|
Никола Пејаковић: Нушић описује духовне чиреве нашег народа
Datum: 30.10.2008 19:00
Autor: Горан Дакић
Срби много мање воле живот него јуначку смрт, али не због тога што смо, може бити, мазохисти или не знамо да умачемо у сафт живота, већ зато што Срби не воле да живе празне животе и да буду нечије слуге. Њихова љубав према животу је велика, али је љубав према слободи још већа и зато прави Србин радо гине за крст часни и слободу златну и не интересују га лизинг аута и паре из неких европских фондова.
То их аутоматски ставља у позицију да буду јунаци трагедије, односно, од њих прави трагикомичне јунаке у овом земаљском позоришту. Нас су прогласили лошим момцима, силоватељима и убицама, само зато што нисмо пристали да идемо мирно на клање…
Ово у разговору за наш лист каже глумац, редитељ, сценариста и музичар Никола Пејаковић који је недавно режирао Нушићевог "Народног посланика" у Народном позоришту Републике Српске. Прва његова представа откако је домаћи редитељ у нашем националном театру још једном је показала непролазност Нушићевог комада.
Широј публици Коља Пејаковић познат је и по серији "Вратиће се роде".
- Трудио сам се да свака сцена серије "Вратиће се роде" садржи један мали дио лудила и безнађа човјека који удара на велике силе. Мени је веома драго што је српски народ осуђен од свијета. Више волим да ме оваква Aмерика напада, него да ми тапше. И више волим да ме овај и овакав свијет мрзи, него да ме воли.
* ГЛAС: Шта је, онда, најтрагичније за српски народ?
ПЕЈAКОВИЋ: У политичком смисли најтрагичније је то што су нас осудили на Европу. Нама Европа заиста не треба, а не требамо ни ми њој. Имам неки осјећај да су силе које су изгубиле Други свјетски рат, накнадно, у миру, добиле тај рат. Као да није ни битно ко је био на страни добра, а ко на страни зла. И то нас доводи до закључка да постоје само интересне сфере, сила и новац.
Да сам политичар бјежао бих од Европе као од ђавола. Европа је костурница идеја и духа. О њој мислим све најгоре. Заиста. И "Роде" су хтјеле да покажу колико је надмоћан тај наш дух, то наше лудило и несавршенство у односу на њихову шминку и фингирану љубазност.
* ГЛAС: Говорећи о "Народном посланику" Лаза Лазаревић је рекао да је та Нушићева комедија "добар домаћи пасуљ, али без запршке". Да ли је "Народном посланику" потребна та запршка? Да ли сте је Ви додали?
ПЕЈAКОВИЋ: То је Нушићев први комад и логично је да није имао запршку. "Посланик" је, може се рећи, чак и наивно написан комад. Редитељ, хтио не хтио, мора да даје запршку. Он мора наћи линије које њега у комаду интересују и те линије мора да извуче и на њима инсистира. Редитељ може да се писцу и супротстави, али му се увијек враћа. Редитељ најбоље ради за комад када изда писца а онда, у задњем тренутку, врати му се у загрљај. Наравно, говорим о фингираној издаји, о храбрости и потреби да проговориш о нечему што писац даје између редова.
Судбина Нушићевог "Посланика" је позната. Дуго је чекао да се одигра, а сам Нушић је три пута је мијењао и дорађивао текст на захтјев Управника, а под будним оком Полиције. Нушић је, дакле, три пута тај комад поново писао и ми не можемо знати како је он изгледао у свом изворном облику. У комаду се виде уступци власти молијеровског типа, уступци младој демократији и рађању парламентаризма у Србији.
* ГЛAС: У једном периоду владало је мишљење да се у комаду налази много шта што вријеђа и посланике и чланове баладе. Има ли Ваше читање икакву намјеру да тај проблем актуализује?
ПЕЈAКОВИЋ: Можда ми многи неће вјеровати, али нисам знао да ће, прије премијере "Народног посланика", бити локални избори. Нисам могао знати ни то да су неки политичари некад били месари. Aли, са друге стране, ја не могу да се одредим као политичко биће и да кажем да сам против било ког представника наше Владе, јер је мени јасно да су наши политички непријатељи у Сарајеву, а не у Републици Српској.
Знамо ми ко нама ради о глави и ко ради на разбијању нашег ентитета. Управо због тога ја не желим да нападам свог човјека. Због чега бих то радио? Њему много озбиљније пријете неки други људи, зашто би му ја сад још стајао на муку. Српски народ је највише коштала разједињеност и ја не желим да учествујем у потпиривању неслоге.
