|
Episkop Banjalučki Platon Jovanović
Episkop banjalučki Platon Jovanović je rođen 29. septembra 1874. godine u Beogradu. Na krštenju je dobio ime Milivoje. Familija mu je poreklom iz Hercegovine, a otac mu je bio oficir srpske vojske. Osnovnu školu i gimnaziju je učio u Vranju i Nišu. Bogosloviju je završio 1896. godine u Beogradu. Monaški čin je primio 1895. godine kao učenik trećeg razreda bogoslovije. Godine 1896. krenuo je na Duhovnu akademiju u Rusiju. Mitropolit srbski Mihailo ga je postavio za sabrata Srpskog podvorja u Moskvi. Duhovnu akademiju je upisao školske 1897/98. godine u Moskvi, a uspešno je završio 1901. godine dobivši stepen kandidata bogoslovskih nauka. Njegov uspešno obrađeni i odbranjeni diplomski rad je nosio naslov: "Uređenje Srpske Crkve za vreme cara Dušana". Iste godine vratio se u Srbiju i stavio na raspoloženje svojoj Crkvi.
Mitropolit Dimitrije ga je proizveo u čin sinđela i postavio na dužnost starešine manastira Rajinovca kod Grocke. Odatle je 17. oktobra 1902. godine ukazom kralja Aleksandra Obrenovića postao suplent za veronauku u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Naredne godine je prešao u aleksinačku Učiteljsku školu, gde je ostao skoro četiri godine. Iz Aleksinca se vratio u Beograd. U Beogradu je do 1919. godine, kada je penzionisan, radio kao profesor veronauke.
Sveti Arhijerejski Sinod SPC ga je kao penzionisanog profesora postavio za upravnika Monaške škole, a neko vreme i za starešinu manastira Rakovice. Kasnije je izabran za starešinu manastira Krušedola.
Episkop Platon je dosta radio na spisateljskom planu. Napisao je monografiju "Srpsko podvorje u Moskvi". U Jagodini je štampao filosofsko-teološku raspravu "Nauka i religija". Objavio je dosta članaka u crkvenoj i svetovnoj štampi. Pre Prvog svetskog rata bio je urednik "Glasnika pravoslavne Crkve u Kraljevini Srbiji", a potom i urednik patrijaršijskog "Glasnika".
Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je u junu 1936. godine izabrao za vikarnog episkopa srpskog patrijarha sa titulom episkopa moravičkog. Hirotonisao ga patrijarh srbski Varnava sa mitropolitom zagrebačkim Dositejem, ruskim mitropolitom Anastasijem, episkopima bačkim Irinejom, sremskim Savom i bostonskim (ruskim) Makarijem. Hirotonija je izvršena 4. oktobra 1936. godine u Sremskim Karlovcima.
Vladika Platon je bio veliki borac protivu Konkordata i hrabri učesnik "Krvave litije" 19. jula 1937. godine u Beogradu.
Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 1938. godine izabrao za episkopa ohridsko-bitoljskog. Izabran je 22. juna, a ustoličen 4. septembra 1938. godine u Bitolju. Episkop Platon nije dugo ostao u Bitolju. Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 8. decembra 1939. godine izabrao za episkopa banjalučkog.
Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti episkopa banjalučkog. Dr Ljubomir Durković-Jakšić je u toku Drugog svetskog rata, na vest o mučeničkoj smrti episkopa Platona, napisao knjigu "Platon Jovanović - episkop banjalučki". On je u knjizi obradio celokupnu biografiju i svedočanstva vezana za smrt episkopa Platona. U HyYYY-om poglavlju pod naslovom "Mučenička smrt" govori se o stradanju episkopa Platona. Naredne redove, kao najtačnije podatke o smrti episkopa Platona, prenosimo iz pomenute knjige doktora Ljubomira Durkovića - Jakšića.
