banjalukaforum.com

Устав

Какво је порекло именице устав? Она и њене изведенице уставност, уставотворац, уставобранитељи, уставотворна скупштина… речи су вазда актуелне од оснивања модерне српске државе до данас. Међутим, устав је постојао и много раније, чак и пре немањићке Србије - тада само као термин (православне) цркве.
Дакле, иако данас у речницима на првом месту стоји „Устав је основни закон, који служи за темељ другим законима, наредбама и прописима” или мало опширније „Устав је основни државни закон, највиши правно-политички документ једне државе који одређује начела и облике државног и друштвеног уређења, прописује права и дужности грађана” (некад и „основни законски документ неких већих међународних и/ли државних организација”), изворно је устав био нешто друго, што се очувало у данас застарелим значењима „основна уредба православне цркве” или „правилник по коме се живи у манастиру”. О овоме ће још бити говора касније.
Иако је у правном систему устав „старији” - дакле пречи и важнији - од сваког закона, језички гледано, закон је знатно старија реч него устав. У сваком случају, да би се говорило о уставу, треба прво знати шта је закон. Тај се термин данас дефинише као „нормативни акт, издат од стране законодавног органа, који садржи општеобавезне правне прописе”. Ову стару домаћу реч имају сви словенски језици и то још из раздобља када њихови говорници нису били организовани у државе већ у племенске заједнице - дакле у прасловенско доба, крајем старе и почетком нове ере. Тада је закон био „обичај”, негде и „брак”, потом „завет” (у библијском смислу, као Стари завет и Нови завет), затим „вера” или „вероисповест” (при чему је у том систему грчки закон „православље”, римски закон „католичанство”, а турски закон „мухамеданство”, а за човека се каже да је, на пример, римскога закона). Сва ова значења још постоје у српском језику, у народним песмама и у дијалектима.
Али, вратимо се именици устав. Она постоји „тек” десетак векова - прво у старословенском (сетимо се, то је био језик Ћирила и Методија - јединствен током 10-11. века, да би се потом развио у претече данашњих јужнословенских језика), затим у старосрпском где је први пут писмено посведочена почетком 13. века, у једној исправи Стевана Првовенчаног: и по тому божЬствЬни сЬ законЬ научивЬше по црЬковному уставу и предањи, касније у даровници цара Душана из средине 14. века: сЬ всеми правинами и устави царЬства ми, такође у даровници деспота Стефана: Да имамЬ од манастира за овази адрЬфата сицеви поменЬ по уставу светихь отЬцЬ, затим и у једној верзији Александриде из 16. века: Римљане увећаше Александра ... на отачаских уставех и законих града молити га, да их не покоље. Средином 18. века славонски исусовац Канижлић користи синтагму закон уставах или обиЧајах црквених.
Именица устав изведена је од глагола уставити, али не у његовом данашњем значењу „зауставити”, од кога потиче и конкретна именица женског рода устава „брана, препрека” - што са правним термином свакако нема везе, упркос неким лаичким тумачењима по којима је устав брана, препрека владарској самовољи (о неодрживости таквог мишљења сведочи с једне стране старина речи устав, а с друге њена првобитна употреба у црквеном контексту). Изворно је значење глагола уставити, у старословенском а касније и у старосрпском, било „поставити, установити, одредити” (на пример, свети Сава опомиње: Не забЫваите ученија своего правовернаго закона мноју устављенаго), те је стога од њега изведена именица устав значила „оно што је постављено, установљено, одређено”, дакле „правило, пропис, норма, закон”. Тај се термин прво тицао религиозне и црквене тематике, а временом је почео да се користи и у световној сфери, често се - како показују горенаведени примери - преплићући са речи закон. Тек у модерно доба, с развојем правног система и државне управе, искристалисао се нама познати однос у коме је устав надређен свим законима.
Данас још само чешки и словеначки језик користе исту ову реч, и то у облику женског рода ustava, док се остали словенски језици служе интернационализмом конституција и слично, пореклом од латинског constitutio (која је ушла и у већину других европских језика, као италијанско costituzione, француско и енглеско constitution, немачко Konstitution…).
И најзад, да ли сте чули да неко пише - или да је књига написана - уставом? Да, и то је (било) могуће јер је устав и назив за „свечано мајускулно, унцијално писмо (у глагољској и ћирилској палеографији)”. Средњовековним преписивачима устав је био такорећи врста фонта, као што је нама данас Times New Roman или Arial.

