banjalukaforum.com

U mislima vidis neko drugo lice
Necije ruke miluje ti tijelo
Prolaze kroz tebe neprimjetno
Predajes mu se u potpunosti

Ruke su tvoje moja sudbina
Zatvaram oci i dajem se njima
Osjecam miris i dodir tvoj
Njezne poljubce kroz cijelu noc

Budimo se kao da smo pijani
Dok na usnama
Jos se osjeca
Sladak okus ljubavi

_________________
Sagradio sam tako predivne dvorce u oblacima, da se na zemlji zadovoljavam ruąevinama!

Ma kako uzdiglo se srce,
Klonuti mora, mora pasti.
Sudbino, prije no mi klone,
O daj mu još jedanput cvasti!
Još jednom opij ga i digni
Milinom jedne mlade zene,
Još jedne zaljubljene oci
Za ove oci zanesene.
Kad vec se mora u tom srcu
Ugasit mladost, a za vazda,
Sa svojim blagom, slicno škrcu
Nek ne umre, vec nek se razda!
Još nekoliko jasnih dana,
Da cijelog sebe u njih zgusnem,
I grleci se, ljubeci se
Ostatak mladosti da usnem.

Osecam veceras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike ceznje mu i nade.

Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Ako cutis cutanjem cu tvojim ispuniti svoje srce i trpeti.Cekacu miran i tih kao noc zvezdanih bdenija i sa glavom duboko pognutom u strpljenju.
Jutro ce izvesno doci,tama ce isceznuti,i tvoj ce glas zlatnim mlazevima poteci i od neba se otkinuti.
I inda ce reci tvoje dobiti krila u pesmi iz svih mojih pticijih gnezda i melodije ce tvoje ucvatiti u mojim lugovima

_________________
Sagradio sam tako predivne dvorce u oblacima, da se na zemlji zadovoljavam ruąevinama!

Ne merim vise vreme na sate,
ni po suncevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oci vrate
i noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time
da li je ceznja moja od njegove jaca;
sreca je moja kad bolno cutim s njime
i kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.

Pozdravljam te iz tišine gorskog smiraja
I šaljem dah sjevernog vjetra da zapjeva u tvojoj kosi
U svetom trenu pred svitanje
Što bježi prolaznosti vremena
Kada je sve što živi združeno
U rapsodiji s onu stranu trajanja

Moj korak i lik nećeš vidjeti
Skriven iza koprene pogleda
Za one koji će proći ja sam Ništa
A za malene koji vječnost dotaknu Sve

Doista, nisam tu
Jer su mi životne strune prezrele strah i truljenje
Zarad svjetlosti nutarnjeg Sinaja
Kamo sam lutajuć' umoran dopao
Slijedeći tek par nebeskih zvijezda i odsjaje tvoga oka

Zato se radujem glazbi tvojih vlasi što vjetar ih majstorski sklada
I puštam da cvjetaju crveni makovi što donose blagoslov noći
Pa ona blješti sva zlatna u Svjetlu
Duboko iza uma, oka i razbora

U trenutku bez vremena sve je blisko i dostatno
Jer je uminuo žamor sivih lica
Što nisu pronašli sebe i drugoga
Što smetaju sebi i drugima
Da iz pustinje pristignu u Grad

Sve blijedo i bolesno je umrlo
Ubila ga je gromoglasna Tišina
Drugačije i nije mogao
Oživjeti Kozmos iza kozmosa

I stoga ti se s vrha ovih planina radujem
Jer si se probudila u meni i cijelom svijetu
Pa se prostiremo beskrajni
Zajedno bivajući
Jedno sa Svitanjem

_________________
Sagradio sam tako predivne dvorce u oblacima, da se na zemlji zadovoljavam ruąevinama!

Idem u susret nekoj nepoznatoj.
Da li je blizu ili je daleko,
Ja ne znam. Ali da ti oci sjaju,
Dosta je znati da te ceka neko.

U strahu za ljubav ispitujem srce.
Što ima za nju? Ima, ima dosta.
Ja joj se smješim nekud u daljinu:
Docekaj spremna svog gosta.

- Samo sam srce, samo toplo srce,
I sva je sreca sto mi oci vide,
A ti trenuci - to su slavoluci
Kroz koje ljubav u trijumfu ide!

Ne, nemoj mi prici| Hocu izdaleka
da volim i zelim tvoja oka dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici| Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici| Nasta to i cemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva.

Mala kavana. Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje -
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece ljubav je u meni rasla,
Al nikom to ne htjedoh reci.
Bio sam sam, ispijen od ceznja,
A tako blizu sreci.

Da l' mogo sam slutiti ovoga jutra,
Blijed još od probdite noci,
Da cu ti meko šaptati rijeci,
Sanjane u samoci?

I da cu tog jutra, što ce se vjecno
U riznici srca da zlati,
Naici na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršcuci vrati?