"... Uoči 6. aprila 1941. godine Platon je krenuo u Beograd. Tamo je stigao kada je već rat otpočeo. Tom prilikom jedva je živu glavu izneo i preko Užica i Sarajeva povratio se u Banjaluku. Po dolasku osećao se smrvljen, bolestan i očajan. Kada su Nemci ušli u Banjaluku i zaposeli Episkopiju, ostavili su mu jedno odeljenje zgrade sa četiri sobe. Tu su ga, u tim teškim danima, okruživali njegovi najverniji saradnici, članovi Banjalučkog duhovnog suda.
Kada je objavljena naredba, prema kojoj su morali svi Srbijanci da napuste "hrvatsko" tlo, Platon se odmah rešio da ne odlazi. Ovoga mišljenja bili su i Platonovi saradnici: prota Jova Davidović, sudski tužilac, prota Petar Rađenović, sudija, Sava Rađenović, arhijerejski zamenik, i Branimir Davidović, sekretar suda. U zajednici sa njima Platon se rešio da gine za pravoslavlje. Njegova gotovost da izdrži do kraja, bila je i njihova. Oni su se sporazumeli, da ako slučajno episkopa Platona prognaju silom, onda da oni svi idu na parohije u narod.
U nedelju 27. aprila prota Davidović saznao je da će prota Mačkić biti naimenovan nekakvim upraviteljem Banjalučke eparhije. Naimenovanje je imalo da dođe od ustaškog stožera. I zaista u utorak (29. aprila) prota Davidović je doneo episkopu Platonu "Hrvatsku krajinu" u kojoj je bila notica o Mačkićevom postavljenju za poverenika Ustaškog stožera za poslove Banjalučke eparhije. Platon se ljutio, kad je to čuo, i čudio se kako je to moglo biti bez njegovog prethodnog odobrenja, rekavši da ga je Mačkić stavio pred gotov čin. U tome je pristigao akt od stožernika. U aktu se preporučivalo episkopu Platonu da Mačkića postavi za arhijerejskog zamenika, a uz akt je bio priključen dekret o Mačkićevom naimenovanju za poverenika za poslove Banjalučke eparhije. Tom prilikom episkop Platon je rekao članovima suda, koji su bili prisutni, kako mu je banjalučki biskup poručio da se ona naredba o iseljavanju Srbijanaca ne može odnositi na njega kao crkvenog velikodostojnika. Tada je bilo govora i o sadržaju odgovora, koji je trebao episkop Platon da uputi stožerniku. Na kraju savetovanja prota Jovo Davidović i prota Petar Rađenović dobili su dužnost da zajednički rediguju pismo. Članovi suda su, tom prilikom, predlagali, da se donese odluka o Mačkićevom smenjivanju sa položaja namesnika i o stavljanju zabrane sveštenodejstva. Episkop Platon nije primio ovaj predlog, već je predložio da se Mačkić pozove i da pred njima pismeno izjavi, da se ne prima nekanonskog zvanja.
Sutra dan (30. aprila) dok se kod episkopa Platona vršila poslednja korektura odgovora, u prisustvu prote Jove Davidovića, prote Petra Rađenovića, sekretara Branimira Davidovića i đakona Ilije Adamovića, došao je Mačkić. Sekretar je vodio zapisnik. Episkop Platon je tom prilikom predočio Mačkiću da je njegovo postavljenje nezakonito i da ga se on kao sveštenik ne sme primiti, pa ga je pozvao da ga ne primi, da se na njemu zahvali. Mačkić je od prisutnih bio osuđivan za svoje držanje. Kada je upitan kako je došlo do toga da ga Gutić preporuči za arhijerejskog zamenika, izjavio je da je to došlo zbog toga što prota Rađenović ne može ostati u Banjaluci, jer se i on smatra inostrancem, pošto je iz Boke, i nepoželjan je.