Септембар

Име месеца септембра потиче од латинског September (mensis) „седми (месец)”, које стоји у вези са бројем septem „седам”. Као што знамо, код Римљана је година првобитно почињала у марту па је зато септембар био седми, а не девети месец у години као данас. Из истог латинског извора потичу и француско semtembre, италијанско settembre, енглеско и немачко September, руско сентчбре (које је у руски језик ушло преко грчког)... По нашим дијалектима срећу се и облици: сетембар, сетенбар, сектебар, сектембер, шетенбар, шетембар.
За разлику од нимало занимљивог латинског назива, у словенским језицима постоји право шаренило имена за овај месец пун боја и обиља.
Најшире је распрострањен назив изведен од имена биљке врес: пољско Wrzesien, руско и украјинско дијалекатско вересень, белоруско дијалекатско верасень, старочешко vresen... Врес или вресак ниска је дрвенаста биљка са ситним лишћем и медоносним љубичастим цветовима која обично расте на брдовитом и оскудном земљишту. Вук је у свом „Рјечнику” описује као траву „која поврх Велебита мирише, а по Лици не”.
Пошто је септембар први јесењи месец, понегде су га звали и по овом годишњем добу: хрватско дијалекатско јесењак, словеначко дијалекатско јесеник, руско дијалекатско осень. Међутим, прва два назива могла би бити и преведенице немачке речи Herbstmonat, чије је основно значење „јесењи месец”, које се даље уобличило у „септембар”.
У јесен лишће почиње да жути, па се отуда у руским дијалектима среће назив жолтень, а у украјинским жовтень (иначе, у украјинском књижевном језику то је назив за октобар).
Јесен је и доба када почиње да се убира летина. Стога су неки од назива мотивисани пољопривредним радовима: лужичко-српско poznjenc (у вези са глаголом жњети), словеначко застарело poberuh (у вези са глаголом брати), бугарско дијалекатско гроздобер (време кад се бере грожђе).
У нашим крајевима септембар се зове рујан (код Хрвата је то и званичан назив месеца). Први помен овога назива потиче из друге половине 14. века: Месеца ру(ј)на ... почи рабь божи Георги ... в дни цара Уроша. И у старобугарском је руен био народни назив за септембар, док се у осталим словенским језицима тако зове октобар.
Постоје недоумице око порекла саме речи рујан. Неки је доводе у везу са придевом рујан „жут, жућкаст; црвен, црвенкаст; румен, ружичаст”, тумачећи њено значење као „жути месец”. Ствар се, међутим, усложњава тиме што ни порекло придева није јасно. По једнима, у питању је изведеница од именице руј „биљка жутог цвета” (коју неки сматрају домаћом речју, а други романизмом), а пошто се од те биљке прави жута боја, и придев је развио значење „жут, жућкаст”. Али какво је онда његово значење у устаљеним изразима типа рујно вино, рујна крвца, рујна зора? Тим поводом Ђорђе Поповић, наш чувени публициста, преводилац и лексикограф, каже: „Ја сам се родио у селу, где људи живе од винограда, и никад нисам чуо да су рекли за бело, жуто, жућкасто вино да је рујно вино; напротив, кад су се веселили и црвено вино пили, увек су га звали рујно вино.”
Други сматрају да придев рујан не означава предмет по боји, већ да је његово основно значење „млад, свеж, бодар”, као у словачком rujny „живахан, распојасан”. При том назив месеца рујна изводе од глагола рујати, ревати „рикати”. Иста је ситуација у старословенском, где је од глагола рјути образована именица рјуј „рика”, а од ње рујень „октобар”, као и у чешком, где је од глагола riti, rvati „ревати, рикати” изведена именица rije „доба парења јелена (које је праћено риком)”, од које је настала реч rijen „октобар”. Месец рујан је, према томе, време када се јелени паре, па свуда одзвања њихова рика.
Ако је ово тумачење тачно, рујно вино је првобитно било „вино које освежава, крепи”, можда чак и „вино које делује као афродизијак”. То би значило да се данашње значење придева рујан „румен” вероватно развило накнадним преосмишљавањем споја рујно вино „вино које крепи” у „румено вино”.

Дунав

Ако кренемо хронолошким редом, најстарији назив који се са поузданошћу може везати за реку Дунав јесте грчки хидроним, како бисмо ми рекли Истар, али он је у античко доба подразумевао само доњи ток Дунава, који је једино и био познат старим Грцима. Њиме су, на пример, пловили Аргонаути у потрази за златним руном. За грчке географе и историчаре Истар се завршавао код Гвоздених врата (односно данашњег Ђердапа). Хесиод га у својој „Теогонији” помиње као једну од четири највеће реке на свету (наравно, ондашњем свету). Отац историје, Херодот, Истар назива „северним Нилом”, односно сматра да је Истар северни пандан велике египатске реке.
Слично већини других великих европских река, Дунав има и латинско име које гласи Danuvius под којим се првобитно, у доба римског царства, подразумевао горњи ток Дунава – тако Danuvius помиње још Јулије Цезар у свом спису „О галском рату”. Тек римски историчар Салустије, пред крај првог века, говори о Дунаву у целини – вероватно под утицајем Октавијанових илирских похода, 35. године пре наше ере, захваљујући којима су Римљани открили да постоји и Danuvius иза Гвоздених врата (гледано из њихове перспективе), дакле низводно од Ђердапа. Име Danuvius је у самом латинском пореклом из келтског језика у коме је значило просто ‘река’. Та келтска реч сродна је са називима за реку, односно ‘велику воду’ у неким другим језицима, на пример са авестијским danu- или са осетским *don, од кога потиче и име руске реке Дон.
Сматра се да су Словени за Дунав први пут чули од Гота (германског народа који је крајем старог века био врло присутан на европској историјској позорници – као Визиготи, Остроготи). Готи су латинско Danuvius изговарали отприлике као *Donawj. Онда је, како се то каже, „у словенским устима” готско дуго -о- постало словенско -у-. Отуд у већини словенских језика, независно од тога да ли њихови говорници пребивају у Подунављу или не, и дан данас преовлађује облик са -ј на крају речи: руско, украјинско Дунaи, пољско, чешко, словачко, словеначко Dunaj. Занимљиво је да Словенци именом Dunaj зову не само реку, већ и најпознатији град на њој, Беч. У нашим западним крајевима, такође је распрострањен облик Дунај, који бележи и Вук Караџић у „Српском рјечнику”.
Данас се у књижевном српском језику користи искључиво облик Дунав, у мушком роду. У прошлости је постојала и његова варијанта Дунава (као Сава, Морава) у женском роду, чак и Дунаво, у средњем роду, на пример, у народној песми: Змај полеће с мора на Дунаво... Меће мрежу у тихо Дунаво. Дунавац је превасходно ‘рукавац реке Дунав’, што је облик који се среће још у Вуковом „Рјечнику”, али то је и ‘становник Подунавља’, затим ‘ветар који дува са Дунава’, ‘врста речног чамца’, ‘врста сира’ ... Дунавка је не само ‘жена из Подунавља’, већ и ‘врста воденице’, ‘врста неких домаћих животиња’ итд.
У бугарском се такође јавља облик Дунав, пореклом од старословенског Доунавь, што је најближе латинском називу који је био присутан на Балканском полуострву.
Занимљиво је да се у фолклору словенских народа који не живе на обалама Дунава, назив те централне и јужноевропске реке користи као појам реке уопште. Отуд је у неким руским говорима дунаи ‘поток’, негде и ‘подземни речни ток’. У пољским дијалектима је dunaj ‘дубока река са високим обалама’. Тако, на пример, у Пољској постоји река Dunajec названа не по нашем, великом Дунаву, већ по њиховој, локалној речи за такву врсту воденог тока. Словенског је порекла чак и име литванске реке Dunaje, вероватно и летонска реч dunavas ‘мала река’.
Али, вратимо се нашем Дунаву и његовим именима међу подунавским народима које још нисмо поменули. Дунав извире под немачким именом Donau (које је у крајњој линији пореклом од латинског Danuvius, а непосредно од готског *Donawj) и тако тече све до аустријско–мађарске границе. Мађарски назив Duna преузет је од Словена, од облика Дунај, с тим што је завршно -ј у мађарском отпало. Румунско Dunare потиче право од латинског Danuvius, и тај необични завршетак -are резултат је гласовних промена које су својствене румунском језику. Исто се зове и у молдавском језику. У Црно море се на крају улива као руски Дунаи.

