banjalukaforum.com

SJECANJE

Bili su blagosloveni svi casovi
sto smo ih zajedno proveli,
svi zajednicki hleba zalogaji;
kroz mnoge mutne dane i jeseni
ono prolece jos sjaji.

Blagosloven bio je svaki pogled
kojim si me kad obdario
i svaki topli izraz tvoga lica,
i roj svih onih prolaznih sitnica
miloste punih.

Nijednoj livadi nije toplota sunca
bila toliko slatka
koliko meni tada tvoja ljubav.
I dan i noc i nedjelja cinila mi se kratka
kad sam s tobom.

Bila mi je uza te uvek topla dusa
kao zemlja tek uzorana.
Cini mi se da sam u ono doba
bila lepa i srecna svakog dana.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Cini mi se da si se na mene uvek osmehivao
da ni jedan dan s tobom nije ruzan
ni prolazan bivao;
da su neprimetno tekli casovi
i kad se radi i kad se odmara.
Prepun i sladak bio mi je zivot tada
kao plod nara.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Kud god smo zajedno isli,
zemlja nam je cvetala i rudila.
I da se jos jednom rodim
opet bih one dane zazudila.

Hvala Vam svima, što ovaj topic održavate u životu

_________________
Sagradio sam tako predivne dvorce u oblacima, da se na zemlji zadovoljavam ruąevinama!

nikman,molim te napisi mi imena bar nekih autora cije si pjesme ovdje pisao/la
volim poeziju,ali mnoge od ovih pjesama nisam nikada procitala...
drago mi je da ipak ima ljudi koji vole da citaju poeziju...
samo nastavi

SAMOCA

Bilo bi mi suvisno da sretnem koga god:
kao reka skrivena smeje se moja samoca
i plavi se nada mnom nebesni svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O,kako se sad smeje moja samoca
u dva-tri malena cveta,
sto usput radosna ih pobra.

Suvisno bi mi bilo da sretnem koga god
kad daljina ima snova belu draz
i budi se nada mnom nebesni svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raz
ispod zagrejane magle
i reka u daljini plavi se.
O,kako je dobro sit ljudi i lutanja
posaditi ovde svoja cutanja
gde radosti,kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.

I nasto bi mi da sretnem koga god
kad srce moje cveta u samoci
i kao zvezda treperi nebesni svod.
O,da mi je lepotom neba tako moci
napojiti svaki vode zedni kut
i nad zeljama mojim imati vlasti;
pa hodati dotle niz beli tudjinski put
dok mi oci zauvek ne zaborave
one sto u dalekom kraju borave
i za kojima cveta u samoci
kao cvet u suncu tuga moje strasti.

I mislim zasto sam ikada srela koga god,
jer ma s kim bio,covjek je uvek tuzno sam
i vezuje nas samo nebesni svod.
Usamljen je i onaj kome dusu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
ocima malo duse u ljudi sto prolaze:
sama sam i kad voli,
i sam cu otici u smrt.
O,covek je s covekom uvek tuzno sam,
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tuzni vrt.



DESANKA MAKSIMOVIC

Srce puno rijeci, suze govore
Nestali snovi ljube kao koprive
Koliko na svijetu ima malo mostova
Sami kao otoci sto more razdvaja, kazes ...


Uvijek ovdje, blizu mene, postoji jos dio tebe


Kilometri pricaju, najtuznije price
Greske kao pijesak vjetar nosi u lice
Tisina postaje moj jedini zvuk
Kao prazna boca ostavljen na dnu, kazes


Uvijek ovdje, blizu mene, postoji jos dio tebe


Cijeli svijet, stane na moj dlan
Tonem dublje za jos jedan dan,
Dublje za jos jedan dan

Na zlatnom tepihu prosutih zvijezda
Zelje nam postaju glasnije od smijeha
Koliko na svijetu ima malo mostova
Sami kao otoci sto more razdvaja, kazes


Uvijek ovdje, blizu mene, postoji jos dio tebe

Srce puno rijeci, suze govore
Nestali snovi ljube kao koprive
Koliko na svijetu ima malo mostova
Sami kao otoci sto more razdvaja, kazes ...