Toga dana je i raspis napisan i umnožen. Krišom je dostavljen namesnicima, da ga ovi dostave parosima i crkvenim opštinama. Taj raspis glasi: "Upravama srpskih pravoslavnih parohija i crkvenih opština u Eparhiji banjalučkoj. Radi pravilnog obavještenja naroda i sveštenstva o stanju u kome se danas nalazi Srpska pravoslavna crkva u povjerenoj Nam Eparhiji saopštavamo ovdje prepisku koja je izvršena između Ustaškog stožera u Banjaluci i Nas, kao crkvenog poglavara ove eparhije. Ustaški stožer dostavio Nam je Kab. br. 529 sa datumom 27. travnja 1941. akt ove sadržine:
"Eparhijskom crkvenom sudu pravoslavne eparhije na ruke Preosvećenoga g. Platona, Episkopa banjalučkog - Banja Luka.
Dostavlja se u prijepisu dekret sa željom i preporukom da gosp. protu Mačkića Dušana postavite Vašim Arhijerejskim zamjenikom.
Stožernik i povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu Dr. V. Gutić".
Uz taj dekret dostavljen Nam je i ovaj dekret.
"Dekret kojim postavljam protu Dušana Mačkića, paroha i Arhijerejskog namjesnika za povjerenika ispred Hrvatske državne vlasti u poslovima Banjalučke eparhije, koja će odlaskom Episkopa Platona kao porijeklom Srbijanca ostati upražnjena.
Stožernik i povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu, Dr. V. Gutić".
Na prednji akt upravio sam Ustaškom stožerniku ovakav odgovor:
"Primio sam akt toga Stožera od 27. aprila Kab. br. 529/41 s kojim mi se s te strane predlaže da protojereja Dušana Mačkića imenujem arhijerejskim zamjenikom i da uzmem na znanje njegovo imenovanje poverenikom za otpravljanje crkveno upravnih poslova Eparhije banjalučke, a to s toga što bih ja, kao Srbijanac, morao napustiti eparhiju.
Čast mi je saopštiti Stožerniku da pomenutog njegova predloga ne mogu prihvatiti, i to iz ovih razloga:
Ja sam kanonski i zakonito od nadležnih vlasti postavljen za episkopa banjalučkog i kao takav obavezao sam se pred Bogom, crkvom i narodom da ću voditi brigu o svojoj duhovnoj pastvi, trajno i postojano, bez obzira na ma kakve prilike i događaje, vežući nerazdvojno život i sudbinu svoju sa životom i sudbinom svoga duhovnoga stada i ostajući u njegovoj sredini na duhovnoj straži za svo vrijeme dokle me Gospod u životu podrži, ostajući uz svoje stado kao "pastir dobri koji dušu svoju polaže za ovce svoje". Na to sam se zavjetovao i zakleo primajući Episkopski čin i preuzimajući pod svoju upravu Eparhiju banjalučku i toj svojoj zakletvi ostajem vjeran i nepokolebljivo dosledan, dokle god mi bude moguće da samostalno odlučujem o svome držanju i dajem izraza svojoj volji.
Ako bi me gruba sila protiv koje sam nemoćan, ipak rastavila od moje pastve i uklonila sa područja poverene mi Eparhije tada bih, po Ustavu Srpske pravoslavne crkve, zamolio jednoga od susjednih Arhijereja (Sarajevskog ili Tuzlanskog) da me za vrijeme moga odsustvovanja zastupa u vršenju strogo episkopskih poslova u Eparhiji banjalučkoj, a za ostale poslove ovlastio bih svoga zakonito postavljenog Arhijerejskog zamjenika i Crkveni sud koji i sada u velikoj mjeri pomažu u obavljanju tih poslova.
