БРОЈЕВИ - писање - према Правопису, вишечлани бројеви, основни и редни, пишу се раствљено: тристо педесет осам, хиљаду сто тридесет пет, исто као и двије стотине, три стотине, али са изузетком који се рефлектује у састављеном писању сложеница двјеста, триста, осамстоти. Од овог правила постоје два изузетка које Правопис не помиње, али се могу извести из појединих примјера које помиње Правопис из 1960. године:

1) састављено се пишу редни бројеви у којима је на другом мјесту број стотине, хиљаде, милиона: седамстоти, трихиљадити, двјестамилионити.

2) састављено се пише и именитељ разломка: двадесетпетина (треба разликовати овај облик који се нумерички пише 1/25 од двадесет петина, који се биљежи као 20/5)

Са цртицом се пишу спојеви од двије ријечи који означавају приближну вриједност: двије-три, дан-два, ријеч-двије

ПРОМЈЕНА ИМЕНИЦА ПРВЕ ВРСТЕ:

По првој врсти мијењају се именице мушког рода које се у номинативу једнине завршавају сугласником, као и именице мушког и средњег рода с основом ан сугласник и номинативом једнине који се завршава самогласницима о и е.

јелен - јелени
јелена - јелена
јелену - јеленима
јелена - јелене
јелене - јелени
јеленом - јеленима
јелену - јеленима

поље - поља
поља - поља
пољу - пољима
поље - поља
поље - поља
пољем - пољима
пољу - пољима

Напомена: немам могућност да означавам постакценатске дужине, поготово у генитиву множине, али јасно је углавном како који облик треба изговарати.

Да физика није једина наука која се, како рече Нушић, састоји од три правила и 303 изузетка, доказ је и језик. Ево, дакле, особености прве промјене:

Акузатив једнине - све именице мушког рода немају исти облик акузатива једнине. Док тај облик у именице јелен и осталих именица које означавају живо биће има завршетак а - именице које означавају било шта друго у акузативу једнине се завршавају сугласником. Другим ријечима, код именица које означавају жива бића облик акузатива једнине једнак је генитиву једнине, а код именица које означавају предмете или било шта друго акузатив је једнак са номинативом.

Именима колектива која имају облике номинативе једнине мушког рода акузатив једнине једнак је с номинативом једнине: Он воли свој народ.

Вокатив једнине - Поред облика вокатива с наставком е, какав има већима именица мушког рода на сугласник, неке од ових именица имају у том падежу наставак у: младићу, ковачу, змају, коњу - редомс у то именице чија се основа завршава на неки предњонепчани сугласник. Са овима не треба мијешати именице с облицима вокатива: друже, јуначе, војниче, витеже, кнеже, јер се код њих основа не завршава на предњонепчане, већ на задњонепчане сугласнике (и на сугласнике з и ц), па су се ови сугласници, нашавши се у вокативу испред самогласника предњег реда, измијенили у предњонепчане сугласнике.

И неке именице чија се основа завршава сугласником р у вокативу једнине имају наставак у: поред пастире каже се и пастиру, господаре-господару, возаре-возару.

Инструментал једнине - УХ!

а) Именице код којих се основа завршава на неки предњонепчани сугласник обично имају другачији завршетак у инструменталу једнине: кројачем, пјевачем, свирачем, Милошем, ножем, младићем. Зашто? Подразумијеваћу да знате све што се треба знати о промјени самогласника о и е иза предњонепчаних сугласника, јер ако то знате, онда је сасвим јасно зашто именице с основом на предњонепчани сугласник умјесто наставка ом, који имају све именице ове врсте уколико им се основа не завршава на неки предњонепчани сугласник, уинструменталу једнине обично имају наставак ем.
(Овдје има још неких полуправила, али не могу сад све то куцати, оде дан.)

б) Именице с основом на сугласник р које у вокативу имају двојак наставак - у и е - и у инструменталу имају оба завршетка - ом и ем: пастиром-пастирем, господаром-господарем.

в) И неке именице код којих се основа завршава на ц у инструменталу једнине такође имају двојак наставак: стрицом-стрицем. Али по принципу разједначавања самогласника у два узастопна слога од именице отац једино се употребљава облик оцем, а од именице зец - зецом.