Uvijek ovdje, blizu mene, postoji jos dio tebe


Kilometri pricaju, najtuznije price
Greske kao pijesak vjetar nosi u lice
Tisina postaje moj jedini zvuk
Kao prazna boca ostavljen na dnu, kazes


Uvijek ovdje, blizu mene, postoji jos dio tebe


Cijeli svijet, stane na moj dlan
Tonem dublje za jos jedan dan,
Dublje za jos jedan dan

Na zlatnom tepihu prosutih zvijezda
Zelje nam postaju glasnije od smijeha
Koliko na svijetu ima malo mostova
Sami kao otoci sto more razdvaja, kazes


Uvijek ovdje, blizu mene, postoji jos dio tebe

Znao sam te voliti na samo jedan nacin
Djecacki, idealisticki
S cvijetom u ruci i srcem poput dalmatinskog nara
Nisam znao kalkulirati
Napamet uciti fraze i izigravati iskusnog muskarca
Nisam si to smio dopustiti
Jer za mene je poezija ljubavi bila nad-iskustvo
Cijelo jedno zvjezdano nebo i jato golubova prevrtaca
A ti si bila daleko odmakla
Odvec daleko da shvatis

Oprosti, jer
Nisam te volio kao djevojku
Kao splet najljepsih uvojaka u jesenjoj rapsodiji
Ili kao duboki ocean tvoga crnog oka
Ne
Voljeh te kao pjesmu i planinu i mit i uzor
Voljeh te prostrano i pjeskovito
Rijecima neopisivo
Nezaustavljivo
Sve do vrha Bozjeg prijestolja i nazad
Duboko
Do dna u crnim virovima smrti i ocaja
Uvijek jednako paleci signalne vatre srca
Uvijek jednako razdiruci zivotno tkivo mog sna
A ti si bila suvise budna da vidis

Upoznah ostra sjeciva maceva
I vidjeh vlastitu krv na plocnicima ceznje
Slusah pjesmu sirena i muza
I cutih zrake sunca jedinstva
U opcoj promjenljivosti
Moja je ljubav ostala jedinom konstantom
A ti si se uvijek mijenjala
U trenu tako bliska, a vec potom potpuni stranac
Cinilo se da rastes
No zapravo si samo starila

Nikad se ne bismo razumjeli, draga
Nikad se ne bismo prepoznali
Cak i da smo htjeli
I stoga su blagoslovljena moja pregnuca
Pogledom u srediste ognja
Sto skriva sve stranputice
Bljeskom duha

Danas
Kada su sve do jedne umrle moje laste na putu k jugu
Suhim usnama svjedocim da smisao si donijela mome bicu
I kada vrijeme dodje da dogori moja svijeca
Gledat cu zivot na izmaku u zrcalu tvoga oka
I cutiti duboku zahvalnost
Onome koji te je mojem putu upravio
Da budes putokaz k svjetlu

Sada te srecem
samo u snovima,
jer labirinti moga uma
jos su jedina mjesta po kojima
zajedno sa mnom hodis.

Ja cesto izgubim moj put
i lutam bez cilja
dok ponovo ne naletim na tragove tvojih
koraka,
skrivene vec iza iduceg coska.

Groznicavo proganjam
tvoju sjenku
ali ona se vec gubi
na jutarnjem suncu
i ja proklinjem novi dan
sto me lisava tvoje prisutnosti.

Ti pises:
kako se treba igrati i igrati,
a meni kazes:
-Sakupljaj te igracke! -
Ti pises:
kako treba mastati i mastati,
a ne vidis od nosa
ni bijele macke.
Ti pises
o nekoj slobodnoj slobodi,
a meni:
-Mir! Tisina! - vices.
Ti pises
kako sunce dan u setnju vodi,
a vani najobicnija noc je,
pjesnice.
Ti pises
o nekoj tamo sreci,
o nekoj ljubavi,
i nekom miru...
A ja i nocas sam moram leci.
Laku ti noc, pjesmo na papiru!

Enes Kisevic

Ono sve sto znas o meni
To je stvarno tako malo
U dvije rijeci sve bi stalo
Kada pricala bi ti

Ono sve sto znas o meni
To i drugi ljudi znaju
Sto mi ruku samo daju
Il' na pozdrav mahnu tek

Ne znam dal' taj dan ce doci
Kad cemo sami ostati
Kad cemo dugo pricati
Jedno drugom sav, sav zivot svoj

Jer ono sve sto znas o meni
To je samo stara prica
Ja sam jedan od mladica
Koje vidjas svaki dan

Ne znam dal' taj dan ce doci
Kad cemo sami ostati
Kad cemo dugo, dugo pricati
Jedno drugom sav, sav zivot svoj

Jer ono sve sto znas o meni
To je samo stara prica
Ja sam jedan od mladica
Koje vidjas svaki dan

Arsen Dedic

Ljubavi moja mrtva a ipak ziva

Nek u svom danu nedorecen gori

Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori

Pticom osvetljeni pevac koji u meni prebiva.



O zlatni talog vremena prostori

Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva

Gde materija sva od zaborava otkriva

Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.



Kako se zove pre nego se rodimo

Spremni u tudjoj nadi i bezbolnom ognju sve to?

