d babe djevojku ne mozes napraviti. Tako ni od 21-ice 29-ku. Ono sto je hendikep za 21-icu je malen akcioni radijus, malo ostajanje u vazduhu i na kraju mala kolicina ubs-a. Kao sto sam rekao vec 70-tih godina je debelo prevazidjen ali je opet ostao u upotrebi zbog masovne proizvodnje, nije lako zamijeniti nekoliko hiljada aviona.

Njega je MiG 23 sisao u svim sferama, a pogotovo u samoj cinjenici da je mogao koristiti rakete srednjeg dometa, sto 21-ica nije mogla tek do 2000-te kada su pocele ulaziti u upotrebu Indijske verzije.

Ima cuvena recenica Izraelskog pilota koji je testirao 21-icu `just fuel and go`. Izuzetna jednostavnost jer nije trazio nikakve posebne uslove za hangare, na vecini Sovjetskih aerodroma nije bio u hangarima na temperaturama -20c pa je opet letio.

Jeste, MiG 23 je bio bas skup za odrzavanje. A ono sto mi je bilo najzanimljivije je da je 23ML i 23MLD bio sposobniji od 29-ke tj modela 9-12a i 9-12b. Tek sa modelom 9-13 29-ka postaje izuzetno smrtonosna.
Mi se bas raspisasmo, da ne otjeramo ostale clanove koji su ovdje pisali .
Pozdrav

Diječko ili ne čitaš ili si ometen u razvoju, znači govorimo o 96-0j ili 2001.oj, a ne 66-oj ili 71-oj.
Što se tiče o mom neimanju pojma o oružanim snagama i ratovima, krenimo redom: iz mene su izvađena dva metka, jedan je prošao kroz mene, a tri gelera su još u meni, vojnu karijeru započeo 90' u JNA kao ročnik i onda preko Hrvatske i Bosne... blablabla dalje nije za foruma, a to dalje vodi do neke 2003, u tom periodu učestovao u 4 rata sa 4 različita neprijatelja i 5 različitih vojnih jedinica

Jebo sposobnost, kada nemas pare za odrzavanje, bar mi nemamo... Doduse, mi vise nismo ni kupci tih ruskih aviona, zbog lizanja dupeta NATO-u, sada moramo kupovati zapadno smece, koje je jos teze za odrzavati, ali u vecini slucajeva i manje opasno od ruskih aviona... Zato bih voleo da ova sadasnja vlast ostane priklonjena Rusiji, da ne sluzimo kao otpad zapadu

Griješiš sinko, silno griješiš nama i ne trebaju takvi avioni a ni ostalim banana Ex-Yu državama, a ni MiG 29 i njegovi derivati a razlog je prost - skupo održavanje a male teritorije. Naime to su avioni sa velikim radijusom i doletom a šta će nama aparat koji ne stigne ni forsaž upaliti a da ne povrijedi vazdušni prostor??? A kad bi ispalio raketu iznad Batajnice pogodio bi ambar kuće u Gorskom Kotaru, a radarom ometa TV signal u Konavlima
Za naše teritorije i za naše potrebe , Srbije pogotovo, trebaju multirole avioni sa velikim resursom i povoljnim održavanjem kao što je Mirage 2000-5 prefabrikuješ ga namjenu po potrebi za 15 min, a ima oho-ho paletu UBS-a

Војна тајна Котелничког сокака

У време када се СССР припремао за Трећи светски рат, нико није могао да замисли да се испод једне обичне мале зграде у малој московској улици крио командни пункт стратешке авијације, смештен у подземном склоништу високом као зграда од 17 спратова.



Испод ове неугледне зграде у Котелничком сокаку у Москви налазио се бункер висине зграде од 17 спратова. Фотографија из слободних извора.
То је на први поглед најобичнија једноспратна стамбена зграда у Котелничком сокаку. Ко не зна, тај не може ни да поверује да врата и прозори на тој кући нису прави, тј. да је иза њих голи зид. А са друге стране зида се крије гвоздена купола висока девет и широка шест метара...