г) од именица мушког рода које се завршавају на остале сугласнике само именица пут има оба наставка.

д) Самогласник у наставку инструментала једнине именица средњег рода увијек је исти као и у номинативу: од коло - колом; поље-пољем; море-морем. Међутим, од именица мушког рода које се у номинативу једнине завршавају самогласником е само именице с основом на предњонепчани сугласник у инструменталу имају наставак ем; у осталим случајевима наставак за тај облик је ом, без обзира на то којим се самогласником завршава номинатив једнине.

Номинатив множине - Овај облик увијек има завршетак и, али се он не додаје увијек непосредно на основу именице. Већина једносложних именица мушког рода између основе и наставка имају слог ов или, ако се основа завршава предњонепчаним сугласником, ев: трагови, топови, рогови (Херц!), цвјетови, мужеви, пањеви (Херц!), кључеви.

Умјесто ов јавља се ев и иза неких других сугласника, иза р, ц, з, с, али не досљедно.

а) Ипак се све једносложне именице у облицима множине не употребљавају са ова два уметка, већ има неколико њих код којих се наставци додају непосредно на основу: дани, зуби, коњи, црви, ђаци.

б) Од неких једносложних именица подједнако су обични облици множине са суфиксом и без њега: бркови и брци, вукови и вицу, мишеви и миши, знакови и знаци.

в) Од осталих једносложних именица облици множине се употребљавају само са суфиском ов/ев, иако се понекад у стиховима, најчешће народних пјесама, срећу и облици без суфикса: пути, кључи, ждрали.

г) Суфикси се и употребљавају и у случајевима двосложних именица са једносложном основом, то јест у случајевима именица које у другом слогу номинатива једнине имају непостојано а, које се у осталим падежима губи.

Ne kontam....Ove crne su ruralne? Čuj kolica i zoger

ПРОМЈЕНА ИМЕНИЦА ПРВЕ ВРСТЕ:

По првој врсти мијењају се именице мушког рода које се у номинативу једнине завршавају сугласником, као и именице мушког и средњег рода с основом ан сугласник и номинативом једнине који се завршава самогласницима о и е.

јелен - јелени
јелена - јелена
јелену - јеленима
јелена - јелене
јелене - јелени
јеленом - јеленима
јелену - јеленима

поље - поља
поља - поља
пољу - пољима
поље - поља
поље - поља
пољем - пољима
пољу - пољима

Напомена: немам могућност да означавам постакценатске дужине, поготово у генитиву множине, али јасно је углавном како који облик треба изговарати.

Да физика није једина наука која се, како рече Нушић, састоји од три правила и 303 изузетка, доказ је и језик. Ево, дакле, особености прве промјене:

Акузатив једнине - све именице мушког рода немају исти облик акузатива једнине. Док тај облик у именице јелен и осталих именица које означавају живо биће има завршетак а - именице које означавају било шта друго у акузативу једнине се завршавају сугласником. Другим ријечима, код именица које означавају жива бића облик акузатива једнине једнак је генитиву једнине, а код именица које означавају предмете или било шта друго акузатив је једнак са номинативом.

Именима колектива која имају облике номинативе једнине мушког рода акузатив једнине једнак је с номинативом једнине: Он воли свој народ.

Вокатив једнине - Поред облика вокатива с наставком е, какав има већима именица мушког рода на сугласник, неке од ових именица имају у том падежу наставак у: младићу, ковачу, змају, коњу - редомс у то именице чија се основа завршава на неки предњонепчани сугласник. Са овима не треба мијешати именице с облицима вокатива: друже, јуначе, војниче, витеже, кнеже, јер се код њих основа не завршава на предњонепчане, већ на задњонепчане сугласнике (и на сугласнике з и ц), па су се ови сугласници, нашавши се у вокативу испред самогласника предњег реда, измијенили у предњонепчане сугласнике.

И неке именице чија се основа завршава сугласником р у вокативу једнине имају наставак у: поред пастире каже се и пастиру, господаре-господару, возаре-возару.

Инструментал једнине - УХ!