Aко је бич ове представе негдје окренут, онда је усмјерен према нашем егоцентризму, самоиздаји и лудој гордости. Ми критикујемо онај тренутак када политичари помисле да би могли бити нешто више од нормалних људи и када помисле да су вреднији и паметнији од сопственог народа.
* ГЛAС: Да ли је покондиреност у сваком сегменту живота темељ Нушићеве комедије, па тако и "Народног посланика"?
ПЕЈAКОВИЋ: Не колико темељ чине егоизам и гордост. Из гордости настају сви проблеми и сукоби. Мислим да је гордост на врху пирамиде и да све остало слиједи. Нушић у својим комадима детаљно описује те духовне чиреве, те опаке страсти које нагризају душу човјека.
* ГЛAС: Рекли сте да не можете промијенити културну сцену у Републици Српској, али да можете посијати сјеме из којег ће никнути млађи који ће стварати културни идентитет града и Српске. Како ће то изгледати у пракси? Хоће ли умјетност имати ту моћ?
ПЕЈAКОВИЋ: Када сам дошао у Народно позориште Републике Српске да режирам "Народног посланика" умјетнички директор ове куће Љубиша Савановић ме је питао да ли желим да заказујем двије пробе дневно. Рекао сам му - онај редитељ који дође у Бању Луку и тражи двије пробе дневно је дошао само да узме хонорар и побјегне! Немогуће је радити двије пробе дневно, а у исто вријеме бити квалитетно посвећен том позоришту, тој средини…
Није моје као редитеља да дођем и поставим своју идеју. То је најмање што редитељ ради. Редитељ подучава ансамбл, вуче га ка неким новим циљевима и сазнањима. Увлачи позориште у нову духовну и умјетничку авантуру, учи и њих и себе, подучава и побољшава… То се не може радити са двије пробе дневно. Сијање сјемена је и разговор са вама и са свим младим људима. Сијање сјемена подразумијева моју помоћ тим људима који имају снагу и жељу да нешто ураде са собом и својим градом.
Не вјерујем да умјетност може нешто да промијени. Да је могла промијенила би до сада. Било је веома много квалитетних умјетника и умјетничких покрета који нису ништа промијенили. Умјетност не мијења свијет, она га побољшава, чини га сношљивијим за живот. A човјек ће бити већи уколико више погне главу пред Богом и пред другим човјеком. Православље је наш светионик, ми немамо ништа боље, паметније, чистије него то наше православно биће, то наше Светосавље и тога треба да се држимо.
* ГЛAС: Постали сте кућни редитељ Народног позоришта РС. Већ дуже вријеме је познат став ове куће да све ради сопственим снагама. Да ли је то пресудило да прихватите њихову понуду?
ПЕЈAКОВИЋ: Ја сам на путу да постанем кућни редитељ. Надам се - на добром путу. Разлози за то су врло једноставни - имам намјеру да останем у Бањој Луци и да одавде дјелујем. Најбоље мјесто за то дјеловање је, по мом мишљењу, Народно позориште, у којем ће бити концентрисани сви креативни потенцијали. Или бар већи дио. У овом граду вјерујем само у младе људе! И бићу њима на располагању.
* ГЛAС: Која кључна идеја повезује све умјетности којима се бавите?
ПЕЈAКОВИЋ: Нисам никада о томе размишљао. Aли, ако ме већ то питате, овако из прве, волио бих да све то обједињује - богољубље.
Бања Лука
Бања Лука мора да постане метропола, културни и регионални центар. Тек тада ћемо моћи да кажемо да смо нешто урадили. Не смијемо дозволити да дођемо у ситуацију у којој млади људи неће знати како да изразе свој културни и лични идентитет. Стручни људи из области филма, позоришта, ликовне умјетности и медија морају да се окупе и предложе системске законе, успоставе Институције и предложе визију развоја. Бања Лука мора да постане важан центар, али не кроз опонирање и сукобљавање са Сарајевом или остатком свијета, него кроз сарадњу.
Провокација
Позориште мора бити провокација. Представа мора бити својеврсни терористички чин. Aрто каже да одлазак у позориште мора бити истовјетан одласку код зубара - знате да вам се тамо неће ништа десити, али се ипак бојите да одете. Јер, позориште мора да провоцира, да нас баца у одређене крајности, да нас тјера да испитујемо себе и своје ставове о животу, да буди најцрње слутње и најдубље страхове, да "yара" по утроби. У сржи позоришта је сукоб.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
