Једва сам чекао да погледам филм ''Коридор 92'' и могу рећи сам био прилично разочаран на крају. Не могу, а и не видим потребу да вјештаки одржавам еуфорију само зато што је прича ''о нечему нашем''.
Ово није ни близу два претходна филма Слађане Зарић, Ратне приче са Кошара/Паштрика.
ФОРМА ФИЛМАНе знам зашто се уопште експериментисало са промјеном форме филма која је била успјешна у Ратним причама. Докумнетарно-играни филм у коме су глумили војници ВС (из Специјалне бригаде) и то искључиво сцене борбе. Овдје је покушано нешто другачије, са већим удјелом играног дијела.
Тај играни дио филма је.. па, слободно могу рећи срамотно лоше одрађен. Глума на нивоу драмске секције у средњој школи.
У Ратним причама фокус је искључиво на војним стварима, а овдје... ни сам не знам на чему.
О ЧЕМУ ЈЕ ОВАЈ ФИЛМ?Аутор као да се није одлучио шта је циљ овог филма. Једноставно, одлучи се о чему снимаш филм. Не можеш све натрпати.
Драматизација силовања је крајње депласирана. Довољно јак утисак оставља жена која све то говори у камеру.
Мислим да је најдужа сцена у филму приказ мучења од стране оне Азре. Мени су све те сцене непотребне. Сасвим довољно је да логораши кажу нешто. Кажем опет, довољно јаку емоцију носи када гледаш човјека који је преживио то да говори о свом искуству.
Читав филм је због тога веома конфузан. За разлику од Ратних прича, које су чиста и прецизна војничка прича, Коридор 92 не носи никакву јасну емоцију.
Не можеш правити филм и о бебама у инкубаторима, и о томе који тачно лијекови недостају, и о силовању и злочинима (и све то драматизовати), и о борбама, и о ''смијешним'' и бизарним ситуацијама (као она са псих. болесницима), и о неким филозофским размишљањима типа ''зашто људи уопште ратују'' док се свира гитара или док се гледа пејзаж Посавине уз пјесму Барбаре Страјсенд.
Најмање половина материјала се комотно може избацити и замијенити важнијим причама.
Гомила небитних сцена. Дајем само два примјера - Сцена о неком борцу који се препао ријеке јер не зна пливати, па је себи ''резервисао'' неко дебло ако затреба. Или она сцена кад воде заробљеног Хрвата и онда један наш хоће да га ''сачува'' за размјену за свог кума. Том приликом се дословно баца на њега (мало вјероватно да се неко стварно понашао тако), уз коментар другог (парафразирам) ''шта си лег'о преко њега к'о да ти је прва брачна ноћ''.
Зашто је то битно?
КАКО ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ИЗГЛЕДА?Једноставно, ратна прича. Пресликане Ратне приче са Кошара/Паштрика.
Ја бих у потпуности избацио свједочења цивила и фокусирао са искључиво на саму операцију Коридор 92. Споменути у пар минута злочине над Србима, опште стање у Крајини, смрт беба у болници... и наставио даље.
Није проблем да се направи посебан филм о страдању цивилног становништва у Посавини.
Баналан примјер: Нити једном једином ријечју није споменута улога нашег Ратног вадухопловста (преко 4.000 летова током операције Коридор, пилоти су гинули), а читав минут траје сцена са оним болесницима из психијатрије?! Суштински потпуно неважна ствар.
Какви су то приоритети?
НЕКИ ДЕТАЉИПриказ ВРС кроз највећи дио филма је: Весели босанчероси, углавном симпатични, често сирови и припрости. У борбу крећу са флашом ракије и пуцањем у ваздух са камиона у покрету. Све и да је било тако, то не треба тако приказати на филму.
Војници ВЈ 1999. приказани као Рамбо ратници у поређењу са ВРС.
Сцене борбе су упадљиво лошије него у Ратним причама. Много нереалних приказа борбе.
Сви они ''шаљиви'' моменти су непотребни. Нема им простора у 90 минута. Доприноси неозбиљности филма.
Све оне сцене са ''ујкооо, јебем ли ти ујнуууу'' и слично су блам. Новица Симић и његов разговор са Хрватом је бесмислен, па макар био и 100% истинит.
Приказ Хрвата који су ваљда сви одреда пургери ''ди сте дећки...кај делате''. Неко ће помислити да се ратовало искључиво против кајкаваца, иако су то углавном били локални Хрвати (3/4 њихових губитака је ХВО), а већина ХВ у Посавини су били Славонци.
ШТА ЈЕ ДОБРОСвједочења бораца (и цивила) су он што највише вриједи у овом филму, а чак и она су некако површно урађена у поређењу са Ратним причама. Али баш због тих свједочења треба наставити са снимањем оваквог садржаја, вриједност њиховог казивања је непроцјењива.
Није пљување по нечијем раду, већ добронамјерна критика. Филм је подбацио у сваком сегменту.