To je kanonski i ustavni red i propis koji važi za Srpsku pravoslavnu crkvu i po kome samo oni organi koje Ustav te Crkve predviđa može da vrše neku vlast u Crkvi, a nikako i drugi organi kojih Ustav ne poznaje. Takve nezakonite i spolja nametnute organe, u to sam najtvrđe ubijeđen, ni bi priznavao ni narod ni sveštenstvo, niti bi takav organ, ako bi bio u svešteničkom činu mogao i dalje ostati sveštenikom Pravoslavne crkve. Toliko sam se sa svoje strane smatrao dužnim da uzvratim kao odgovor na naprijed spomenuti akt toga Stožera.
Episkop banjalučki Platon".
Pomenuti akt, kao odgovor Stožeru, poslat je 1. maja 1941. godine.
Ubistvo episkopa Platona
Zaista su se ispunila predviđanja episkopa Platona. Stvorena je "Nezavisna država Hrvatska" koje je zagazila u krv. Pored hiljada Srba, koji na mukama pogiboše, bio je žrtva ustaške vlasti i episkop Platon. On je izgubio svako poverenje u ustašku pravdu i kulturu, videći šta se radi od prvog dana pokušaja da organizuju svoju "državu". Ali, on nije hteo da napusti svoju pastvu. Evo kako se osećao pred samo stradanje. "Treba da se oporavim sa zdravljem. Dosta me grip namučio i iscedio... Dalje ne znam ni da pišem, ni da molim, ni da mislim. Upro sam pogled u Nebo i Boga i kako milost Božja bude...!"
Bolesnog i iznemoglog episkopa Platona, noću između 4. i 5. maja 1941. godine, uhapsile su ustaše - tvorci najnovije "države" u Evropi. Iste noći odveden je autom sa protom Dušanom Subotićem, iz Bosanske Gradiške, putem Banja Luka - Kotor Varoš. Oba tela unakažena nađena su posle 17 dana u rečici Vrbas. Seljaci su mrtvo telo episkopa Platona dovezli u mrtvačnicu.
Prota Jovo Davidović priča: "Poslednji put video sam ga (ep. Platona) 4. maja, nedelja, pre podne. Noću između 4. i 5. maja mene su uhapsili kao taoca. Oko 18. maja saopštio mi je u zatvoru advokat Novaković da je episkop Platon ubijen zajedno sa protom Subotićem, parohom bos. gradiškim, da su bačeni u vodu, te je jedan nađen u Vrbanji, da je drugog Vrbanja snela u Vrbas i tamo ga je voda izbacila. Tu vest potvrdila su i druga lica, najpre poverljivo, a posle se sasvim slobodno o tome govorilo. Saznao sam da je počivši episkop sahranjen u vojničkom groblju, a prota Subotić gde je nađen. Počivšeg episkopa prepoznao je crkveno-opštinski služitelj Ljubo (kome ne znam prezime) u prosekturi državne bolnice u Banjaluci, po jednoj strani lica, dok je druga bila unakažena. Tvrdi se da je bio go, sa kaišom oko struka, sa cipelama zvanim štifletne, kakve je, znam, nosio. Obduciran nije. Sudijama nije bio dozvoljen pristup mrtvom telu" (Izveštaj prote Davidovića - Patrijaršijska arhiva, Banjalučka eparhija).
Iz pojedinih izveštaja još se saznaje ovo:
"Poslije dvadesetak dana po proglašenju Hrv. države izdata je naredba da se svi Srbijanci i Crnogorci maju u roku od pet dana iseliti iz Hrv. države... Poslata je opomena i poč. episkopu Platonu našta je on odgovorio da po kanonima Srp. prav. crkve ne može napustiti svoju crkvu i svoj narod. Opomenut je još dva puta i pošto ni tada nije napustio Banjaluku i otišao, to su ga "ustaše" uhapsile i poslije 2-3 dana, zajedno sa poč. protom Dušanom Subotićem, iz Bos. Gradiške, najprije izmučili na najokrutniji način (čupali bradu, rezali nos i uši, rezali butove i sipali so u meso) i tek kasnije ubili i bacili u reku Vrbanju. To se dogodilo na 12-13 kilometara udaljeno od moje crkve"(Izveštaj sveštenika Vitomira Vukovića, na istom mestu).