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvucenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reci u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzlece iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duse.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo zesti
ozivljavaju dubine sto te videse i cuse
kako izranjas iz svemira
kroz paucinu svesti...

Izgubljeni trenuci slazu se u memljive kule
otezalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one sto su sve videle, i one sto su cule
posrcu pod teretom bremena...
Hoce li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no sto se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nesto o tebi
sto mi zenice boji i cutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

Pa gdje ste svi? Nedostajete na ovom forumu...

Ne priznajem rastanke
i nikad necu.

Suvise boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice;

kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane,
bas kada bleda,
jos prazna zora
mesecevo srebro ucuti;

i kada zamre let povetarca
sto dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...

Ja zelim da jos s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom disem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato necu,
i zato rastanke ne priznajem.

Zelim da zivim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
zelim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.

Zelim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;

da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u sarene misli neke,
u zute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato necu.
Zato moj odraz jos vesto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato cu uvek biti sa tobom,
u dasku misli ili u snu.

Jos uvek nas cvet negde nice,
jos uvek nase tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu.

Svi su rastanci tuzne price,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Vec ocajan i lišen moci,
Ja nisam ocekivo spas.
Tada, u cemernoj samoci,
Tvoj njezni zacuo sam glas.
I on je bio kao zov
Na novi put, na zivot nov.
I ti mi svoju ruku pruzi,
I ljubav nas u jedno zdruzi.

Kako je duga bila noc
U kojoj, draga, tebe snivah!
Vec mislio sam: neceš doc.
I rekoh: ona ti je ziva
U tvojoj zelji, tvome snu,
Al odista je nema tu.
Zemaljskim stazama ne kroci
Ta, cije divne cekaš oci.

A gledaj: nebo sija plavlje
Otkada ugledah tvoj lik.
Ljepota, snaga, svjetlo, zdravlje
Ugusiše u srcu krik.
Ocima tvojim obasjani
Proticu sada moji dani.
Raskošan rujan, vedar, zut.
Otvara jesen za nas put.

Podjimo zagrljeni, draga,
U ovaj zacarani svijet;
U ljubavi je cudna snaga,
Što korak pretvara u let.
Od poljubaca, zagrljaja
Sve oko nas je puno sjaja.
Duboka sreca svuda zri,
Jer sobom nosimo je mi.

Sta zvoni tako milo tihom ponoci tajnom,
Kao da rajsko cedo s usana pjesmu krece?
Ili slavujak mali sanjivo njiha cv'jece
S pjesmom uzdisajnom?
S talasa biserne r'jeke, na lahorovom krilu,
Salju l' sirene bajne pozdrave carnoj noci?
Il' zvukom frule sjetne pastirce u samoci
Draganu zove milu?
Bude li zvjezdice sjajne u plavetnom svemiru
Vjecnosti neumrloj zanosne himne svoje?
Slaveci cednost tvoju, to and'o ljubavi poje,
I svetu grli liru.

Kako su lijepi oblaci, te rumene
Igracke vjetra, sto nam draga lica;
Prenerazeno njinim cudnim zarom,
Odlijece k njima jedno jato ptica.

Nenaslucene otkriva mi tajne
Taj predvecernji trenut, koji zgrnu
Sve blago ceznja u oci ti sjajne,
Sav miris zenstva u kosu ti crnu.

O, sada shvacam svijetli osmijeh neba!
Tajanstven govor drveca i trava
U skladu je sa kucajima srca -
I ponad sviju snova ta je java.

Samo sam srce, samo toplo srce,
I sve je sreca sto mi oci vide,
A ti trenuci - to su slavoluci
Kroz koje ljubav u trijumfu ide!

Ne, ja se nisam oprostio s njom
Kad nestade na svoju stranu.
Sam slusah svojih nada lom
U jednom zabacenom restoranu.

Kako je bilo? Nije tesko reci!
U zamoru oglasila se trublja,
I vlak je kreno obicno i lijeno,
Sa svime sto jos ljubljah.

Da l' misljase da u tom gradu
Ostavlja dusu njome bonu?
Da l' iskahu me njene oci
Pogledom ceznje po peronu?

Daleko negdje juri sada vlak.
Al sto to moje srce kuca jace?
Nije l' to mozda nada, tajni znak,
Da neko u daljini place?

Ah, kakav plac! Uobrazenje, san!
Ta njene ceznje davno sve su
Vec ugasene. Ti si malko pjan,
A stvari jesu - kakve jesu.

Moguce zape koji svijetli tren
Na svome letu u njezinoj dusi,
Al i taj spomen past ce kao list
Minulog ljeta, sto se susi.

Nicman, Secret, Lahore, pa gdje ste? Ova tema nije dovoljno znacajna bez Vas...