а) Именице код којих се основа завршава на неки предњонепчани сугласник обично имају другачији завршетак у инструменталу једнине: кројачем, пјевачем, свирачем, Милошем, ножем, младићем. Зашто? Подразумијеваћу да знате све што се треба знати о промјени самогласника о и е иза предњонепчаних сугласника, јер ако то знате, онда је сасвим јасно зашто именице с основом на предњонепчани сугласник умјесто наставка ом, који имају све именице ове врсте уколико им се основа не завршава на неки предњонепчани сугласник, уинструменталу једнине обично имају наставак ем.
(Овдје има још неких полуправила, али не могу сад све то куцати, оде дан.)

б) Именице с основом на сугласник р које у вокативу имају двојак наставак - у и е - и у инструменталу имају оба завршетка - ом и ем: пастиром-пастирем, господаром-господарем.

в) И неке именице код којих се основа завршава на ц у инструменталу једнине такође имају двојак наставак: стрицом-стрицем. Али по принципу разједначавања самогласника у два узастопна слога од именице отац једино се употребљава облик оцем, а од именице зец - зецом.

г) од именица мушког рода које се завршавају на остале сугласнике само именица пут има оба наставка.

д) Самогласник у наставку инструментала једнине именица средњег рода увијек је исти као и у номинативу: од коло - колом; поље-пољем; море-морем. Међутим, од именица мушког рода које се у номинативу једнине завршавају самогласником е само именице с основом на предњонепчани сугласник у инструменталу имају наставак ем; у осталим случајевима наставак за тај облик је ом, без обзира на то којим се самогласником завршава номинатив једнине.

Номинатив множине - Овај облик увијек има завршетак и, али се он не додаје увијек непосредно на основу именице. Већина једносложних именица мушког рода између основе и наставка имају слог ов или, ако се основа завршава предњонепчаним сугласником, ев: трагови, топови, рогови (Херц!), цвјетови, мужеви, пањеви (Херц!), кључеви.

Умјесто ов јавља се ев и иза неких других сугласника, иза р, ц, з, с, али не досљедно.

а) Ипак се све једносложне именице у облицима множине не употребљавају са ова два уметка, већ има неколико њих код којих се наставци додају непосредно на основу: дани, зуби, коњи, црви, ђаци.

б) Од неких једносложних именица подједнако су обични облици множине са суфиксом и без њега: бркови и брци, вукови и вицу, мишеви и миши, знакови и знаци.

в) Од осталих једносложних именица облици множине се употребљавају само са суфиском ов/ев, иако се понекад у стиховима, најчешће народних пјесама, срећу и облици без суфикса: пути, кључи, ждрали.

г) Суфикси се и употребљавају и у случајевима двосложних именица са једносложном основом, то јест у случајевима именица које у другом слогу номинатива једнине имају непостојано а, које се у осталим падежима губи.

д) Другое двосложне и вишесложне именице обично, без обзира на то да ли им се основа умањује нестајањем непостојаног а између крајњих сугласника основе или им је основа једнака с номинативом једнине - имају облике множине без суфикса између основе и наставка: врапци, лонци, војници, јунаци, младићи, пријатељи.

ђ) Са друге, пак, стране, постоје и вишесложне именице са вишесложним основама које имају подједнако обичба оба облика множине: витези-витезови, пршљени-пршљенови, пауци-паукови, појаси-појасеви.

е) Од именица које се завршавају на ин, а означавају припадност неке народности или друштвеног слоја, становника неког мјеста или предјела или носиоца неког занимања - облици множине се праве додавањем наставка за множину на окрњену основу, која се добија одбацивањем крајњег слога ин.

Генитив множине - Када се код неких именица мушког рода на сугласник номинатив једнине разликује од основе као у случајевима именица с непостојаним а и посебно именица које се завршавају на лац, основа генитива множине је различита од основе осталих зависних падежа, а једнака је с обликом номинатива једнине. Другим ријечима, непостојано а номинатива једнине, кога нема у већини осталих падежа, поново се јавља у генитиву множине:

врабац - врабаца
лонац - лонаца
новац - новаца
старац - стараца.

а) Уколико именице с непостојаним а у крајњем слогу номинатива једнине испред наставака за облике множине добијају суфикс ов/ев, код њих је основа генитива множине једнака с основом осталих зависних падежа, а не с обликом номинатива једнине:

огањ - огњева
вјетар - вјетрова
посао - послова.