Кућа

Да ли сте се некад запитали зашто деца домаћи задатак раде код куће, зашто кућне послове обавља домаћица, зашто једни посећују кућу лепоте а други дом здравља, зашто некога удоме а неко се скући сам... Зашто се речи дом и кућа овако преплићу и бркају? Једноставно, зато што су синоними, а сви језици „воле” синониме јер они служе тачнијем и богатијем изражавању. Осим тога, синоними обично нису потпуни него само делимични, приближни – зато је проучавање тих малих разлика међу њима по правилу занимљиво пошто се тако откривају трагови прошлости, реконструише се живот наших предака, али не преко предмета (каквима се баве, на пример, археолози), већ преко облика и значења речи којима су називани одређени предмети или појаве.
Када данас кажемо кућа, првенствено мислимо на „зграду у којој неко живи, најчешће породично”, за разлику од дома под којим се подразумева „породично пребивалиште, породично гнездо, завичај”, независно од места где се тај дом налази – у некој кући, стану, шатору, чамцу или у једној јединој соби. Да није одувек било тако, види се из многих употреба речи кућа које су очито очуване одраније: кад кажемо враћам се кући, Марко није код куће, јасно је да мислимо на дом, породично седиште. Овај смисао још је јаче изражен када се кућа користи као израз од миља, као појам нечег драгог и драгоценог – мајка се детету обраћа са „Дођи, кућо моја!”, пријатељу кога дуго нисмо видели кажемо „Где си Миле, кућо стара?”
Нашу површну представу о томе да је кућа само „зграда” лако побијају подаци из речника који за ту реч дају разноврсна значења, често апстрактна. Нека од њих су логична и универзална (развијена и у другим језицима, рецимо, „домаћинство”, „покућство”, „породична имовина”, „чељад која живи у једној кући” – ако се кућа по некоме зове онда и „породична задруга”, „род”, „братство” или чак „династија” – затим, у новије време, на пример, градска кућа и слично за државне установе). Међутим, има и необичних, а сасвим одређених значења у којима се никад не би могао појавити дом: у „Српском рјечнику” Вук бележи да је кућа и „кухиња”, у дечјој игри ораха кућа је „рупа у земљи”, кућа је „чашица у зглобу плећке”, кућа је „ватраљ, лопатица за преношење жара”, такође „отворени одељак, преградак испод зиданог шпорета у коме се држе дрва”. Изгледа да „кључ” лежи у овим последњим значењима.
Међутим, њиховом бољем разумевању не помаже нам ни поглед у ближу прошлост – у старосрпском је кућа „колиба” док у повељи из 13. века којом српски краљ Стефан Урош потврђује привилегије Дубровчанима пример да имь се не узима ... ни медь, ни мука, ни која купља; и куће да имь се не печате, ни оть краља ни оть властель чак указује на значење „радња”.
Када упоредимо речи дом и кућа у српском језику, видимо да су обе домаће, и врло старе, само што је дом знатно старији. То је древна, још индоевропска реч за „зграду (у којој људи живе)”, која се, осим у нашем (као и у свим осталим словенским језицима), очувала, на пример, и у латинском domus „кућа”, литавском dimstis „двориште (које је ограђено)”, грчком ##### „градња”, староиндијском damas „градња, кућа”, а изведена је од заједничког индоевропског корена *dem- „градити, састављати”. И то је углавном све.
Много је занимљивија реч кућа. Она је коју хиљаду година млађа, нема индоевропске рођаке јер је настала тек у прасловенско доба, негде у првим вековима наше ере, и остала ограничена на јужно и источнословенске језике. Само у српском, македонском и бугарском језику временом је (током средњег века), и то делимично (у дијалектима од којих су се развили данашњи књижевни језици), преузимала значења која је дотад имао дом. Али, ту реч, као ни њене изведенице, никад није сасвим потиснула пошто је, у ствари, „било места” за све њих (знамо да сличне парове имају и други језици, на пример, енглески house и home, немачки Haus и Heim, шпански casa и hogar...).
Прича о кући је сложена кад се њена значења посматрају у оквиру нашег језика (горе смо их већ побројали), а мало необична када се наша реч упореди са својим сродницима у осталим словенским језицима, односно, кад се све оне заједно тумаче као изведенице неке старе именице.
Све је почело од једног угла – тачније, из једног угла. Не баш обичног или било ког угла, него унутрашњег, завученог, ушушканог који се понегде још увек зове кут (у живој употреби очувао се само у деминутиву кутак „заклоњено, скровито и тихо место, нечији лични простор”). Ако погледамо податке не само из књижевног српског језика већ и из дијалеката, видимо да је кут „угао (и то унутрашњи), скровито место, буџак”, „угаони део, крај (усана, ока – отуд и зуб кутњак)”, „(периферни) део неке територије, предео; комад, крајичак; земљиште захваћено речном окуком”, „доњи део кошуље, скут”...
За нашу причу нарочито су битна значења из динарских крајева (нека од њих бележи још Јован Цвијић) „рупа у зиду изнад огњишта у коју се ставља пепео”, „истурени део зида у кући изнад огњишта”, „у примитивним кућама од плетера, ватриште склоњено уза зид, на коме је отворена рупа при земљи, као прозор, а споља укруг поређано коље, облепљено блатом и одозго споља покривено”. Овако одређена, јединствена значења, па још ретко посведочена, по правилу су траг велике старине неке речи. Оно што овде пада у очи јесте веза кута и огњишта. Она је посведочена у још неким словенским језицима, обично такође у дијалектима: македонско кат „место десно до огњишта, угао”, бугарско кьт „угао поред пећи где се може сести; нечије лично место лево од огњишта, угао”, словачко kut „раван простор на пећи”, руско кут „задњи део пећи”, „простор између пећи и зида”, чак и „кухиња”. (У осталим словенским језицима одговарајуће речи не значе само „угао уопште” већ обично „посебан део њиве или земље, као клин, завучен или омеђен нечим”.)
Поставља се питање како је од кут настала кућа. Ту облик речи није проблем – од именице кут додавањем суфикса -ја правилно се добија кућа (као, на пример, свећа од свет „светлост”). Овде не треба да нас буни то што се облици речи кут толико разликују у словенским језицима – то је нормално јер су сви ти вокали пореклом од једног истог заједничког претка, гласа који је звучао као једно -о- изговорено кроз нос, те се, будући тежак за изговарање, накнадно упрошћавао, али не у свим језицима на исти начин (сетите се наших речи дете, дијете, дите за које знамо да им је пре поделе на дијалекте у основи био глас јат).
У тумачењу облика речи кућа треба имати у виду да се и група -тј- различито понаша у разним словенским језицима (на месту нашег -ћ- стоји бугарско -шт-, словеначко и источнословенско -ч-), па отуд словеначко koca „колиба”, бугарско кьша „кућа”, украјинско куча „кућица за птице; свињац; просторија; простор иза пећи”, у руским дијалектима куча „колиба од балвана одозго покривена бусењем, шупа”, кутR „део избе поред пећи; кухиња”... А подударање облика, који су, у ствари, материјални докази (просто да нам позавиде Шерлок Холмс и Херкул Поаро), говори да смо на правом трагу у извођењу развоја значења речи.
Такозвана семантичка реконструкција (која се тиче значења) већа је тешкоћа јер се не изводи рутински као фонетска, али и она се одвија по истом правилу, поређењем савремених значења у свим словенским језицима и дијалектима. Ако је кут првобитно означавао „угао у коме се налази огњиште”, кућа је просторија у којој се налази кут, а то је била или једина просторија у којој се живело (археолози и историчари тврде да су баш тако изгледале земунице и полуземунице у којима су Словени живели крајем старог века), или „посебно одељење у коме је било огњиште”, „кухиња”. Управо то значење у српском језику Вук илуструје кратким дијалогом: на питање „Ђе ти је кућа?” неко одговара „Код собе.” Међу јужнословенским народима назив за просторију са огњиштем, кухињу или споредну зграду „узнапредовао је” до општег значења „дом”, чувајући понегде трагове своје првобитне везаности за огњиште. У источнословенским језицима оно старије „кухиња” углавном је изгубило везу са огњиштем и уопштило се у „споредна зграда у домаћинству, колиба, шупа, стаја”.
О својеврсној конзервативности српског језика (која је драгоцена за проучавање историје не само нашег, већ и осталих словенских језика) говори чињеница да је и основна реч кут очувала елементе значења „кућа”. То се види, на пример, по придеву кутњи који може да значи исто што и „кућни”, рецимо, кутњи домаћин, и његовим изведеницама кутњица „чуварна домаћица” (док је некутњица „жена која често бежи из мужевљеве куће”), кутњодржан „чуваран, штедљив”... Занимљиво је и како првобитну двојност значења речи кут, апстрактног „угао уопште” и конкретног „запећак” до данас чува наша именица кутњак која није само „велики зуб у углу вилице” (у књижевном језику), већ и „човек који зими стално проводи време уз огњиште или уз пећ” (у дијалектима).
Сад је бар јасно зашто психолози, кад проучавају дечије цртеже, прво гледају да ли се изнад куће вије дим или не.

