Ајде мало да видимо како тај Иван пише...
Citiraj:
БЕЛЕШКА О ПОЕТИЦИ
Сачувати неизговорено, као срж.
Учити од јабуке: земља, креч и киша
Раде само за плод, и налазе израз
У тој несавршеној, али зрелој лопти
Што се не сабира с крушком.
Увежбати уметност одрицања.
Утабати траг.
Стати пред огледало, без страха
Од повратне слике: она узвраћа израз,
И то несавршен, неког упорног напора
Да се апстракција одене у месо,
У добар проводник бола.
Ипак, без устезања
Хлебу рећи хлеб, вину рећи вино
А вољеној жени: волим те.
Citiraj:
ЉУБАВ
Већ годинама учим твоје црте, у које дани
Утискују своје мале ватре; годинама памтим
Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу
Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;
Тако те више не препознајем изван памћења
Које те предаје мени, и тако све теже кротим
Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал
Твоје крви;
Ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,
И с нама тај свет саграђен око једног тренутка
Као плод око коштице, саткан од нестварног меса
Што има укус муње, укус прашине, укус година,
Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.
Већ годинама знам да нестајемо заједно;
Ти прогорена звездом мога сећања, изван које
Све мање те има, ја лепо растурен у теби,
У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,
У свему што пуни те полако, као песак
Постељу реке;
и тај наш тренутак
Траје дуже од туђе смрти.
Citiraj:
О п е л о
ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ
1.
Нецу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.
2.
Међу зидовима, из затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком
Испразњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрчени од слућеног ужаса ...
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
што ослободи тамну и топлу крви из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена,
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом. И црвена уста
Свежих рана остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.
3.
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. А они из цркве, што су мрви,
Нису заспали. Они бдију, незнани бдију
У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незнани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.
Citiraj:
ПОМЕН ЗА МАЈКУ
Док старио сам, сваким искуством увежбавајући
Вештину да ти се сасвим приближим,
Ти си под рачвастом липом постајала све млађа
У моме сећању и у празницима, све ређим,
Када ми дођеш у сан. Оно што сад нас раздваја
Нису године, него љубав схваћена као простор
Неоствареног. Твоји унуци су прерасли,
Или скоро тако, мој стас из оног доба
Када су нам речи још могле да затрепере
У истом ваздуху, као лишће истог стабла;
Сада ја имам речи, ти лишће на својој липи,
А разговараш можда са својим другим сином,
Оним нерођеним, језиком који не знам,
Па тако не знам ни чија ти верност помаже више
Да издржиш смрт: његова или моја.
Оно што сад нас раздваја нису године, него
Та немогућност да састружем злато
Са твоје иконе. И када те посетим,
А и то све ређе, и ставим мало пламена
Под твоје име, и сурово бесмислене бројке
1912—1946, ја знам да узалуд тражим
Макар и покрет твог малог прста, у преводу
На покрете мрава међу сенкама крстова,
Видљивим и невидљивим, зависно од светлости:
А о светлости је, заправо, све време реч.
Citiraj:
Осмех
Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,
Што успео је да се згусне
За тренут на дну огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,
Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком
На средокраћу, равнотежу,
У стању мировања ваге:
Ал године се косо слежу
И мрве у архипелаге -
У сабирању овом земном
То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двострукоме огледалу.