banjalukaforum.com

"Po izlasku iz bolnice, otac je kupio ikonu Isusa Hrista i polovan velosiped. Skinuo je sliku kajzera i okačio ikonu iznad radnog stola za kojim nikada ništa nije radio; tada još ne beše stupio u prepisku s Njegovom Svetošću patrijarhom Gruzijske pravoslavne Crkve. Ali, potkrala se greška: prilikom uramljivanja staklorezac je alkicu za kačenje zakucao izvan ose simetrije i Isus je visio ukrivo za razliku od kajzera koji je visio besprekorno, u stavu mirno. Otac je pokušavao da uz pomoć obućarskog lepka (izuzetno čvrstog ) dovede ikonu u ravnotežu. Uzalud. Ikona se krivila kao da je htela da mu stavi do znanja da treba da stoji ukrivo. Jednoga dana otac banu kod mene u sobu i povika: Felix error! Shvatio sam šta ikona hoće da mi kaže: ne stoji ukrivo Isus, kriv je svet; svet odstupa od vertikalne ose Logosa za čitavih 13 stepeni..."

"Ne shvatam kako neko odbija da poveruje da je Spasitelj pretvorio vodu u vino. Danas je rašireno neverovanje da je na svadbi u Kani voda bila pretvorena u najfinije vino, na žalost i među alkoholičarima, što je za žaljenje jer čak i mi imamo sposobnost preobražavanja stvari, naravno nagore, jer smo pali. Mi vino preobražavamo, alhemijski, u tečnost nedostojnu imenovanja na ovom mestu."

ПИЧКА УСЕДЕЛИЦЕ

Посвећене култу једног јединог мушкарца, вероватно већ мртвог, мушкарца који их је волео у некој мање или више далекој прошлости, пре него што се пријавио у војску: уседелице. О мушкарцу се више ништа није чуло (можда се неки метак забио у његову судбину, можда је дезертирао, или се придружио непријатељу, или је остао затрпан у неком рову), али уседелица га свакодневно обожава, непрестано му се диви и тако прочишћава и продубљује своју самоћу. Пичка уседелице (која нема разлога да буде девичанска пичка) чува неумрли одјек укуса на љубавника несталог у борби или у наручју друге жене. Пичка уседелице, аутархична врата закључана за друге мушкарце, склупчана у својој носталгији, преживљава захваљујући фетишизму сећања. Пичка уседелице, властелинка оронулог замка, дивљи ружичњак у запуштеном врту, и даље цвета сваког месеца, и даље производи узалудне сокове у нади да ће сачувати младост за авет сачињену од барута и даљине. Пичка уседелице, тиха капелица велике катедрале какву представља жена, чува вечиту спомен-ватру и моли се Богу да се тај човек врати. Уседелице, жене неопозиво несрећне, траће своја поподнева стално изнова читајући писма која им је њихов вереник, средином доба јуре или плеистоцена, написао сузама мастила, писма избраздана од пресавијања и обећања брака каква жене, заједно са пожутелим портретом, чувају као једине сведоке своје религије. Како тужно вене пичка уседелице, како једнолично протичу дани у чекању. Кроз прозор улази црвено предвечерје, коначно попут Апокалипсе, и пичка испусти једну ватрену или немоћну сузу, слутећи да јој се љубавник неће вратити. Уседелица устане са столице од трске, провири кроз прозор у потрази за мушкарцем који пролази улицом. Годинама је била одсутна, сећајући се прве љубави, а сада жели да се искали на првом кога ухвати. На сву срећу, тај први сам био ја.