старој - 1848. У то време је и Георгије Николајевић јавно рекао да
Дубровчани говоре "српским, херцеговачким наречјем".

Песник слободе и лепоте

Великом песнику Дубровника Џиву Гундулићу, споменик је подигнут
1892, на предлог Српске дубровачке омладине од 1880. Опћинско вијеће
града је предлог усвојило и одлучило да организује одбор за прославу
300. годишњице песниковог рођења. У Одбор су ушли Срби католици и
изразите присталице Југославије: Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво
Казанчић, Мато Водопић и Луко Зоре. Одбор је, 15. августа 1892, упутио
писмо следеће садржине Јовану Ристићу, намеснику краља Александра
Обреновића:

"Нама Србима понос испуњава груди, кад год поменемо наш стари и
толиком славом овенчани Дубровник. Некада беше овај наш град први
међу нашим градовима: и просветом и трговином и политиком и
богатством, али највише песништвом. И много већи народи нису, у оно
време, имали града који би се мерио с Дубровником. Он не само себи,
свом народу, него свету - даде неколико величина научничких. Али све
то није пронело толико славу његову, као што га уздигнуше синови
његови, познати у нашој књижевности по имену: дубровачки песници.

Читаво коло песника даде нам тај наш прослављени град; њихова имена
светле светлошћу јарком, која се не тули и која се неће угасити, док је у
животу иједнога Србина. Прва звезда на овом светлом небу јесте
Гундулић, који угледа света пре триста година, и чију тристогодишњицу
свечано прослависмо и ми у Београду, при крају 1887.

Рођен од Србина властелина, однегован у слободи и богатству,
Гундулић се посвети пауци. Из младачке душе његове, почеше се
одлегати песма у стиховима, најсавршенијим оног времена. Његов
песнички рад беше обилат, али се издвајаху најзнатнија и
иајславнија два дела: Дубравка и Осман. У првом слави слободу свог
милог Дубровника: у Осману пева песму победе крста над
полумесецом и прориче бољу будућност свом српском народу".

Како је то увек бивало, на ову српску прославу стигао је аустријски
цензор, који је, из свечаних говора, избацивао све оно што је говорило о
српству Дубровчана и српским династијама. Аустријском цензору
помагали су чланови хрватске Партије права, претходници усташа из
Другог светског рата. Они су ометали прославу.

Паљење српских застава

Обрачун са српством у Дубровнику, уз прогоне Срба Дубровчана, почео
је после атентата припадника покрета "Младе Босне" на
престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда, у Сарајеву
1914. године. Десила се "Кристална ноћ" у Дубровнику, пре оне у
Немачкој и после загребачког јуриша на Србе и њихову имовину 1902.
године. Срби у Дубровнику били су у животној опасности. Хрватски
јуришници, на челу са Никшом Свилокосим, уништавали су све што је
било српско у Дубровнику: школе, новине, друштва, станове, привредне
објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе.

У просторијама "Душана Силног", поломили су целокупни намештај.
Два дана касније, 16. јула 1914, песник Иво Војновић, писац драме Смрт
мајке Југовића, отеран је у Шибеник и тамо затворен са једним другим
славним Србином Онисимом Поповићем. Поповић је у Шибенику
обешен. За несрећу, две деценије касније, 1941, хрватски војници ће
рашчеречити Онисимовог сина Мију. Иво Војновић је умро у Београду
1929. године и испраћен је у Дубровник, као цењени српски кнез.

Један од последњих дубровачких госпара Луко Бонић Боно умро је 14.
фебруара 1940. у Дубровнику. Сахрањен је на Лападу, поред браће
Пуцића. Српска грађанска музика Дубровника одсвирала је:

Хеј, трубачу с бојне Дрине.

Венац Српског културног клуба из Београда, носио је Србин
Дубровчанин Рафо Марић.

И тако, сем српског народа, нема ниједног другог који би се одрицао
културног блага својих предака. Но, ни Срби то више неће чинити.
Неће тако поступати њихове будуће генерације, али ће бити тешко
исправити грешке српских научника и државника двадесетог столећа.
Те прошле генерације, зарад југословенства, сулудо су се одрицале
културне баштине српског Дубровника. (С.Ј.)