Dakle, sutra, 11. novembra, 2010. A.D. u vijećnici Banskog dvora u 19 sati, održaće se promocija knjige "Dalj", prvog literarnog uratka mladog banjalučkog pisca Gorana Dakića, nama ovdje znanog kao forumaša Daljca. S obzirom da igrom nesrećne sudbine zagubih letak na kojem detaljnije piše ko govori o knjizi i slično, te podatke vam ne mogu navesti, ali kontam da nije ni bitno. S obzirom da je Daljac dosadan, brate, na forumu, mogu misliti da mu je i knjiga takva. Ja je, vala, ne kupio, a kamoli pročitao.

Elem, ako se neko u dotično vrijeme baš, baš bude dosađivao, može da svrati pa da vidi o čemu ti naši kontemporari pisci palamude.

Најпродаванија књига из РС, на протеклом Београдском сајму је ''Додик, чувар Српске'', Милана Љепојевића. У извјештајима са сајма могли смо више чути о овом дјелу него о било чему другом.

- Немогуће је очекивати да се на једној манифестацији и још конкретније - на једном штанду који је посвећен политици и промоцији одређених политичких идеја и људи које оне окупљају - велика пажња посвети књизи и умјетности. Стога нисам ни очекивао неку трему која се подразумијева пред промоцију, али сам коначним резултатом, па чак и аплаузом, сасвим задовољан. Али, да ћу од сада више цијенити себе и свој рад - то је сасвим сигурно – објаснио је Дакић своје виђење начина на који се Српске представила.

Nažalost neću stići na promociju ali ću knjigu svakako kupiti,ne bi li dokučio šta je tebe u djetinjstvu potaknulo da kreneš stazom dnevne istočnjačke vještine

Не, нису пјесме. У питању је фрагментарни роман, литераризована слика мога дјетињства које је доживљено ратних, деведесетих година прошлог вијека у славонском селу Даљу, на Дунаву, који се успоставља и као нека врста персонификоване поетске стварности на чијим обалама подједнако постоји распусни, равничарски живот, тако близак одредници дерта, али и слика смрти која се повремено "лови" у његовим таласима. То су уланчане приче о оним најимпресивнијим тренуцима и дешавањима у мом дјетињству у којима сам препознао ону фину, лирску линију која може да се преточи у прозу вриједну читања. Како је књига неминовно аутобиографског карактера, било је више неопходно него ратосиљати се могућег призвука плачљиве патетике. С тога разлога у књизи има доста хумора и ведрине, али и неких тамнијих контура које подсјећају на ратну стварност. Све је то виђено, наравно, очима дјечака, на једној приповједној равни, и очима одраслог човјека, на другој. У неком најуниверзалнијем слоју значења покушао сам да у непрестаном конфротирању памћења и заборављања створим својеврсну "потрагу за изгубљеним временом". Ето, то је, укратко, то

Na to odgovor možeš dobiti a da se i ne upuštaš u penjanje po vrletima Daljčevih introspekcija i ekspresija - da su tebe svaki dan tukli (uključujući i djevojčice) u školi, zar ne bi želio da im jednog dana vratiš?