Ja cutim da sam necim taknut.
Ko dahom. Ali ne znam cime.
Da l’ za mnom, draga, pruzas ruke,
Ili si rekla moje ime?

U meni sada sve je tiho.
Ja cekam znak tvoj da se javi.
Ja cekam budno, cekam zudno:
Ja bdim u jednoj visoj javi.

Marina, to je noc tajanstva:
Ceznuca putuju po tmini,
I ovaj osmijeh na mom licu
Primit ces negdje u daljini.

U tvojim ocima kadikad
Tajanstven jedan pogled sine.
Al tek sto sine vec i mine.
Sto skriva u svom cudnom sjaju
Taj odraz bogate dubine?

Da l' bol, sto nece da se smiri?
Ne znam, gonetam uzaman.
Il bljeskom tuge iz njeg viri
Nesretni, davni neki dan?

Ili je san, duboko snivan,
Nikad neostvaren al divan,
Sto svagda ce mi ostat skrit,
A tvoga bica on je bit.

Prigno sam pred zivotom celo
Upoznavsi mu mudru dvojnost:
Sto najjace u srcu pece,
Postat ce najvisa opojnost.

Jer zivot - alkemista stari -
Umijece znade nepoznato.
Od muka, bolova i sumnja
U mome srcu stvara zlato.

Sto dublji mi je bio bol,
U vecem sjaju je umino.
I tako vrsim poziv svoj:
Od suza praveci vam vino.

Nemoj da mi uputis vise
nijedan pogled,
cak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene pise
i tiho, necujno urezuje tvoje ime
u neke moje jos nerodjene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponasaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao sto si do sada umeo
nastavi da gledas kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopste da me gledas,
zaboravi me.
Potrosi svoje poglede na one druge,
na one sto znaju da se kikocu,
da od svega naprave vaznu temu,
na one izgubljene u beskraju
sto ne znaju za samocu,
na one sto se trude
da uvek nose sminku,
na one kojih se sve tice
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge price.

Nemoj da mi uputis vise
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomislicu da u tom novom jos nesto pise
i bojim se, izazvacu podsmeh
kod onih kojih se sve tice...
U meni se rodi i osta
zelja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguce preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada vise
da mi poklonis nijednog smeska.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strasno se bojim
da je tvoj osmeh samo greska.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje ce znati da ga vrate,
onima koje ne vole cekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmisljanja,
a da ga prime jos manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo cezne da izleti,
predugo plete sarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge seme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu rec,
cak i ako to zelis.
Sve reci mogu da imaju i drugo lice,
i sta ako ti to prekasno shvatis
i pozelis da ih vratis
i pricuvas za neku drugu zgodu
kad vidis sta u mojim ocima pise,
pa se sneveselis,
a vec je kasno, vec si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reci ni jednu rec vise,
bojim se da ce i moje reci da poteku
izazvane tvojim
pa ce da se sliju u mocnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da ce iz mene bujica da provali,
da mi nece biti dovoljno sve vreme u nasem veku
da iskazem sve sto smo do sad otcutali.

Neka tvoje reci odu na tamo neke
ocima blizu
a mislima daleke,
na one sto imaju raspletene kose,
sto uvek slusaju ali retko cuju,
na one sto se oblace u Rimu i Parizu,
na one kojima je vazno sta ce da obuku
i sta ce da nose,
na one sto se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reci,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strasno se bojim
da nece nista da me spreci
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkaci i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele srecu i tuge.
Zato te molim, najlepse molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve cu moci da prebolim
jer ja nisam i nikad necu
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me trazis,
cak i ako se osmelis
pa to pozelis,
cak i ako se na to odvazis.
Cak i ako ti konacno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruza more tisine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me trazis,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
niposto nedaj.
Ja se neizvesnosti vise ne bojim
ali bih radije da pozurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potrazi one neke druge
koje su svikle
da nose stikle,
koje samo sa debelim slojem sminke postoje,
koje jos uvek ispredaju prazne price,
koje se jos uvek utrkuju da sve vide i cuju,
koje nose samo uzduzne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pricaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne trazi
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parce istine u lazi,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sacinjena.

Bojim se, strasno se bojim
ako me nadjes
da cemo zajedno da potecemo istom snagom,
istom silinom,
istom zestinom,
i da cu pozeti da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudices moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi ce da dobiju lice
i da ostvare zelje daleke.
Ali, sta je sve to?
Sve ce to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve sto jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nadjes,
ako me nikada ne nadjes,
ja cu imati tebe i ti ces imati mene
odavde pa do vecnosti, zauvek,
bez pocetka i bez kraja.

Njene mi oci nisu dale
Zaboraviti posve na nju.
One su samo meni sjale
Na mojem dugom putovanju.

Kao da hoce da me brane
Sve moje pratile su pute.
A u tegoba pune dane
Pogledahu me zabrinute.