banjalukaforum.com

Српско срце Јованово

Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.

Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.

Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.

Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.

О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.

За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.

Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот цени и воли.

* * *
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.

Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.

Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.

Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.

Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.

О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.

* * *
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.

Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.

У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.

Последња слика које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.

И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.

Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.

* * *
Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.

Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?

Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.

Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи

Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?

Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.

Гледај, Европо, завриштах тада
погледај, свете, ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.

Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.

И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то Божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: „Тата, тата”.

А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?

Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.

Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
„Милане, сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.

Наш Јован, сине, Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим.”

Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.

У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.

Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.

Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.

Веселин Џелетовић Павлов

_________________
''Srbin Srbinu Srbin est!'' - nepoznati
''MALOGRAĐANIN je oruđe sveopšteg razaranja'' - Konstantin Leontijev
Prezir dolazi kada sve shvatiš!

Пише Споменка Милић
Тематика стваралаштва Веселина Џелетовића Павлова најчешће је љубавна или везана за завичајно Косово (Џелетовић је живео у Приштини до 1974, али својим завичајем сматра село Суви До код Липљана, одакле су му родитељи). Роман “Чувари завичаја” говори о генези сукоба Срба и Албанаца, а “Последњи српски цар Јован Ненад” прва је књига записа о овом владару (аутор с поносом истиче да су рецензенти били историчари Јован Пејин и Василије Крестић). А роман који је у припреми такође је везан за Косово, међутим, тематика је несвакидашња, а догађаји, како објашњава аутори – истинити. Радни наслов је “Српско срце Јоханово”, а дело ће бити објављено најкасније до октобра.
- Роман је настао из поеме у којој сам обрадио истинит догађај који се збио у једном селу на Космету. Све је истинито у том роману, осим имена људи, а и неке локације су промењене.
У питању је фасцинантна прича: немачком индустријалцу, аристократи, игром случаја трансплантирано је срце Јована, Србина са Косова, а заједно са срцем – дошла су и сећања... Џелетовић истиче да је нека имена променио понајвише да Јованов син не би даље био “увучен” у причу јер је ионако превише пропатио:
- Његовог оца су киднаповали и убили, бабу и деду су премлатили на смрт и бацили у канал. Мајку су силовали и она се убила јер није могла да издржи ту срамоту.

ГОСПОДИН НА РАЗВАЛИНАМА ГРОБЉА
Јохана је Џелетовић упознао 2004, на развалинама српског гробља у једном косовском селу, и тако сазнао за невероватну причу:
- Однео сам хуманитарну помоћ у виду књига и тада чуо да је супруга мог пријатеља, који је киднапован неколико година раније – извршила самоубиство, пошто су је силовали Шиптари. Било нас је свега десетак на сахрани – а на гробљу су биле поломљене мермерне плоче, разбацане крстаче... Изненадило ме је присуство човека из чије се појаве и држања видело да је господин и који је био у пратњи једног наредника КФОР-а. Када смо пошли с гробља ка кући у којој је даћу припремио брат покојне Марије, и тај господин кренуо је с нама. Ушли смо у двориште и Милан, Јованов и Маријин син, одмах је притрчао незнанцу, обгрлио га рукама око ноге, а Јохан га је подигао с толико љубави да је то неописиво. Изненадио сам се и питао ујака ко је и шта је тај човек. Миланов ујак Вукашин испричао ми је невероватну причу – да се у Немцу налази Јованово срце.
А ево шта су Јохан и Вукашин испричали Веселину:
- Јохан је сазнао да му остаје свега два-три месеца живота, а пошто је био при крају списка за трансплантацију срца и није било шансе да га добије на време, кренуо је са својим пријатељем Хансом у провод, не би ли преостало време провео незаборавно. Прва дестинација био им је Рим, где су долетели приватним авионом и одсели у најскупљем апартману. Излазак у дискотеку завршио се тако што су их отела двојица Шиптара, маскирана у трансвестите.
Немци су се пробудили везани у једном подруму, а отмичари су саопштили Јохану да ће његов откуп коштати – пет милиона евра. Индустријалац је предложио да Хансу допусте да оде у Немачку, а кад се буде јавио са сигурног – он ће му дати даља упутства како да новац буде пребачен на рачуне криминалаца.
Међутим, када се Ханс јавио, Јохан му је рекао да не шаље откуп, већ да обавести полицију јер ће он ионако ускоро умрети, а отмичарима је, дакле, безвредан. Међутим, добио је одговор који га је запрепастио: “Нисте, господине, безвредни, вреде ваша плућа, ваша јетра, ваше срце”, на шта се овај најежио јер тако нешто није очекивао. Испоставило се да се ради о трговцима органима. Убрзо су га одвели у операциону салу и пресадили му срце, рекавши да откуп сада више не кошта пет милиона евра, већ – пет милиона плус 120 хиљада, колика је цена операције.

