„НАСУШНА ПЕСМА“
„МИ ДОДИРУЈЕМО НЕБО КАДА МЕТНЕМО СВОЈУ РУКУ НА ЉУДСКО ТЕЛО“-НОВАЛИС
Пале су твоје косе на моје одлутале стопе.
Али глас мој са далеких лађа
Не допире до тебе
И ниједан ми ветар не доноси више
Твоју уцвељену песму.
Ниједан вал ми под уморне ноге
Не стере твој напуштени јецај.
Ниједан светионик не зна
Твојим очима да каже пут до мојих лука.
Ниједна зора не долази
Твојим нестварним прстима да буди моја окна.
Само још негде ћук очајни
Дозива ону баханалијску ноћ.
Само још пауци сећања
Плету своје мреже над пустим постељама.
Неред очајања у соби зове:
Те новине на поду,
Та прашина самоће!
Уморне моје кретње преклињу:
Тај тупи поглед у бесмислене зидове!
Наде утопљеника се грче у мојим питањима:
Можда ће твоји прсти пасти
Као птице
На замрзле стрехе мојих очију?
Али узалуд чекам да се појави твоја сенка.
Узалуд чекам...
Смех твојих јагодица
Недостижан је мојим уснама.
Глечери твојих очију не топе се више
На мојим ребрима.
Неутешни гласови твоји среће
Не напајају се у мојим вировима.
Твој ход,
Тиши од привиђења,
Тражи ме по замрлим улуцама.
Твој глас,
Саставни део свих звукова,
Лута за мојим корацима.
Твоје руке,
Топлије од свих дуга, грле моја забринута неба.
Али ја без крика посрћем на оштро камење своје туге
Неосетљив за твој смех
Бачен под моје ноге,
За далеке јецаје и молбе твоје
Пред слеђеним мојим питањима.
Неосетљив
Ко утеха осмеха на твоме лицу
Које окрећеш сунцу.
Неосетљив
Ко зора у твоме одсутном погледу
После бурно проведене ноћи.
Неосетљив ко махнити ветар
На путу од мене до твојих коса.
Неосетљив
За све што је надземаљско у теби,
За све што није потекло од твог тела.
На спрженим уснама још носим његову славну ватру.
Прсти ми горе од дрхтавице твојих згранутих рамена.
Зажарено лице тоне у вртоглаве дубине твојих обнажених груди.
Усне ти претачу у мене сва сунца твојих невиђених светова,
Усне ти незасите пију из моје снаге
Све скривене набујале изворе.
И док твоје дрхте ко скрхана крила на мојим запаљеним бедрима,
И док галс твој грца у давним неким запретаним грозницама ,
Ја осећам како се тело твоје у моје утапа
Као у неке давне дубине свемирске,
И утапајући се у мене
Како се раставља на своје саставне делове,
Па опет израста,
Па опет закриљује своје просторе,
И стаје у центар свих сазвежђа,
У центар свих мојих насушних кретања.
Јер оно постаје тада зачетник
Свих мојих радости и грехова.
Јер оно постаје прапочетак
Свих мојих сумњи и свих мојих питања.
Јер оно је увек изнад мене и тебе, изнад собе и улице.
Јер оно није само уздах и само крик, и само жудња, и само плач.
Јер оно није само ноћ и само сан.
Оно је кружење вечито,
Кружење вечито између мене и тебе!
О, када загризем зубима од страсти
У сочну ливаду твога тела,
Ја осетим како се наједном у мене уселе све стране света.
Па љубим уснама отеченим
Варничаву облину твојих рамена
На дивљем Мадагаскару.
Расплићем ти косе тајанствене
По далеким пребогатим острвима.
Разгрћем пребеле ти груди
У цвећу златних Калифорнија,
Пас ти крхки ломим на песку врелих Африка,
Мале ти стопе перем на језерима стравичних Зеленгора,
С рукама твојим око врата лутам шумама бучних Кошутњака,
И свуда налазим, у сваком облику земаљском,
Немирне линије твога сетног тела.
О, све су ствари на земљи за мене потекле од њих и њима су подређене,
А ја тим светом лутам у нестварном неком пијанству,
Пијан до бесвести, пијан од неких нестварних паганских ритмова.
И чини ми се, док се још крећем у том полусну,
Да га још носим на обнаженим својим рукама
По неком уморном пепелу прошлости,
По рушевинама неким чемерним,
Да га носим преко нестварних неких река према недогледним и недоходним неким пољима,
Према далеком бледом сунцу,
Између постиђених сунцокрета,
Да га носим и да га полажем на зелену, на сочну траву
Ко огромну, ко свезнајућу карту света.
Јер тело твоје ја видим у свему.
Са птицама лети над бескрајем равница.
Дочекује јесен крај голих, крај дунавских платана.
Шаље бледи осмех сунца са самотних звонара.
И ломи се у журби перона и хотела,
И цепти у грозници сулудих улица
Којима за мене нико не пролази сем тебе,
Које се крећу и живе по ритму твога тела.
Па ако станем на неком углу бучном
Да ме одмори невесела
-тебе нађем!
Ако утонем у игру фантастичних сена
Шарених излога
-тебе нађем!
Ако уђем у бифе, у трамвај или у такси да побегнем у зелено
-тебе нађем!
Јер куда год да бежим
Од твог тела не могу побећи.
Јер оно је у мени, у свакој мојој кретњи.
Јер оно је увек изнад мене и тебе, изнад собе и улице.
Јер оно није само уздах и само крик, и само жудња и само плач.
Оно је кружење вечито,
Кружење вечито између мене и тебе.
1952.
П. С. Ко има времена да прочита - вриједиће!
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
/Power_Rangers_-_Billy.gif){kind=small}
