Мислим да вриједи окачити овдје
Citiraj:
Првог јула, прије четири године, први пут си се појавио на Градском стадиону.
Ушао си у трофејну салу нашег клуба. На лицу ти је била исцртана трема, док си, помало бојажљиво, сједао за онај сто испред нас новинара и телевизијских камера. Онако дежмекаст, у том часу, ниси ми баш дјеловао као највећи фудбалски таленат Републике Српске.
Да те не лажем. Сумњичаво бих вртио главом и тражио ману за маном да је, тада, испред мене сјео и седамнаестогодишњи Кристијано у чији родни град идеш.
Вјерујем да си, за ових година овдје, научио да нам је то у крви. Да прво покудимо, па тек онда да вадимо из блата и кујемо у звијезде. Знам да нам не замјериш. Понио си из своје куће наук да је људски праштати.
Провео си овдје четири љета.
Нимало лака.
Ни за тебе, ни за клуб, ни за нас.
Од како си задужио дрес сваки твој потез био је под повећалом. Уз дрес, задужио си и наш грб на срцу, али те запала и торба пуна критика, “савјета”, очекивања и крајишког менталитета. Грешка је била пет пута већа, а добар дриблинг и клизећи старт троструко мање вриједан.
Торба је то од које теже нема на овом свијету.
Псовке и звиждуци били су јачи од аплауза.
Не једном, не два пута, ни три, него све чешће и чешће.
“Вади га напоље”, проламало се под оним кровом западне трибине.
Знам да си могао да чујеш, а вјерујем да само ти знаш колико си муке појео у себи док си се, сам у четири зида, далеко од породице, запиткивао у чему гријешиш.
Кривио си себе. И ја бих, право да ти кажем, да сам стално слао оне твоје “дијагонале” коју су отварале противнику контранапад.
Шалим се мало на твој рачун.
Не замјери.
Било је твоје кривице, али ни упола као свих нас око тебе.
Не замјери нам ни на томе.
Сломило би то многе.
Тебе није.
Сваки ударац дочекао си уздигнутог гарда, а сваким новим даном био си све јачи и јачи. Сјећам се, да сам се на једним припремама одушевио твојом радном етиком. Газио си километре, бројао до бесконачно склекове и трбушњаке, слијепо вјерујући у себе, свој поштени рад и фудбалске снове.
Критике су постајале твој мотив. Хранио си жиле самопоуздањем. Стасао си за велика дјела.
А, онда је кренуло..
Псовке и звиждуци полако су утихнули. Прво стидљиво, један по један, па све гласније и гласније, аплауз за аплаузом, билло их је на стотине, одзавањали су истим оним кровом западне трибине.
“Добар је, мали”, знам да си и то чуо.
И, вјеруј ми, заслужио си то!
Свакви смо, ми одавде.
И овакви, и онакви. Али, кад нам неко прирасте срцу, остаје дио нас.
Ти си, Владане, дијете из Фоче, али си показао поштовање према овом граду. Нашим улицама, алејама, људима. Заволио си Бањалуку, а и Бањалука је завољела тебе. Направила је од тебе фрајера за све оно што те чека “тамо преко”.
Међу ријеткима си којима је то пошло за руком.
Показао си, Владане, за ове четири године, а то да је на понос твојим родитељима, како једно честито дијете, напорним радом уз богомдани таленат може да оствари своје снове без обзира на све недаће које му се нађу на путу.
И да оде далеко, далеко.
Показао си, Владане, поштовање и љубав према овом клубу који је од бојажљивог дјечака направио факина који ће да натјера Мадеиру да заборави на свог најбољег сина.
Хвала ти, Жутињо (Zouthino, на португалском, оп.а.) за свих стотину четрнаест утакмице у дресу нашег клуба, за десет постигнутих голова, за све лијепо и мање лијепо што смо проживјели у минуле четири године “Борчеве” борбе.
Вратићеш се ти, да поравнамо још Лигу Европе. На крају крајева, обећао си то данас.
Да нас нећеш никада заборавити.
А, сад је вријеме да идеш.
“Порасло дијете. Осамосталило се.” , што би рекли у оној твојој серији, а?
Са срећом ти било, брате!
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
