Кад растасмо се тада уз мук и суза бреме,
а бол нам срца савлада на врло дуго време,
блед, хладан, образ ти поста, ко лед сам целов твој;
а мени тек туга оста кроз цео живот мој.

Тог јутра росу ледену сред свог осетих чела
ко хладну стрепњу једну што обузе ме цела.
Ти скрши завете своје; сад многом припадаш, знам;
кад име спомену твоје и мене самог је срам.

О теби прича свуд бруји, за ме посмртно звоно;
кроз срце језа ми струји: што те љубљаше они?
Ти никоме од тих људи не беше тако знана;
бол оста сред мојих груди и вечно жива рана.

Ми састасмо се тајно; сад тајно памтим, смерно,
што срце ти нехајно већ преста бити верно.
А сретнем ли те када кроз многа лета дуга,
мој поздрав биће тада сав пуста, нема туга.

Када смо раздвојени тишином и сузама,
половичност нас плени кроз године, узама:
Бледи твој образ наг, пољубац твој је хладан;
И то је веран знак мог свакодневног јада.

Роса јутра на мојим обрвама већ сања –
упозорењем боји сва моја осећања.
Завети не постоје, а сав сјај твој је плам:
Свуд чујем име твоје и делим сав твој срам.

Твоје име и пре се у уву моме склупча;
К’о претња ме протресе – зашто си тако љупка?
Твоји знанци не слуте шта све о теби знам:
Ка теби дугим путем дубље корачах сам.

У тајни смо се срели – у ћутњи и у сети,
да л’ твоје срце жели тог духа да се сети?
Сретнем ли те у овим годинама од лутања,
како да те ословим? Сузама, зидом ћутања.

Ко путника што мами новог
име на хладној гробној плочи
нек моје име с листа овог
привуче тако твоје очи.

И кад ти опет поглед слети
кроз много лета на то име,
ко умрлог се мене сети
и знај: ту срце лежи с њиме."