Новембар

Име месеца новембра потиче од латинског назива November (mensis) „девети (месец)” који стоји у вези са бројем novem „девет”, јер је то, према старом римском календару, био девети месец у години. Латински назив данас се користи у већини европских језика: италијанско и француско novembre, немачко и енглеско November, словеначко и словачко november и тако даље. Још у старом веку латинска реч ушла је у грчки језик одакле је доцније прешла у старословенски. Захваљујући грчком посредништву, у језицима који су имена месеци преузели из старословенског, она има нешто другачији гласовни облик: старосрпско нојебрм (14. век), нојембрм (12–15. век), савремено руско нозбрм, као и румунско Ноемврие.
У словенским језицима, како у књижевној употреби тако и по дијалектима, најчешћи домаћи назив за новембар је листопад (да подсетимо, код нас је то име октобра): пољско и чешко listopad, белоруско и украјинско дијалекатско листопад (у украјинском се среће и назив падолист), лужичко listopad поред nazymnik (реч је изведена од именице nazyma „јесен”), словеначко листопад, застарело и listognoj, бугарско дијалекатско листопат и тако даље.

На нашим географским ширинама уобичајен је назив студени. Вук га бележи у свом „Српском рјечнику”, с потврдом из Дубровника, а код Хрвата је то и званично име претпоследњег месеца у години. Овај назив није усамљен на словенском језичком простору – по украјинским дијалектима среће се облик студень, а иста реч постојала је и у староруском, међутим, у оба језика она је означавала децембар.
Реч студени заправо је придев изведен од именице студ (зима, хладноћа) који је накнадно поименичен, па се зато у народу каже: Студени носи студен. Истог су порекла и студенац (извор), студеница (хладна вода), често име вода Студеница – најпознатија од њих је лева притока Ибра на којој је Стефан Немања подигао истоимени манастир.
Занимљиво је да и реч стид припада овој лексичкој породици. Њено првобитно значење, забележено у Водицама крај Шибеника, било је „оштра зима”, а тамо се каже још и стидан „хладан”. Тек доцније је реч стид развила значење „срам”, при чему о повезаности ова два значења сведочи израз немати ни стида ни срама. Семантички помак „хладно, зима” > „срам” није неуобичајен, а то нам показују речи омраза, мржња, које су истог порекла као мраз, мрзнути.
У народу се месец новембар зове и аранђел јер се 21. новембра празнује једна од најчешћих крсних слава – Аранђеловдан.

