banjalukaforum.com

Џон Ле Каре - Шпијун који се склонио у завјетрину

Нисам особит љубитељ шпијунских романа, у ствари, нисам уопште љубитељ истих, и ово је, чини ми се, први роман тог типа који сам уопште прочитао. С обзиром да се води као "најбољи шпијунски трилер икад", рекох, зашто да не.

Нећу улазити у неке детаље фабуле, што због спојлера, што због чињенице да се, претпостављам, већина шпијунских романа врти око сличне тематике. Двоструке игре, контрашпијунажа и менталне игрице, то би отприлике било то. Ле Кареови романи су, у вријеме кад су изашли, добро примљени због своје реалистичности, самим тим су дошли као неки контраст Флеминговом Бонду, који је био сав фенси и углађен, за разлику од Ле Кареа код којег нема гламура. Ово је врхунски написана жанровска проза, без жеље да се бакће великим идејама, али такође и без страха да истакне одређене моралне дилеме (ваљда је један од разлога што је роман хваљен и тај, да је први показао да су методе "демократског" Запада идентичне онима које користе "диктатори иза жељезне завјесе"). Ту нема "добрих" и "лоших" момака, већ само гомила ликова који користе свако средство да дођу до циља, и да нема те неке заставе коју заступају, не бисмо их разликовали. Има и тај неки чувени епски пасус гдје Ле Каре открива суштину шпијуна(же) - да то уопште нису људи који маре за идеологију, већ постоји нешто дубље у њиховој природи што их тјера да се упуштају у све те игрице - "шпијунажа је за њих сама себи сврха".

Дино Буцати - Татарска пустиња

Сам назив књиге ме опчињавао и привлачио већ дуже вријеме; Татари, пустиња, пијесак, крв и романтика. Са друге стране, опис каже, Ђовани Дрого (да, да, постојао је у литератури Дрого и прије Дрога ) одлази у тврђаву на самој граници, богу иза леђа, да служи свој војнички вијек, те му ту пролазе године а он размишља о пролазности живота, бла бла. Овакав тип књига би ме почесто сморио, али је привлачна моћ наслова била јача.

Да не дужим, мени се "Пустиња" свидјела. Иако има наведених премишљања и промишљања, те наглашене репетитивности војничког живота у Тврђави, као и чињенице да се тамо скоро ништа не дешава нити мијења, са пар ефектних епизода Буцати уноси неопходну динамику у роман, те тиме још и више наглашава дијелове који, како рекох, треба да покажу јаловост битисања на кулама Тврђаве.

И тако, Дрого, заједно са својим саборцима, годинама чека митске Татаре, сви они, што би се народски рекло, "живе за фајт", и та слабашна нада је једино што их држи да траће животе у вукојебини. То, и нека необјашњива привлачност Тврђаве и пустиње и крајолика, али је ово потоње и те како варљиво.

Доста књишких људи потенцира (рекао бих, често и претјерано) алегоријску димензију романа. Иако она очигледно постоји, роман се може лијепо читати и без ње.

Nije to toliko vrijedno čitanja,

Sve od Kinga.