taksi je napisao:
Daljac je napisao:
Pročitao.
Loše. Baš loše.
Daljac, zar i ti?
Bar sam od tebe ocekivao prosto prosirene recenice! Svrstacu te u one forumase "Pogledao sam film, dobar!". Sta je dobro? Naslov, gluma, scenario, rezija, sve?!
Извињавам се. Род'ло ми се још једно дијете, па нисам ових дана имао времена за проширене реченице и претјерану употребу падежа. Ево, ово је текст који сам написао као критику о Кустиној књизи:
Citiraj:
Упркос бесконачним плотунима панегирика који свакодневно пуцају са тврђава наше критичарске осредњости, романсирану биографију Емира Кустурице Смрт је непровјерена гласина треба што прије заборавити. Да не би заборавили маестралног редитеља.
Литарарни првијенац прослављеног режисера ни по чему не свједочи о раскоши његовог талента и снази умјетничког израза по којем су препознатљива Кустуричина ремек-дјела, понајвише она која су претходила његовом посљедњем великом филму, Подземљу. Иако је Кустурица у јавности често говорио да је књигу Смрт је непровјерена гласина писао неколико година, након прочитаног се стиче утисак да је она скарабуџена за неколико недјеља, сасвим по узору на сличне аутобиографије иних поп-икона овога времена које се, по неписаном и бизарном правилу, непрестано појављују на трафикама, мамећи (испод)просјечног читаоца на киоске, његову руку у џеп, а разум да се између, рецимо, новог романа Горана Петровића и аутобиографије планетарно популарног редитеља, одлучи за овог потоњег. Истакнути критичари посвједочили су, на многим промоцијама и у појединим критичким освртима, да је Кустуричина књига у апсолутном сагласју са његовим филмовима. Немали је број књижевника који су, и не прочитавши роман, потрчали пред руду, носећи у рукама прегршт најмилозвучнијих епитета и несвакидашњих похвала. И рекордно распродати тираж од 32.000 примјерака био је још једна у низу препорука за Кустуричину аутобиографију. Па ипак, све то је недовољно да надомјести испразни простор настао послије читања књиге која у многим својим дијеловима указује на саблазан аматеризма која убија сваку литературу, сваку умјетност.
Кустуричино причање није и приповиједање. То је тек пуко набрајање догађаја који су се десили, па читалац на тренутке има утисак да је залутао у историјску читанку. То се понајвише односи на оне дијелове књиге у којима аутор евоцира историјске и политичке факте који су обиљежили период послије Другог рата, а прије распада Југославије. У Кустуричином причању нема апсолутно никакве замамне понесености, суптилне лирске стилизације, метафора и симбола којима, са друге стране, обилују његови филмови. Пишчева нарација је убитачна, једнолична и готово увијек реторички монотона. Повремени пасажи у којима Кустурица философски ламентира над појединим цивилизацијским феноменима (какав је онај с почетка књиге, који говори о памћењу и заборављању) одударају од тог умарајућег ритма, али су они толико ријетки да нису ни вриједни помена. Фасцинација Андрићевим дјелом, на којој Кустурица увијек инсистира и која би своју кулминацију требала добити у филму На Дрини ћуприја, у овој књизи се спомиње тек овлаш, баш као и можда најзначајнији „производ“ сарајевске чаршије у другој половини двадесетог вијека – рокенрол. Истина, Кустурица неколико страница аутобиографије посвјећује фронтмену Забрањеног пушења, Нелету Карајлићу, али и та врста спомињања није ништа до пука констатација лишена било каквих импресија. Кустуричини ликови, сем неколицине, безлични су портрети сарајевске „раје“ чији је дух већ одавно ушао у усмено предање, али не и у роман редитеља који је са нестварном увјерљивошћу у зум камере ловио ликове са сарајевске периферије у култном филму Сјећаш ли се Доли Бел. Мало више простора редитељ је дао оцу и мајци, док је најзанимљивији свакако лик још једног великог југословенског редитеља, творца партизанског вестерна, Хајрудина Шибе Крвавца.
Кустуричина честа поређења су и више него инфантилна, а компарација култних филмских остварења која су утицала на његово касније опредјељење и одређених животних ситуација је неувјерљива и гротескна:
Сједили смо на тврдим столицама хотелске кафане „Београд“. Ја сам уздисао, мешкољио се, нисам знао куд ћу са рукама. Са ногама је било још горе, петљао сам их и изгледало је као да располажем са вишковима удова. Као да сам посједовао ноге Крешимира Ћосића. Благо сам се заљуљао као онај Ћоро са почетку филма „Било једном на дивљем западу“.
У цитираном одломку видљиве су, наиме, три ствари које смо већ споменули и које се неочекиваном, али упорном досљедношћу протежу у цијелој књизи. Поређење Кустуричиних ногу са ногама Крешимира Ћосића не значи ништа ономе ко није видио Крешине ноге, да не говоримо о онима који и не знају ко је дотична „краката жуна“. Потом слиједи поређење са Ћором с почетка култног епског вестерна Серђа Леонеа које је, такође, непримјерено и слабашно. И на крају, у наслову филма видљиво је пишчево непознавање неких основних правописних форми од којих је у књизи најупечатљивија она која се тиче ијекавског рефлекса јата. Хумор, који је неизбјежан елемент Кустуричиних филмова, присутан је и у књизи, али је површан и углавном сведен на општа мјеста. Немотивисаност одређених догађаја је још један од великих и честих недостатака Кустуричине „нијеме“ аутобиографије, баш као и многобројна мјеста која одишу приземном патетиком која се ниједног тренутка не диже ни прст изнад просјечности. Нелитерарних елемената у Кустуричиној књизи је исувише да би могли да зажмуримо на једно (или, како су неки већ радили, на оба) ока и да му, на рачун старе славе која, истини за вољу, у потоњих неколико година блиједи, опростимо овај неочекивани излет у књижевност.
Будући магистри економских и менаџерских наука учиће на Кустуричином примјеру како се продаје производ. Танушан и слабашан, али ипак производ. Нама остаје да констатујемо да је Кустуричин текст, прочитан прије безмало двије деценије на уручењу Авнојове награде, највећег друштвеног признања у ондашњој Југославији, неупоредиво поетичнији и умјетничкији од 382 странице тривијалне аутобиографије. Тако то бива када се (не) пише у заносу.
Надам се да си сада задовољан
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Za knjigu je rekao da je ista kao Kustini filmovi i procitao dio. Vidjecemo.