Прозор

Ова именица изведена је од глагола прозрети и то у његовом изворном, конкретном значењу погледати кроз нешто, продрети погледом (као провирити), а не у оном данас уобичајеном, апстрактном проникнути у нешто, схватити нечије мисли, намере... Основни глагол зрети гледати, видети временом је нестао (због хомонимије са зрети сазревати), али су у живој употреби остали његови облици са префиксима, нпр. назирати, надзирати (отуд надзор), обазрети се и обазирати се (отуд обзир увиђавност, али и кованица обзорје хоризонт), презирати (отуд презир). Од основног глагола потиче и застарела именица зрцало огледало, зрак (светлости), зора почетак дана, видела, у дијалектима и зреће зеница.
Занимљиво је шта све прозор значи - или је значио. Осим данас уобичајеног отвор у зиду зграде кроз који улази светлост и ваздух, као и оквир са стаклом који тај отвор затвара, прозор је и узан отвор кроз који се гледа унутрашњост нечега - у народној песми то се друкчије зове прозирало и прогледало, а ми бисмо данас рекли просто шпијунка.


Осим тога, из стихова

На прси му токе проломише,
а на плећи прозор отворише

или

И погоди од Олаша Муја,
На прси му прозор учинио

видимо да је прозор и рана на телу (обично прострелна), пренесено и извор светлости Од Божијег прозора, од сунчаног истока како Вук наводи у „Српском рјечнику”. Код неких писаца прозор је око; очи. Пример из народне приповетке Има само један прозор на кући кроз који се улази и излази, сведочи да граница између врата и прозора није одувек била баш оштра - бар не у примитивним кућама које су имале само један отвор према споља. У сваком случају, прозори су вековима били врло мали, па не чуди да речници бележе само један аугментатив, прозорина, и више деминутива ове речи: прозорић, прозорчац, прозорчић, прозорак, прозорац...
Варошица Прозор близу Травника и села Горњи Прозор и Доњи Прозор у Лици нису никакви прозори нити рупе насред пута, већ места одакле се пружа леп поглед, одакле пуца видик.

Прозор јесте домаћа и врло стара реч - у старосрпском је посведочена још од најранијих писаних споменика, од 13. века - али је нарочита по томе што је нема код других словенских народа већ само код Срба и Хрвата (повремено се среће и код осталих јужних Словена, али у ограниченој употреби).
Домаћи, словенски синоним за прозор је окно, под којим се у српском подразумева прозорско крило (код савремених, великих и вишекрилних прозора), или шахт, рударско окно, преградак у амбару или воденици, али та именица прасловенске старине до данас постоји као главна реч за појам прозор у већини словенских језика. Она је директна изведеница од око и заправо значи нешто што изгледом или наменом личи на око. Историјски гледано, у постојбини Словена где је владала врло хладна клима, прозори нису били ни налик данашњим - служили су само за то да се кроз њих погледа, провири, евентуално мало проветри. Тако и нашем окну не само синонимне, већ и сродне германске речи, енглеско ЮиндоЮ прозор и староисландско виндауга, дословно значе ветрово око.
У неким нашим крајевима (у Качеру и Колубари) постоји још једна реч за прозор која додатно потврђује да је назив за тај предмет нераздвојан од глагола који значи гледати - то је виглед, отвор на забату; природан отвор на пећинском своду. Ова ретка и на први поглед необична реч има сасвим одговарајуће облике у истом значењу у словачким, пољским и украјинским дијалектима (док у чешком они значе поглед, видиковац, а у белоруском огледало), што говори о старини свих њих заједно.
Са доласком Турака, у српском језику као и на читавом Балкану, раширила се њихова реч пенџер. Она је честа у народној песми, а до данас се одржала у неким дијалектима. Вуку је, док је скупљао речи за „Српски рјечник”, неки Сремац објаснио да је њему пенџераш „онај сусјед којега пенџери од куће гледе у моје пенџере”.
У Приморју, а донекле и у залеђу, прозор се зове финестра, фонестра, фунистра (у старијој варијанти и понестра, понистра, пунистра) према италијанском finestra (од латинског finestra, које је дало и француско fenetre и немачко Fenster - отуд војвођански избачени прозори за посматрање пролазника, кибицфенстери).
Најновија страна реч за прозор коју користимо у српском језику, и то у облику множине Windows, с једне стране се уопште не односи на праве прозоре, а са друге стране, управо ти прозори све више постају главни и незаменљиви прозор у свет савременог човека.