Први бункер са кога је скинут печат државне тајне

Како су показала истраживања, улаз је најслабија тачка противатомског бункера. Управо због тога је овај специјални објекат конструисан тако да у њега не може да продре ниједно зрнце радиоактивне прашине, те је безбедан не само од радијације, него и од ударног таласа и светлосног зрачења.
Са истим циљем су конструисана и специјална врата, тешка две тоне. Осим тога, бункер се налази под земљом на дубини од 65 метара, што је равно висини зграде са седамнаест спратова.
У време Хладног рата Совјетски Савез се темељно припремао за Трећи светски рат. Тада је на територији бившег СССР-а изграђено око хиљаду противатомских бункера. Последњи је почео да се гради 1989. на Криму, али се одустало од градње пре него што је бункер завршен.



Екскурзија у музеју.

А овај у Москви, на улици Таганка, под називом „Бункер-42“, једини је са кога је скинут печат државне тајне, после чега је претворен у Музеј хладног рата.
Бункер је четрдесет година служио као специјални објекат. Његова изградња је почела још 1951, за време Стаљина, а завршена је 1956, после његове смрти.


Сви су мислили да је ту тоалет за војнике


Прво што заинтригира посетиоца је одлична камуфлажа бункера.
Заиста, никоме није могло пасти на памет да се испод обичне једноспратне куће на површини од седам хиљада квадратних метара налази командни пункт стратешке авијације.
„Уопште није било могуће да неко то помисли. Предузимане су све мере да се створи илузија нормалног живота у згради. Светло се овде свако вече палило, а ујутру гасило“, прича кустос Музеја Хладног рата Алексеј Александров.
Специјални објекат је радио нон-стоп. Овде је у једној смени свакодневно радило 600 људи: телеграфисти, телефонисти, везисти, шифранти...
Није било могуће пустити одједном толико људи из зграде, зато су униформисана лица пуштала у зграду по три човека у одређеним интервалима. На исти начин су бункер напуштали они који су одрадили своју смену. Житељи Котелничког сокака били су уверени да ти људи једноставно иду у тоалет. Ако би неко био баш много радознао, војницима је наређено да кажу: овде се налази стручна библиотека.

Залихе намирница у бункеру биле су довољне за месец дана самосталног функционисања

Стручњаци који би били привремено упућени у специјални објекат довожени су на радно место везаних очију. У бункер је могло да се уђе и кроз тајне тунеле. Један је, на пример, направљен између „Курске“ и „Таганске“ станице метроа, а други је повезан са „Таганском кружном“ станицом. Тунелима се стиже у четири цилиндрична блока од којих је сваки имао своју посебну функцију.
„У блоку број четири је била команда. У суседном, првом блоку били су телефонисти, телеграфисти, шифранти, везисти и други стручњаци. У другом блоку се налазила апаратура за везе, а у трећем све што је потребно за функционисање специјалног објекта“, објашњава Алексеј Александров.
Објекат је имао сопствене агрегате, систем вентилације, па чак и две бушотине за артешку воду, а залиха је било довољно за цео месец самосталног функционисања.
Све ово посетиоци могу да чују од радника музеја. И не само да чују, него и да виде својим очима.

„Хладна прича“ или Музејска прашина

У биоскопској сали се групама посетилаца приказује документарни филм „Хладна прича“. Филм говори о времену сукоба између СССР и САД, о трци у наоружању, о напетој међународној ситуацији...
На екрану се смењују препознатљиви кадрови филмске хронике: нуклеарна експлозија у Хирошими и Нагасакију, Черчилов говор у Фултону, Курчатов, Семипалатински полигон за нуклеарне тестове у Казахстану, ракете средњег домета...
Обавезна тачка у програму посете музеју је имитација лансирања ракете са нуклеарном бојевом главом као одговор на удар Американаца.
Бункер је грађен тако да траје вековима, а да ниједно радиоактивно зрно прашине не продре у њега. Додуше, овде ипак има прашине, али она уопште није опасна, јер то је обична, музејска прашина.