"Oko dva sata, episkop Platon dignut je stražarno iz svog stana i dopraćen u Bansku upravu. Tu je u isto vreme iz Okružnog zatvora stražarno dopraćen i prota Dušan Subotić. Po naređenju Dr Gutića obojicu su automobilom odvezli izvan Banjaluke, do rijeke Vrbanje. Tu su na obali rijeke pobijeni i bačeni u vodu. Nekoliko dana iza toga slučajno je nađeno tjelo episkopa Platona, prenešeno u Državnu bolnicu u Banja Luku, a odatle odvežen je i sahranjen u vojničkom groblju, bez ikakve pratnje i bez crkvenog obreda. Sa Platona je skinuto svo odijelo. On je u vodi nađen samo u gaćama i cipelama"(Izveštaj prote Dušana Kecmanovića, na istom mestu).
"Srpski narod, koji se navikao podnositi kroz vekove sve teškoće i nevolje, pretrpeo bi sve ove nevolje da ne počeše klati i ubijati. Obično su pojedince odvodili noću u auto, te ih ubijali i u reku bacali. Tako su ubili i banjalučkog episkopa Platona, protu Dušana Subotića, protu Živka Daničevića, sveštenika Bogdana Vranješevića, Dušana Brankovića, Simu Marijanca i mnoge druge..."(Izveštaj sveštenika M. Marjanca, na istom mestu).
"Ustaše su imali praktiku ucenjivati (kontribucija) od 50-100.000 pa i do 1.000.000. dinara, pa koji nije imao ubijen je po noći i bačen u vodu. Tako su radili i sa sveštenicima; episkopom Platonom, protom Dušanom Subotićem, iz Bosanske Gradiške, popom Živkom Daničevićem; Bogdana Vranješevića iz Krupe na Vrbasu, koga su u pola noći odveli iz postelje u gaćama i košulji, gola i bosa, i niko ne zna gde je i šta je bilo od njega"(Izveštaj sveštenika Jovana Marčetića)
"Pojedine ustaše išle su u sela moje parohije i ucjenjivale bogatije težake. Čulo se za ubistvo poč. ep. Platona, koji je junački do poslednjeg časa ostao na episkopskoj stolici, dijeleći sa svojim narodom dobro i zlo, što je kod tamošnjeg naroda izazvalo divljenje i čvrstu vezanost za svetu crkvu"(Izveštaj sveštenika Ljube Mudrenovića, na istom mestu).
Paroh drugovićki, Đorđe Radić, o tom priča ovako:
"Prema razvoju političkih prilika u hrvatskoj državi, a napose u Vrbaskoj banovini, da će u odnosu prema pravoslavnoj crkvi i njenom sveštenstvu biti preduzete iznimne mere. Odmah posle osnutka te države, u Banja Luci je uhapšen episkop Platon i protojerej Dušan Subotić, koji su... poubijani u selu Vrbanji, sreza banjalučkog, i bačeni u Vrbas. Voda ih je docnije izbacila, te su nečujno i sahranjeni. Episkop Platon sahranjen je u vojničkom groblju, sa krstom bez ikakva natpisa, a prota Subotić u selu Vrbanji. Štap episkopa Platona plivao je niz Vrbas oko 35 kilometara, gde su ga uhvatili ribari, i prodali jednom seljaku za 20 dinara. Saznavši za taj štap da se nalazi u jednom selu moje parohije, odem da ga tražim i nađem ga kod seljaka koji ga je kupio i utvrdim da je zaista počivšeg episkopa, jer na njemu piše: "Platonu, vikarnom episkopu moravičkom - dr. Voja Janjić, ministar vera u penziji". Štap sam ostavio kod seljaka Dušana Vrančića, selo Milosavnu, srez Prnjavor, Vrbaska banovina. Posle ovoga događaja nastalo je hapšenje sveštenika u celoj eparhiji.