б) Именице страног поријекла с групом сугласника на крају основе у генитиву множине између крајњих сугласника јавља се непостојано а: факата, објеката, момената, агената, пројеката.
Ово правило, као што се примјећује, ако се примјећује, важи само ако је финални сугласник т. Међутим, ако је на крају основе било који други сугласник, сугласничка група се не разбија самогласником ни у генитиву множине: суфикса, индекса, рефлекса.

в) Генитив множине неких именица мушког рода може имати и другачији завршетак: мјесеци, сати, секунди, хвати - уз бројеве и прилошке изразе за количину.

г) Код именица средњег рода ове врсте код којих се основа завршава на два сугласника у генитиву множине између тих сугласника се обично јавља непостојано а: јутара, копаља, ребара, стабала.

д) Ако се основа именице средњег рода завршава групом сугласника, али тако да је на првом мјесту струјни, а на другом праскави или сложени сугласник - ти се сугласници не растављају непостојаним а ни у генитиву множине: мјеста, гнијезда, огњишта, ушћа.

ПРОМЈЕНА ИМЕНИЦА ДРУГЕ ВРСТЕ

По другој промјени - која се у неким новијим граматикама посматра и као прва - мијењају се именице средњег рода са самогласничком основом код којих се наставак за облик проширује према основи једним сугласником:

име
имена
имену
име
име
именом
имену

имена
имена
именима
имена
имена
именима
именима

Овдје нема додатака, све је јасно, крст и амин.

Nemam pojma, ne vjerujem, strana je riječ, prije će biti da je, ako je išta, skraćenica nekog punijeg naziva.

Da li je naziv modela nekog auta hipokoristik?
Npr. Volkswagen, Polo.
Znači, da li je Polo hipokoristik?

ТРЕЋА ПРОМЈЕНА

По овој деклинацији мијењају се именице са завршетком на а, прије свега женског, али и понека мушког рода.
Мушке именице на а су, на примјер, слуга, војвода, судија, старјешина, газда, владика..., фамилијарни називи сродника тата, бака, имена као Никола, Тома, Лука, Андрија, као и именице са суфиксом џија: силеџија, галамџија. У једнини се с њима слажу замјеница, придјев или глаголски облик по мушком роду: мој слуга, велики војвода, судија је дошао, али у множини по женском: моје слуге, судије су дошле. Само облик множине имају неколико честих именица као што су новине, маказе, гаћице, наочаре.

Датив и локатив једнине: Усљед сибиларизације именице на -ка добијају Д и Л на -ци: лука-луци, даска-дасци, оне на -га имају Д и Л на -зи: књига-књизи, брига-бризи, а оне на -ха имаће Д и Л на -си: сврха-сврси.

Изузеци су бројни, па датив-локатив ових именица често представља проблем и зналцима. Тако, на примјер, сибиларизације нема у именицама чија се основа завршава на -цк, -чк, -ћк, -зг, -сх (коцки, тачки, воћки, тезги, у суфиксалним изведеницама на -ка које значе жива бића (новинарки, ауторки, црнки, Швеђанки, ћурки, у личним именима (Анки, Бранки), у именицама страног поријекла на -га (лиги, ваги, тајги, синагоги), па и у неким другим краћим именицама у којима би сибиларизација знатно измијенила основу (секи, баки, куги, кациги, мухи, стрехи...).

Географска имена се различито понашају: у домаћима је чешћи наставак -ци, а у страним наставак -ки. Од Пожега је Пожеги и Пожези.

За именице на -тка ивично се чува к ако су двосложне (тетки, мотки, патки); ипак, од битка је бици. Код тросложних и вишесложних именица најчешће постоје дублети. Имена земаља и покрајина на -ска, -чка, -шка поријеклом су придјеви, па у Д и Л имају наставак -ој по придјевској промјени (Француској, Њемачкој).

Cijena koštanja proizvoda jeste ispravan pojam, ali se ne može koristiti za cijenu robe u prodavnicama, odnosno cijenu po kojoj smo kupili neki proizvod...cijena koštanja u najkraćem predstavlja zbir ukupnih troškova koje smo imali prilikom proizvodnje nekog proizvoda...