Zdravo, o moguca zvezdo koju i ne slutimo,

Il me zaboravi pesmo, jer zelja je moja kriva.

Pod zemljom ce se nastaviti trajanje zapoceto.

O sve sto prodje vecnost jedna biva.

Branko Miljkovic

Koja je to obala daleka
Na kojoj se plavi cicak u magli pustinje
Cudno prostranstvo u kome u znak oprostaja
Njiha se trava na osticama duna
Pod limunom je zemlja meka
Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna
Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleca
Liskun nesreca
Kosture davno potopljenih brodova
Talog velikih dubina slama kostiju
Snezni tepih snova
Prasinu pokojnih podmorskih civilizacija
Izglodanu plutu brodove minerala talog plima
Ridji odblesak astralnih raspojasanih konstelacija
Blato globigerina
Ukus soli na silu uvukao se u srz moje ploti
Veceras mi se ponovo prividja svetlost i jutro na Hardeloti
Coveku i moru kad dodje cas da polezu
Iz prostog razloga da umru
Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama
Ili je to samo osmeh taj beli grc koji ivici umor od zivota
Ali pogledaj usred morskih okreka na smiraju talasa
To srce nasukano koje jos kuca ili je samo skoljka
Ciji se oblik pukim slucajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni
Od one stvari iscupane iz mojih grudi
Jer malocas nisam nasao cveca za tebe na cvetnom trgu
Na plazi se desilo to jednog davnog dana
A bila je secas li se i tvoja majka s nama
Moja ljubav stavlja jednu malenkost
Mali crni sedef u tvoje uvo
Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeleziti
Staru izgrebanu plocu sa koje igla iskace
Ponor sumova zbog koga se tvoje oci jednom ili dvaput rasirise
Zatim ti ostavljas sve to izmedju postanskih karata
Na hotelski kamin
Zaboravljajuci duboki bes okeanskih jadikovki
Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE
Secas li se secas li se bilo je to jedno bezbojno leto
Kao pesak i mi na vetru Hardelota
To srce u meni to srce u tebi koje se povlaci po nasoj sobi
Sa slonom od porculana i jastucetom od plavog velura za igle
To srce u koje nisi verovao i pored pesme koju je nosilo u sebi
Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza
Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borista
A sto mu nije dobro ne dokazuje tim nista
Slusaj slusaj jos nikad se nije ucutala
Jadikovka sumorne skoljke Hardelota

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda ce i u tebi
odjednom nesto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmisljao
o tome sta znaci ziveti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al lukava duga.

I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh.
Prestizi vetar i ptice.

Jer svaka vecnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodas
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.

Zato zivi, al sasvim!

I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.
Isao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlacen konac trajanja
i zasij naprsla mesta
iz kojih drhte cudjenja.

I nikad ne zamisljaj zivot
kao uplasen oprostaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budjenja.


2.

A onda, vec jednom ozbiljno
razmisli sta znaci i umreti
i gde to nestaje covek.

Sta ga to zauvek iste.

Nemoj ici na groblja.
Nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i tuzno pozoriste.

Igrajuci se nemira
i svojih bezoblicja,
zar nemas ponekad potrebu
da malo krisom zadjes
u nove slojeve razuma?
U susedne buducnosti?

Objasnicu ti to nekada
ako me tamo nadjes.

Znas sta cu ti uciniti:
pokvaricu ti igracku
koja se zove bol,
ako se budes odvazio.

Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni trazio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog.

Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodjenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao

ne znaci jedan zivot,

stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo sta ce to biti.

Hiljade sarenih riba
leprsace mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.

A ja cu za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
vec samo trenutnih granica.

Jedricu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtacu ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore buducnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao necujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visicu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
sto sama sebe odmotava.
Lebdecu u mestu, a stizacu
i nestajacu u vremenu.

Odmoricu se od sporednog
kao galakticka jata,
koja su srasla pulsiranjem
sto im u nedrima traje.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne sume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
jos dok se nisu ni srele.

Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tisina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.

Samo cu,
obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Kaznjavan za sve sto pomislim,
a kamoli sto pocinim,
osumnjicen sam za neznost
i proglasen sam krivim
sto ljubav ne gasim mrznjama,
vec novom, vecom ljubavlju
i zivot ne gasim smrtima,
vec necim drukcije zivim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj muciti
pitanjem: kako preziveti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.

Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.

Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski visestruk,
ne znaci biti rascovecen.

Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.

A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znas sta su prorocanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.

Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.

Nemoj da budes tuzan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.

Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

Mika Antic

Nisam vise tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu vise nisam

Neka udju
Neka pregledaju neka pretraze

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opusci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam vise tu

Privezan camac njise se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reci
U oblacnom grlu visi
Nisam vise tu

S mesta se nisam pomerio
Ali sam vec daleko
Tesko da ce me stici

Vasko Popa

Ako umrem pre tebe -
ne zuri da mi zatvoris oci;
stavi mi prstenje srebrno i narukvice vitke,
sakrij mi jednu svesku i komad olovke
jer, ne zna se sta nas tamo ceka.

Ako umres pre mene
- u zivotu nasem, ko zna sta nas sve ceka! -
priznacu ti najzad, samo ti si mi bio ostao;
poljubicu duge prste s njihovom neznoscu tamnom
i tvoje srce, koje mi je svetlelo u danima strmim.

Posle toga cu biti spremna -
sta bih radila ovde bez tebe;
dusmani ce me pamtiti dugo i prijatelji ce me zaboraviti,
opet ce svetleti ukrasene pozornice i spektakli na njima:
zao mi je samo sto necu videti kraj...

Ali cucemo zato kako semenka uzdise,
kako jedan beli koren zemlju razmice,
kako ga vode podzemne poje i neguju,
kako poput deteta gleda i raduje se svetu;
kako se ispravljaju stabiljke zivahne
imena i godine da pokriju,
i ljubav nasu da sakriju najzad
od tudjih ociju.

Ljubavi moja ne reci nista vise
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedju dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen tezak
I dubok svojim padom kroz nas zivot
Dugim putovanjem i nista ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez suma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode radja uzas
Nikakve povrsine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Nista do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Nista cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko vise pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brza
Nista do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec mozda ili ne
Ne jos ne ljubav
Nista do samo nepodnosljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom uzasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savrsena
Jedna stvar dovrsena a ziva ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I zavrsava time da bude samo grob
Cuj cuj
Izgleda da preko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredjeno zastraseno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividjenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih mozda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve sto jos moze biti
Doslo da nadje objasnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je usao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zasto sam rodjen na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo leprsava varka
Venac od sarene hartije za jedno vece u siromasnoj kuci
Sad znam zasto sam rodjen
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Sta li je gore sta li je dole u tome donjem nebu
Sve sto sam kazao sve sto sam ucinio sve sto sam izgledao da sam
Lisce lisce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice
Svaki covek je samo
Vidjeni cvet a sta sam vise nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Nista drugo
A kamen se zariva bez kraja u prasinu u prasinu planete
U sustini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Nista drugo
Rodjen sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Bila je mjesecina, snijeg i mi
isli smo tihi i nesretni.

Monogram nasih snova blistao je nama,
ko blistav svjetionik. Vjetar. Tama.
Ja sam bio sam i ti si bila sama.
Bili smo straza na mrtvackoj strazi,
na pogrebu jedne tihe lazi.

I tako smo stigli na kraj drvoreda.
Tvoj parfem od gnjilih, uvelih rezeda...
Rosa u staklu staklenog pogleda,
Adieu, ma chere, jer tako zivjeti se ne da.

Miroslav Krleza

Otici cemo odavde bez uspomena
na drhtavice trave blage
na tugu i mesecinu po sumama
na predeo usamljen sto se mraci.
Otici cu odavde bez uspomena,
mirisa sto ga koscu u rukavima
donose s livade,
tajne sto promakne pod trepavicama
pokraj straza,
zlatnika sto ga putnik preko granice
krijumcari.
Otici cu odavde bez uspomena.
Na poslednjem samo zavijutku
jos jednom cu se setiti tvojih ociju
kao lepe kakve zemlje tudje.

Desanka Maksimovic

Da bih poceo pomenucu elemente
Tvoj glas tvoje oci ruke usne

Na zemlji sam a zasto bih i bio
Da ti nisi na njoj takodje

U kupatilu sam koje se istovetilo
Sa morem slatke vode

U onom kupatilu koje je plamen ljubavi
Izdubio u nasim ocima

A to kupatilo koje je plamen ljubavi
U koje sam stupio
Vrelinom tvojih ruku
Ljupkoscu tvojih usana

To prvo bilo je zivotno
Kao neka rascvetana livada

Nasa cutnja nase reci
Svetlost koja odlazi
Svetlost koja se na vraca

Paul Eluard

Ne gusi krik poljupcima
pusti glas
pusti glas u noc
neka misle da radjamo se
neka misle da umiremo
udahni me
svu me udahni
popij
do dna
do dna dna
zajedno cemo svuci tijela
i smijat cemo se
i smijat cemo se i plakati
zajedno
jos samo malo
jos samo malo se drzi
za moje ruke od svjetla

Enes Kisevic