ДАНЕ, ЂУБРЕ ЈЕДНО

Ни у један дневник овај дан не може,
Ово ругло дање, малодушно, сиво,
Ни кише да се покисне до коже,
Ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња - изван људи, млако,
Нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
Губи се натраг па пристојно свани.

Одметање

Није ово љубав, то се ја спашавам,
то ја бјежим, жено, теби у хајдуке,
Романијо моја, пуна добрих трава
за крваве ране и жестоке муке.

То ја бјежим, бјежим, иако знам, жено,
да већ нигдје нема ђула и зумбула,
да ме ипак чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула.

Вито Николић

Adresa

Ne piši mi na adresu Maksima
Ni na Café Deux Magots,
Gde su na plišanom kanabetu
Sedeli Verlen i Rembo.
Tamo ih nema.

Ne piši mi na Čelza,
Jer na vili gde je stanovao Sidni Veb
Visi cedulja s natpisom To Let,
A u kući Velsa
Smešten je antikvarijat lep.

Ne traži me u Holivudu
Ni u Columbia Broadcasting System
Ili snobovskom Albeniju,
Jer će se pismo vratiti
S naznakom: Adresat nepoznat.

Drugo mi je dato mesto boravka.
Prepiši požutela slova
Iz časopisa prošlog veka
I adresiraj: Varšava. Jesen.
I stavi datum: novembar ili nesan.
Pismo će stići.

Antoni Słonimski

БАЛАДА - Мика Антић

Од свих си девојака била тиша
Збуњена, сама, неприметна, бледа.
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
Бар виша за пола педља?

Једне је ноћи ударала киша,
Тако крвнички к'о чувари реда...
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
Бар виша за пола педља,

Јер када си се о дрво крај врата
Обесила једном у свитања седа,
Између босих ногу и блата
Било је размака само - пола педља.

Узалуд претураш прашњаве слике
и тражиш мамине очи на њима.
Нађеш их,
али то није мама,
иако хартија на њу личи.
Мама је за тебе нешто друго:
то измишљено, што се има
тек сад,
кад живимо овако без ње
у овој мушкој самачкој причи.

Не знам да ли ћеш моћи да схватиш:
људи се роде,
живе
и сретну.
И чини им се нашли су срећу
и неку звезду истоветну.
А после:
звезда почне да рђа
и почну препирке ко је крив.
И мама тати одједном туђа.
И тата мами јадан и сив.
И тону бракови ко трошне лађе.
И труну на дну туђих мора.
И мама друкчије небо нађе.
А живети се и даље мора,
мада све на њу сваки дан сећа;
куд год се окренеш: њен је дах.
И сањаш ту је,
на твом узглављу,
и нежна и брижна у исти мах.

Веруј ми,
било је у почетку
лепог у мени и у мами.
Заборавимо ружне ствари.
Оне одавно не постоје.
Док тако живимо ко два другара,
зар ти се чини да смо сами?
Зар нисам нешто сасвим твоје?
Зар ниси нешто сасвим моје?

И немој да ми туњаво шмркаш
док тражиш између прашњавих слика.
Мама то није парче папира
на ком се забели лепоте траг.
Провири мало у огледало:
познаћеш нешто од њеног лика,
као што и ја често препознам
у себи неког ко ми је драг.

Ако се сретнете у животу,
ти, који о њој сад бајку ствараш,
обриши боре са њеног лица
и немој да се разочараш.
Знај, све се мења.
Па и маме.
Згазе их године.
Сјај им покраду.
Ал ти је,
да би постао човек,
у себи због себе чувати мораш
измишљену и вечно младу.

Асе лежит
Војник Горчин
У земљи својој
На баштини
Тужди

Жих
А смрт дозивах
Ноћ и дан

Мрава не згазих
У војнике
Одох

Бил сам
У пет и пет војни
Без штита и оклопа
Е да едном
Престану
Горчине

Згибох од чудне боли

Не проби ме копје
Не устрели стријела
Не посјече
Сабља

Згибох од боли
Непреболи

Вољу
А дјеву ми уграбише
У робје

Ако Косару сретнете
На путевима
Господњим
Мољу
Скажите
За вјерност
Моју