Сава

Док је Дунав највећа река која протиче кроз наше крајеве, Сава је његова највећа притока коју прима у Србији. Сава настаје спајањем двеју речица, Саве Долинке и Саве Бохињке које извиру у Словеначким Алпима, а у један ток се сливају код села Ратече, још у Словенији. Потом Сава иза Брежица улази у Хрватску, па после Загреба кривуда дуж јужног обода Панонске низије, чинећи границу између Босне и Хрватске. Код села Јемена улази у Србију, да би се код Београда улила у Дунав и предала му све своје воде да их он улије у Црно море. Дакле, и Сава је данас међународна река, мада је током 20. века, од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до распада Југославије, у свим уџбеницима и енциклопедијама она описивана као наша највећа домаћа река, дуга 946 километара, са сливом који покрива преко 95.000 квадратних километара (што је било више од трећине ондашње земље).
Сава, као и све веће европске реке, има латинско име које гласи Савус. Оно је први пут забележено у 1. веку пре наше ере века када га антички историчар Страбон, који је писао на грчком језику, помиње на једном месту као СаоВ, а на другом као СабоВ. Непун век доцније, римски историчар Плиније Старији говори о овој реци опет у разним облицима Саус, Савус, Сабус. Та несталност гласовног лика јасан је знак да овај хидроним није латинског (као ни грчког) порекла, већ да је за Страбона и Плинија (као и за њихове савременике и сународнике) то била страна реч коју су они чули час овако, час онако - па су је стога и различито записивали. Иако је данас тешко са поузданошћу судити о крајњем пореклу имена Савус (оно вероватно није ни илирско ни лигурско, како сматрају неки истраживачи) треба веровати већини научника који држе да оно потиче из келтског језика (као и име Дунава!) и да се своди на индоевропски корен *сеу-, *соу- „влажан, мокар, течан”. Тако би сродници Саве, по имену, били француска река ла Саве, притока Гароне, италијанска Савоне (пореклом од античке Саво), као и неке мање реке чија су имена изведена од основног, типа Савара и слично. Са друге стране, у сроднике Саве не спадају истоимене реке на пример у Русији и Белорусији јер су оне назване према скитској речи сау која значи „црн”. (Ово није реткост, придев црн често се јавља међу називима вода - од Црног мора, до многих „црних река”). Кад већ говоримо о томе шта име Сава није, треба знати да овај хидроним нема никакве везе са личним именом Сава (које је библијског порекла, од хебрејског Саббас).
Са доласком Словена на обале ове реке, њено латинско име са завршетком -ус, у мушком роду (у складу са античким, многобожачким представама по којима су речна божанства, због своје снаге, била мушког рода) прелази у женски род, завршава(јући) се на -а и тако се слаже са словенским представама у којима су и вода и река именице женског рода. Отад је Сава - Сава.
Река Сава се у старосрпском помиње од средине 13. века (код Доментијана, касније и код Теодосија). У документима са хрватског подручја писаним на латинском језику, среће се чак и раније, од 12. века, а у 13. веку забележен је облик деминутива Савица (притока Саве код Загреба). Касније се јављају и друге изведенице.
Широко приобаље Саве, већи равничарски део њеног слива, од 15. века се звао Посавље (као Подунавље, Поморавље), а човек из тих крајева Посавац. Кад би се такви људи негде доселили, они сами или суседи из оближњих места назвали би њихово насеље Посавци, што је даље давало презиме Посавчић. Почев од 17. века назив Посавље губи трку пред данас уобичајеним Посавина (као Подравина). У горњем току, где је река још нестална, Савишће је рукавац реке Саве, на пример Стара савска струга коју народ зове Савишће. У Загребачкој Посавини тако зову многа места куд је некада текла Сава.
У последње време често читамо о Засавици, сада већ чувеној по малој колонији даброва који су се, после вишевековне паузе, поново запатили на тој чистој мачванској речици која се код Шапца улива у Саву.
Сава није ни приближно толико омиљена у народној песми као Дунав, али да је била чувена и далеко од својих обала сведоче стихови народне песме из Дувна у Херцеговини: Ој, Савице, тија водо ладна, успут ти је, поздрави ми драгог.
Ту се намеће још једно поређење са Дунавом: чак у Водицама у Истри (далеко не само од Саве, већ и од границе њеног слива) реч сава користи се као заједничка именица у значењу „река”. Сличну судбину доживео је и Дунав - сетимо се, у неким руским говорима је дунбy „поток” или „подземни речни ток”, док је у пољским дијалектима дунај „дубока река са високим обалама”.
Сава је врло присутна и у топономији Београда: Савска улица, Савска падина, Савско пристаниште, Савско језеро (друго име за зајажени део низводно од горњег шпица Аде Циганлије), и већ помало заборављена Сава мала „савска махала”, некадашња сиромашна градска четврт између пристаништа и железничког моста.

Недеља, седмица, тједан

Претпоставља се да је седмодневна недеља, као јединица времена, настала у Месопотамији, вероватно у 2. миленијуму пре наше ере. Тадашњи становници Месопотамије, Вавилонци, били су народ високе културе, са посебно развијеном астрологијом и астрономијом. Знали су за 5 планета, што заједно са Сунцем и Месецом даје број 7. Свечано су празновали Месечеву мену (која, као што знамо, траје 7 дана), па отуда није чудно што је број 7 у Вавилонији имао чак и магијски значај