Po ubistvu episkopa Platona, zaveo je stožernik za bivšu Vrbasku banovinu "Povjereništvo za Pravoslavnu crkvu Eparhije banjalučke" i za poverenika imenovao tadašnjeg paroha banjalučkog protu Dušana Mačkića. Ovo je pokušao stožernik nametnuti i episkopu Platonu, koji je kao Srbijanac morao napustiti teritoriju Hrvatske države, ali se on tome usprotivio i u jednom zaista muževnom odgovoru konciznom i sažetom stavio do znanja stožerniku da on to kao arhijerej Pravoslavne crkve neće i ne može usvojiti. Odbio je da potpiše dekret o naimenovanju poverenika, koji mu je stožernik poslao i odgovorio: "Kao duhovni stražar bdiću na duhovnoj straži moje pastve, a napustiću dužnost samo onda kada me na to prisili jača sila protiv koje sam nemoćan". I takav stav ga je koštao života. Posle toga stožernik je penzionisao i dvojicu članova Eparhijskog crkvenog suda, crkvenog tužioca i sekretara Eparhijskog crkvenog odbora, koji takođe nisu hteli da dadnu saglasnost za postavljanje poverenika. Po tome je izdata naredba da se pravoslavna vera ima zvati "grčko-istočna", a vernici "grčko-istočnjaci", a oko 3. maja 1941. godine izašla je zabrana da se ne smiju održavati crkveni zborovi "grčko-istočne" crkve"(Izveštaj sveštenika Đorđa Radića, na istom mestu).
Protojerej Dušan Mačkić, u svom izveštaju podnetom Sv. Sinodu, kaže da je Platon ubijen zbog odgovora stožerniku ili zbog raspisa, kojim je sveštenike obavestio o situaciji Pravoslavne crkve u Banjalučkoj eparhiji. Zato stožernik nije hteo ni da čuje za Platona. Dalje Mačkić navodi da su Platona odveli autom 5. maja u jutro i to putem za Kotor Varoš. Tu iza sela Vrbanje ubijen je i bačen u reku Vrbas. Leš je izbacila voda kod Kumsalama kod Banja Luke. Više lica su ga prepoznali. Kada je leš prenesen u banjalučku bolnicu video ga je tamo Ljubo Miljević, služitelj Srpskog pogrebnog društva. Taj mu je Ljubo pričao, da je leš okretao i da je zapazio "tragove triju metaka: jedan u potiljak, drugi u slepoočnicu, a treći, kaže, u leđa. Na nogama su mu cipele sa gumenom elastikom. U gaćama je"... Oko njega je bio kožni pojas. Pola brade su mu pojele ribe, a pola se još dobro vidi".
Vlasti su naredile da se sahrani 24. maja na vojničkom groblju, i to posle podne oko 4. časa. Iskopao mu je grob i sahranio ga tamošnji grobar Rade Crnogorac.
"Tek je sada, onima koji su se najviše borili protiv Platona, najžalije Platona, nastavlja Mačkić u izveštaju. Nešta se i sada bune, ali ne da čuje ko od Hrvata, dok su u borbi protiv Platona i Hrvati - katolici i muslimani i Nijemci i Jevreji i svi ostali sve i čuli i znali šta se protiv Platona govori i radi"(Izveštaj prote Dušana Mačkića, na istom mestu).
Đorđe Vranješević, sveštenik, pripoveda da je Platon odveden noću između 4. i 5. maja i "nakon 20 dana leš mu je reka Vrbas izbacila kod Pilane Bosna - Boa". Dva dana kasnije izbacila je i leš prote Subotića (Izveštaj Đorđa Vranješevića, na istom mestu).