ТРАГОМ СНОВА
Опоравак је уследио – прича Џелетовић – на једном броду у Италији, одакле је Јохан видео и људе који су се слободно шетали по доњој палуби у болничким мантилима, из чега је закључио да се ради о онима који су једноставно – платили операцију “на црно”:
- Кад се вратио у Немачку, платио је откуп и отишао код својих лекара који су рекли да је операција изванредно обављена. Али, ту прича тек почиње... Након извесног времена, почео је да сања, а у сан га је увек уводило црквено звоно. Тај звук довео га је до једног дворишта, где је видео зграде и два пса како лају, али још није видео људе. Након неколико дана, у сну је видео и старију жену како храни живину, човека под орахом, младу жену како га заљубљено гледа и дечака који трчи. Ти снови су му неко време давали позитивну енергију, а онда су, после месец-два, постали – ноћне море. Сањао је како га воде везаног у колони, са још четворицом Срба и једним Албанцем, Аземом који није био присталица Републике Косово. Са свима је разговарао у сну и разумео српски језик.
Како објашњава Џелетовић, Јохан је трагом својих снова отишао на Косово. С обзиром да није знао где се збивају његови снови, успео је да лоцира дешавање на основу појаве немачких војника (Немци су били само на Косову). Део приче чуо је од Вукашина, а део – од Јохана чије је речи преводио поменути немачки наредник који је добро говорио српски.
Углавном, нешто је Јохана “терало” да истражи о чему се ради. Успео је, објашњава Џелетовић, чак да пронађе кућу у Албанији у којој је Јован “оперисан”, односно – вађени су му органи, док се није стигло и до срца.
- Доскора ни ја нисам знао да се ради о оној “жутој кући” која је помињана у медијима јер ју је Јохан звао само “кућа”. Пажњу му је привикло ђубриште поред зграде које је кришом снимио, а ту се налазили шприцеви и амбалаже лекова који се користе при пресађивању органа. Податке је 2003. Јохан дао немачкој обавештајној служби, преко наредника кога сам поменуо, као и координате у близини места Бурела. Дао им је и прецизну скицу куће, а једну је и мени нацртао када смо разговарали те 2004. године...
А све се завршило, објашњава Џелетовић, тиме што је Миланов ујак пристао да Јохан усвоји дечака, али тек пошто му је овај обећао да ће прећи у православље, да се дечаково име и презиме неће мењати и како ће последњи потомак ове породице остати у контакту са својима... Тек када се то десило, Јован је “напустио” Јохана и престао је да му командује. А отмичари су кажњени, али не легалним путем, већ тако што их је довитљиви Немац окренуо једне против других, али то је већ друга прича.
Како Џелатовић објашњава ове необичне догађаје?
- Не знам ни сам да ли је у питању генетика или снага Јовановог карактера. Чудна је то прича...

_________________
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнеш ли даље?...

Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!..."