Блуз резервата, Шерман Алекси
Роберт Џордан, легендарни блузер који је на раскршћу склопио договор с ђавлом да, у замјену за душу, постане најбољи гитариста икад, није умро тамо некад давно, већ је средином деведесетих дошао у резерват Спокен Индијанаца у потрази за искупљењем. Притом је изгубио своју легендарну гитару, која завршава код младог Индијанца Томаса Паливатре...
Овако почиње прича о Којотовом извору, групи неколицине младих Индијанаца и Индијанки који, скупљени с коца и конопца, пјевају свој блуз (из) резервата. Књига је необична мјешавина магичног реализма у својој најбољој традицији и облику, устоличеном од стране јужноамеричких мајстора, али са аутентичним зачинима сјеверноамеричких Индијанаца, што му даје једну нову и свјежу димензију.
Што више читам савремену америчку књижевност, више ми се чини да она никада неће повратити цјеловитост, да је тако назовемо, коју је имала све до задњих пар деценија прошлог вијека. Наравно, књижевност мањина, која се бавила првенствено проблемима мањина је одувијек постојала, али сам стекао утисак да савремена америчка књижевност оперише искључиво унутар тих параметара - иако је ту много добрих књига, тешко се отети утиску да би мноштво ликова било много мање занимљиво да су само људи, а не - црнци, црне жене, латиноси, досељеници разних врста, итд. То неминовно доводи до повећане ангажованости у приступу и темама, али и до губитка универзалности.
Ни Блуз резервата није имун на такве бољке (ако их уопште тако могу назвати). Тежак живот Индијанаца, општа назапосленост, алкохолизам, бесперспективност, као и поприлична доза ресантимана према бијелом човјеку као главном кривцу за такво стање провлачи се кроз цијели роман (иако не и једином - свјестан је Алекси да је добар дио кривице и до самих Индијанаца). Но, иако донекле оптерећен том горчином, он није толико оптерећујући за читаоца, за шта су заслужни Алексијев сјајан осјећај за иронију и смисао за хумор (који је и сам увијек помало таман и горак), те жив и врцкаст језик који би сам по себи могао бити разлог да се роман прочита. Додајмо на то живописне ликове са још живописнијим именима (Паливатра, Топла Вода, итд), те незаобилазне снове, који овдје нису тек пуко и уобичајено литерарно средство, него дио свакодневице и традиције, и који играју много битну улогу у животима Индијанаца.
Да закључим, интересантан роман, који нам даје мали, али значајан увид у животе савремених Индијанаца, притом вјешто користећи стереотипе, да би их извргао подсмијеху.
_________________ Umro je Džimi Hendriks iz Sijetla, Klepton i Pejdž su dva matora pijetla, al' budućnost je ipak svijetla sve dok nam je Popokatepetla...
|