Radojka Bajić priča da je prilikom obilaska svoga oca Ljubomira Bajića, banovinskog činovnika u Banja Luci, koji je ležao u banjalučkoj bolnici, čula od Ljuba bolničara, kako je ovaj sa svojim drugovima, kupao i oblačio Platona. "Tom prilikom zapazio je da su na leđima pok. Platona bile opekotine od vatre". On joj je pokazao i grob Platonov na vojničkom groblju. "Grob je bio sa drvenim krstom, prostim i bez natpisa"(Ovo je Radojka Bajić pričala dr Ljubomiru Durkoviću-Jakšiću u Beogradu 9. aprila 1943. godine).
Dr Drago Vranješević i dr Đorđe Vukinac, lekari, videli su mrtvo telo ep. Platona u mrtvačnici Državne bolnice u Banja Luci. Imao je na sebi čarape, cipele na elastiku i kožni pojas oko gola tela. Koža sa glave bila je sasvim zguljena (čista lobanja), u desnoj slepoočnici vidna okrugla rupa sa 7,9 mm. Rubovi oštri. Nad desnom obrvom nalazila se rupa u kosti istih svojstava. Desna strana lica bila je najedena i oko je virilo napolje. Brada je bila vrlo rijetka i sa leve strane seda. Telo naduveno bez rana. Dr Vranješević misli da su rane od dva metka manjeg kalibra, koji su se zadržali u lobanji, jer da su obe rupe od jednog metka, jedna bi rupa morala biti šira od druge.
Dovučen je u mrtvačnicu u toku noći, predanio i oko 17 časova odvezen na vojničko groblje i sahranjen. Za grob mu se zna (Ove podatke dobio je dr Ljubomir Durković-Jakšić preko prote Jove Davidovića).
Ubice episkopa Platona
HAMDIjA AFGAN, biv. predsednik u Banja Luci piše Risti Tomiću: "Podajte parastos vladiki Platonu i proti Subotiću, jer su njih ubili Đelić, Mirko Kovačić i Niko Čondrić, jer se tako izlanuo Mirko pred Jovanom Kovačevićem, da su se na njima učili gađati iz revolvera"(Pismo Hamdije Afgana Risti Tomiću, Banjaluka, februara 1942. godine. Afgan se pre rata držao korektno prema Srbima. Risto Tomić, trgovac, poznavao se sa njim više od 40 godina, a kad je izbegao u Beograd ovaj ga je izveštavao o tamošnjim prilikama i događajima).
OSMAN ĐELIĆ je musliman, rođen u Banjaluci, star oko 36 godina. Bio je više godina namešten u kancelariji advokata i biv. narodnog poslanika Filipa Čondrića, pripadnika H.S.S. Tu je napojen mržnjom prema Srbima. Kada je nastala NDH. postao je telohranitelj stožernika dr Viktora Gutića i izvršilac smrtnih kazni pri ubijanju Srba.
MIRKO KOVAČEVIĆ, Hrvat - rimokatolik, star oko 35-38 godina, suvlasnik mesarske radnje Braće Kovačević u Banjaluci. Bio je povučen i ulazio je u društvo Srba. Često je ulazio i u njihove kuće i oni u njegovu. Umeo je da odredi dobar odnos prema njima, zato su mu mnogi od njih bili mušterije. Ali čim su se pojavile ustaše, Mirko se prijavio u njihove redove. Pokazao se odmah kao najagilniji saradnik braće Gutić. Prvi transport Srba, od 550 osoba on je sprovodio iz Banjaluke.
NIKO ČONDRIĆ je Hrvat - rimokatolik iz Banjaluke, građevinski radnik i prodavalac peska. Poznat kao naprasit čovek i pijanica. On je u Hrvatskoj državi postao član vanrednog suda".
Kosti episkopa Platona - banjalučkog Novomučenika prenete su 1973. godine sa vojničkog groblja i pohranjene su u novoj Sabornoj crkvi u Banjaluci.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