Путовање седмодневне недеље од Месопотамије до Европе трајало је дуго, а допринела су му многа крупна историјска збивања. Када су Вавилонци освојили Асирију, Сирију, Палестину и Египат, дошло је до ширења вавилонске културе, а самим тим и седмице коју су, између осталих, прихватили и Јевреји. Занимљиво је да вавилонска култура није пропала након најезде Персијанаца 539. године пре наше ере јер ју је, заједно са језиком, преузела владајућа персијска династија. Заузимање града Вавилона од стране Александра Великог 331. године пре наше ере такође није нашкодило овој моћној култури. Александар је преузео персијски церемонијал доносећи истовремено у освојене земље грчку културу. Од тог доба датира хеленизам, спој грчке цивилизације са достигнућима Истока. Долази до процвата науке и уметности на подручју целог царства. Заједно са осталим деловима источњачке културе тада се шири и седмодневна недеља као јединица мере времена. Распадом царства Александра Великог после његове смрти (323. године пре наше ере) и римским освајањем великог дела те земље (у 2. и 1. веку пре наше ере), седмица коначно стиже и на просторе Римског царства.
Данас постоје две врсте седмице: планетарна и црквена.
Сматра се да је планетарна седмица настала у басену Средоземног мора, отприлике у 2. веку пре наше ере. Она је била резултат мешања разних култура: вавилонске астрологије, грчке и римске митологије и египатске поделе дана на 24 сата. Као што смо већ рекли, древни народи познавали су 7 небеских тела Сунчевог система, које су сматрали божанствима. Свако од тих божанстава, то јест Сунце, Месец и пет планета: Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн, били су „задужени” за један сат у току дана. Бројање сати почињало је од суботе, која је првобитно била први дан седмице. Првим сатом суботе руководио је Сатурн, другим Јупитер и даље редом остале планете. Затим се циклус понављао. Такав распоред имао је следећи резултат: првим сатом недеље владало је Сунце, првим сатом понедељка - Месец, првим сатом уторка - Марс, првим сатом среде - Меркур, првим сатом четвртка - Јупитер, првим сатом петка - Венера. Тако су, по имену патрона (заштитника) првог сата у дану - дани добили своја имена.
Планетарна седмица стекла је посебну популарност у Риму, чему је вероватно допринела сама њена суштина, то јест подређивање и додељивање одређених дана астралним божанствима. То је било у складу са римским веровањима, према којима се свако божанство стара о нечему (тако је, на пример, бог Јан, по коме је назван месец јануар, био заштитник капија и врата).
У оквиру црквене седмице издвајамо старозаветну (јеврејску) седмицу и новозаветну седмицу. У јеврејској седмици је сабат, седми дан, био празнични дан. Тај обичај потиче из Библије и увек је био строго поштован. Због тога је једино тај дан имао посебан назив, док су остали дани били само побројани од 1 до 6.
Први хришћани су, као и Јевреји, чували сабат. Међутим, црква је одредила да се Ускрс слави у недељу после 14. дана месеца низана (био је то дан Исусовог распећа). Тако је недеља постала најважнији дан у седмици. Временом је црква забранила светковање сабата остављајући као једини празник недељу, први дан седмице. По узору на старозаветну седмицу уведени су нумерички (бројчани) називи за дане у недељи, али су они дани, који су у хришћанству имали посебан значај, добили појединачне називе: недеља „дан Господњи”, субота „дан сабата”, петак „дан припреме”.
Хришћанство је уведено у Риму када је планетарна седмица била већ дубоко укорењена. Цар Константин Велики 321. године одредио је недељу, дан Сунца, за дан одмора. Тада је недеља постала први дан планетарне седмице, а субота, дан Сатурна, прешла је са првог на седмо место.
Подела Римског царства 395. године довела је и до коначног разграничења два система номиновања (називања) дана у недељи. Источне области прихватиле су нумеричке називе (са три индивидуална назива за петак, суботу и недељу), а западне области прихватиле су планетарну седмицу. Слична ситуација настала је и на територијама које су се граничиле са Римским царством. На западу раширила се планетарна седмица (прихватили су је, на пример, западни и северни Германи, с тим што су римска божанства заменили властитим), а на подручјима која су се граничила са Источним царством (на пример код Гота) под грчким утицајем раширила се црквена седмица.
У словенским језицима називи дана у недељи, као и сама институција недеље, појавили су се заједно са примањем хришћанства. Тиме је била условљена и структура седмице са недељом као првим даном, а не последњим, као што је то данас. Понедељак је у свим словенским језицима дан који следи непосредно после недеље (дакле, други дан седмице). Уторак је други дан после недеље, а не други дан седмице. На тај начин среда је и стварна „средина” словенске седмице. И остали нумерички називи дана у седмици (четвртак, петак) образовани су у зависности од њиховог редоследа у односу на недељу.
Творац словенске терминологије која се односи на дане у недељи био је, по свој прилици, свети Методије. У прилог томе говоре не само начин и време преузимања седмице од стране Словена, већ понајпре сам систем назива, јединствен код свих словенских народа. Свети Методије искористио је већ постојеће термине - преведенице неденља и сренда, позајмљеницу соёбота, као и нумеричке називе - и спојио их у један повезан низ.
Неки аутори сматрају да су код Словена напоредо постојала два начина бројања дана у недељи: „црквени” и „народни”. То, међутим, није тачно будући да је „народни” систем настао као последица неспоразума.
Шта се, заправо, догодило?
Нумерички називи дана у седмици почели су да се схватају као узастопни дани седмице, а не као узастопни дани после недеље. Пошто је уторак схваћен као „втори” (други) дан седмице, понедељак је аутоматски постао први дан седмице, а недеља - седми. Такав систем, противно црквеном обичају, у словенским календарима постоји све до данас. Овоме је несумњиво допринело и старозаветно наслеђе по ком је најважнији, седми дан био сабат, дан одмора (Библија каже да се и Бог након стварања света седмог дана одмарао).
У нашем језику за означавање раздобља од 7 дана користе се два назива - недеља и седмица. Назив недеља настао је тако што је име првог и најважнијег дана, недеље, проширило своје значење на свих седам дана. Реч седмица преведеница је латинског септимана (изведеница од броја септем „седам”, слично као и септембер „септембар”). У осталим словенским језицима у истом значењу јавља се и једна сложеница: хрватско тједан, словеначко теден, чешко тyДден, пољско тyдзиенД, белоруско мОдзенП. Код северних Словена исходиште овог назива био је спој показне заменице тај и именице дан, дакле облик *тНјП-дПнП у значењу „тај, исти дан који је био пре 7 дана или који долази после 7 дана”. У хрватском и словеначком језику први део сложенице развио се највероватније из облика *тНд’е „исти”, док је на другом месту такође именица дан.

Авала

Авала, планина висока свега 511 метара, на северном ободу Шумадије односно 16-17 километара југоисточно од Београда, нема ни приближно толико бурну прошлост као град на чијем прилазу стоји. С друге стране, не може се рећи ни да је она била по страни од свих догађања у Београду и око њега. У средњем веку на врху Авале налазио се стари српски град Жрнов, према коме се и цела планина исто тако звала. Зидине тог града почетком 20. века биле су у рушевинама, али данас би оне вероватно увелико биле обновљене да 1934. године нису скроз порушене како би на том месту био подигнут Мештровићев споменик Незнаном јунаку. Турци су се на Авали појавили 1442. године и ту се утврдили, наспрам београдске тврђаве коју су тек намеравали да освоје. Тако је Жрново постало Авала то јест Авалски град, где је касније столовао Порча од Авале, турски јунак (односно кабадахија) коме је, ако је веровати народној песми, главе дошао тек Змајогњени Вук.
Све енциклопедије које садрже одредницу Авала помињу само најпознатију Авалу, невелику планину код Београда, са остацима рудишта живе и олова, донедавно препознатљиву по 200 метара високом ТВ торњу, изграђеном 1963-64. године (срушеном у бомбардовању НАТО 1999).

