banjalukaforum.com

Spomenik nije završen, nisu upisani svi poginuli ..... na tome se radi da se usaglase spiskovi poginulih i nestalih. A što se tiče multi medije to je predviđeno da bude ispod spomenika ..... snimljeno je već dosta priča roditelja i rodbine od poginulih i nestalih i to će biti osnova multimedije.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Za MM je predviđen prostor ispod spomenika .... snimljeno je dosta priča roditelja i rodbine od poginulih i nestalih boraca VRS. I dalje traje javni poziv da se ljudi jave i da se snimi priča.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Sve to što je planirano, ako je planirano, treba završiti.

_________________
koga to još ZANIMA

Славиша …

* Мирнооо! