banjalukaforum.com

CEKAJ ME

Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
samo me cekaj dugo.
Cekaj me i kada zute kise
noci ispune tugom.
Cekaj i kada vrucine zapeku,
i kada mecava brise,
cekaj i kada druge niko
ne bude cekao vise.
Cekaj i kada pisma prestanu
da stizu izdaleka,
cekaj i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci.
Ne slusaj kad ti kazu
kako je vrijeme da zaboravis
i da te nade lazu.
Nek povjeruju i sin i mati
da vise ne postojim,
neka se tako umore od cekanja
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dusu
nek piju kod ognjista.
Cekaj. I nemoj da sjedis s njima,
i nemoj da pijes nista.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
sve smrti me ubiti nece.
Nek kaze ko me cekao nije:
Taj je imao srece!
Ko ne zna da ceka, taj nece shvatiti
a nece znati ni drugi
da si me spasila ti jedina
cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znacemo
kako prezivjeh vatru kletu, -
jednostavno, ti si znala da cekas
kao niko na svijetu.

Konstantin Simonov



JESEN

Prosla je ljubav, stisale se strasti,
I ljubav s njima, sve je bliza kraju:
Drukcije sada tvoje oci sjaju-
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja cujem:nasa srca biju tise,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi,
Hladan, bez duse, bez vatre i krvi,
K'o da mi zbori:nema ljeta vise!

Za drustvo nekad ne bjese nam stalo,
O sebi samo govorasmo dugo:
No danas, draga, sve je, sve je drugo;
Sada smo mudri i zborimo malo.

Proslo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu nasem ni jednog slavulja:
Tu hladan vjetar svele ruze ljulja
I mrtvo lisce po humkama pada...

Aleksa Santic

<font size=-1>[ Poruku promijenio/la: ventilator dana 03.05.2002. 22:17 ]</font>

TI NE VOLIS I NE ZALIS MENE

Ti ne volis i ne zalis mene,
nisam vise mio srcu tvom?
Gledajuc u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smijesak ti je mio, ti si mlada,
rijeci moje ni njezne, ni grube.
Koliko si ih voljela do sada?
koje ruke pamtis, koje zube?

Prosli su k'o sjena kraj tvog tijela
ne srevsi se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjedis na nogama mojim.

Oci su ti poluzatvorene
i ti sanjas o drugome nekom.
Al' ljubav prosla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne zeli,
plahovita bjese ljubav vruca,
i k'o sto smo slucajno se sreli,
rastanak ce biti bez ganuca.

Ti ces proci putem pored mene
da prokockas sve te tuzne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one sto ne gore.

I kad s drugim budes jedne noci
u ljubavi, stojeci na cesti,
mozda i ja onuda cu proci
i ponovo mi ce mo se sresti.

Okrenuvsi drugom blize pleci
ti ces glavom klimnuti mi lako.
"Dobro vece" tiho ces mi reci.
"Dobro vece, miss" i ja cu tako.

I nista nam srca nece ganut,
duse bit ce smirene posvema,
ko izgori, taj ne moze planut,
ko ljubljase, taj ljubavi nema.

Sergej Jesenjin

Prijatelj se lako nadje,kad se pjeva i veseli,
ali kad ti tonu ladje,vidiš ko ti dobro zeli.

Ti opravdavas moje postojanje.
Da te ne poznam ne bi zivio,
da umirem ne znajuci te,ne bih umro,
jer nisam živio.

Nedjeljivost

Osvajati tvoju ljubav,
Osvajati tvoju slobodu:
Isto je
Što i svijetlost razlamati.

Dijeliti mene od tebe,
i onda kad nas nema:
Isto je
što i more razdvajati.

Zatvorena među četiri zida svoje sobe...
Tamnica.
Pokušavam se otrgnuti
iz tmurne svakodnevice
svog monotonog bivstvovanja...
Sjećanja.
Kroz rešetke svoje otuđenosti
promatram sretne ljude,
koji žive svojim životom,
neometano, bez predrasuda -
ne znajući, da ovdje postoji netko...
Sama. Izgubljena.
Lice među stotinama stranaca,
lice bez maske,
pogled bez učestvovanja duše -
život bez stvarnog postojanja...
Sudbina.
Svjetlost, realnost i irealnost.
Funkcija i imaginacija,
granica života i granica smrti -
osjećaj, da si između,
da pripadaš i ne pripadaš.
Postojiš i ne postojiš.
Zatvorena među četiri zida svoje sobe...
Magičan krug samoće.

u noci sakupljam mjesecinu
i njene osmjehe izgubljene u snu
citam u zvijezdama dobre zelje
i slusam vjetar kako place
za onima koje smo voljeli
i ne stidim se...

Skitam se,prikradam,
pazim da stare daske ne skripnu.
Sve sam uzimao,a sad bas nista ne dam
i uvek bi ruke htele da pipnu.
Ko zna sta sve tu u mraku ima,
ne vidim,naslucujem,
a u srcu ta luda hladna zima,
sam sebe vec zaludjujem,
u noci bez vatre,svetla,dima.
Samo Ti dah osecam,tu si,znam,
mada se dobro krijes!
suludo batrgam,trazim,preklunjem,
a znam da nadamnom bdijes!

Sudeći po broju poruka i njihovoj dužini ventilator je uključen na najjače. Duva li ga duva, po ovoj vrućini ima cijelu Banja Luku da rashladi.

Šalim se, bez uvrede, lijepo je pisati o poeziji, da malo forumaši ohlade glavu od politike i ostalog kravljeg ludila.

Nisam ja ljutibaba,ne brini.

Mogao si i ti napisati neku pjesmu,dati svoj doprinos.

RUŽA NA JASTUKU
(Goran Lazetić)

I tek ponekad
stavim ružu na jastuk
da miriše...
Odvrne mi slavinu sećanja
ne propuštajući ni najmanji detalj
koji je ostao upamćen o tebi
da uludo isteče.
I tek tada dozvoljavam srcu
da tiho uzdiše
za vremenom prošlim,
rugajući se samom sebi
zbog neuspeha.
Vatra ponovo se pali.
Nemilosrdno,iznutra me peče,
a onda krenu kiše suza
da je gase...
Kako je teško provesti veče
u samoći
obavijen strahom,
ne zbog prošlosti,
već od budućih dana što dolaze...
I tek ponekad
stavim ružu na jastuk,
umesto tebe
ruža da mi miriše...
Podseti me
da sam i ja
nekada
znao šta je ljubav...

SAMO TI
(Goran Lazetić)

Tražio sam te po celom kosmosu
među zvezdama...
Tražio sam te i na Zemlji,
po mnogim gradovima,
ispod kamenja
i ronio u dubine mora
sa nadom da te možda tamo nađem...
Tražio sam te u bajkama
i u maštanjima,
ali ne mogoh da te nađem.
A onda sasvim slučajno
pogledah u devojku,
malu, garavu, crnih očiju
što me čitav moj život gledala,
i gledao sam i ja nju
čitav njen život,
i u njoj te pronađoh.

ZANOSNA I LEPA
(Jovan Bratić)

Ti u mojoj nežnoj,ustreptaloj duši,
mirišeš ko ruža,opojna u maju.
Kada život burni mnoge nade ruši,
tad mi tvoje oči - novu snagu daju.

I u čaši vina osećam te,mila,
po krčmama punim poroka i tuge.
Ti snovima mojim nosila si krila,
i budila ljubav,više no sve druge!

Još će bledih dana prohujati dosta,
čekajući ljubav ovenčanu s tobom;
kao nekog dragog i dalekog gosta,
koji,nekad davno,meni reče:"Zbogom".

Dok poklanjam osmeh i lepotu svima,
žudeći da - uvek - pričaju o tebi,
ja u krčmi pijem u oblaku dima,
i pogleda mutnog - krijem te u sebi.

Možda zalud pesme i maštanja slepa,
plašim se na kraju sve će biti kasno.
Ali,ti si - uvek - zanosna i lepa,
kroz večnost do bola,ja te volim strasno!

OPOMENA

Važno je,možda,i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene,istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antić

PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Antić

Miroslav Antić:
POSLE LJUBAVI

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Miroslav Antić:
PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Ivan V. Lalic
Ljubav

Vec godinama ucim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakocu

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te vise ne prepoznajem izvan pamcenja
Koje te predaje meni, i tako sve teze krotim
Struju vremena sto ne prodje kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjas, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagradjen oko jednog trenutka
Kao plod oko kostice, satkan od nestvarnog mesa
Sto ima ukus munje, ukus prasine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje koze.

Vec godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga secanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu sto puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj nas trenutak
Traje duze od tudje smrti.

Sunce je trazilo da se smijem.
Mjesec me molio da suze lijem.
Zemlja me tjerala da sutim.
Nebo je zeljelo da ljubav kudim.

Vjetar mi saptao da zaboravim.
Bura da se oporavim.
Kisa je suzu za mene pustila.
Tama se na mene ljutila.

Rijeka mi stihove pisala.
Gora za mene disala.
Al' samo je zvjezda sutjela,
a ipak osjecala sto i ja.
Da ljubav je tajna Svemira,
za koju znaju samo srca dva.

_________________
Sagradio sam tako predivne dvorce u oblacima, da se na zemlji zadovoljavam ruąevinama!

Aleksa Santic
Elegija

Zasto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noc staneš zvati,
I šta ti jadno srce iste?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
Šta traziš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruze baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.