У речницима се, међутим, могу наћи и подаци о постојању других узвишења која се исто тако зову Авала, на пример брдо изнад села Буковца близу карловачког Стражилова, брдо и заселак у Памбуковици у ваљевској Тамнави, градић на левој обали Уне код Вакуфа у Босни. Сва су она добила име у турско доба, према њиховој речи хавале 'преграда, препрека' односно 'доминирајућа тачка према некој другој тачки, тврђава која пркоси и смета неком другом утврђеном месту'. Тај турцизам у српском језику више не постоји као обична, заједничка именица (какав је, рецимо, случај топонима Ћуприја, данас застарелог и стилски обојеног, али ипак присутног синонима именице мост).
Тек када завиримо у етимолошке речнике, који садрже подробнија објашњења и тумачења крајњег порекла речи, видимо да је (х)авале балкански турцизам, дакле турска реч присутна у (готово) свим језицима који се говоре на Балкану: македонском, бугарском, румунском, албанском, новогрчком. Чињеница да у тим језицима одговарајући облици (са почетним х- или без њега) имају и друга значења, на пример 'налог, посао, терет, бреме, препрека' или 'препона, сметња да се може гледати у туђу кућу' не би требало да нас чуди: и сама турска реч била је вишезначна, па су је различити балкански језици преузимали, односно очували, неједнаке делове њеног изворног семантичког спектра.

Трагове појединих од њих и данас налазимо у неким народним говорима, на пример кад се на Косову каже Немамо авале по међу себе именица авале користи се као „препона, сметња да се може гледати у туђу кућу”, а у реченици Он нека учини авале на мене она значи 'пренос, налог'.
Иако турска реч почиње сугласником х-, он се у српском језику само понегде очувао док се у већини дијалеката, а потом и у књижевном језику који се из њих развио, временом изгубио (као у случају аван од хаван, ајвар од хајвар итд.). Тако и први старосрпски помен те планине из 1515. године садржи почетно х-: Разби ХалилГ бегГ ЈаноШа хердељскога војеводу под Хавалом, а у народној песми већ га нема: Бијела је вила покликнула / са Авале зелене планине / вила зове у Биоград стојни / по имену два Јакшића млада...; Вино пију до два побратима у Авали више Биограда...; Ал' му вели Порча од Авале... итд.
На крају би требало поменути да идеја да се цело брдо назове „обичном” именицом преграда уопште није турски „специјалитет”: управо тако, Преграда, зове се једно брдо у Србији у пожаревачком округу. Да то није случајно, односно да се ту не ради о утицају синонимне турске речи која је била у оптицају у турско доба, види се по томе што постоји и истоимено село близу Вараждина у Хрватској, као и неко земљиште код Врбника на острву Крку - далеко ван турског домашаја.

Понедељак

Називи понедељка у индоевропским језицима могу се, према значењу, сврстати у следеће групе: „дан Месеца”, „други дан седмице”, „дан (који следи непосредно) после недеље”, „први дан седмице”, „почетак седмице”.
У планетарној седмици понедељком је владао Месец. Отуда се овај дан у латинском звао дизс Лънае, што је било преведеница ретког и данас потпуно заборављеног грчког назива хемйра Селйнес „дан Месеца”. Готово сви романски језици наследили су латински назив, па је тако понедељак у француском лунди, у италијанском лунедм, у шпанском лунес, у румунском лъни и тако даље.
Именица луна постоји и у словенским језицима. У некима је то уобичајена реч за Месец као небеско тело, на пример у словеначком, бугарском и руском, а код нас се она у значењу „месец, месечина” среће само у поезији, као, рецимо, у стиховима Алексе Шантића:
Ја ћу миловати свилу њене косе,
Уз бистру фонтану при сребреној луни.
Иако на први поглед изгледа да је словенска реч позајмљена из латинског, то није тако. Ове две речи јесу сродне, али су се свака за себе самостално развиле из заједничког древног, индоевропског корена који је имао значење „светлити”.
Када су Германи од Римљана преузели планетарну седмицу, заменили су латинско Луна домаћим називом за Месец (у староенглеском, на пример, то је била реч муна, данашње моон), па отуда називи као енглеско Мондаy, немачко Монтаг, шведско мендаг, данско и норвешко мандаг, холандско маандаг.
Планетарни назив понедељка јавља се и у индијским језицима, где је овај дан такође „дан Месеца”.
Стари Грци уместо планетарних назива дана врло су рано увели нумеричке (бројчане), па је тако понедељак постао деутйра сабббтон „други дан седмице”, данас само деутйра. Овакво именовање понедељка постоји и у иранским језицима, као на пример у персијском дошаэмбе, образованом од до „два” и шаэмбе „субота”.
Словенски називи понедељка имају значење „дан (који следи непосредно) после недеље”. Сви садрже префикс по- „после” и основу именице недељ(а), али се међусобно разликују по суфиксима. Тако имамо српско понедељак (и понедељник), словеначко понедељек, пољско пониедзиалек, словачко понделок, украјинско понелилок, белоруско панФлзелак, македонско и бугарско понелелник, руско понелелмник, чешко пондмлн, горњолужичко пундззела, доњолужичко поњеззеле.
Али, то није и једина разлика. Понедељак је, наиме, дан који се у веровањима разних словенских народа различито вреднује. Док је за Јужне Словене то најповољнији дан у недељи, када треба започети велике и важне послове (орање, сејање, жетву, копање темеља за кућу) или кренути на пут, дотле Западни и Источни Словени сматрају понедељак најнесрећнијим даном седмице. Словаци су га, на пример, звали „јалов дан” и настојали да тог дана ништа не саде, па чак ни хлеб нису пекли. У Украјини понедељком нису припремали квас плашећи се да ће се због тога неко из породице удавити. А Срби и Бугари, у складу са својим позитивним вредновањем понедељка, веровали су да деца зачета тог дана стичу нарочиту памет и здравље, као и да су људи рођени у понедељак срећни.
Понедељак као „први дан седмице” јавља се у литавском и летонском језику, на пример литавско пирмгдиенис, које представља сложеницу од пмрмас „први” и диена „дан”. Готово истоветно именовање постоји у осетском језику, где је понедељак „почетак седмице”.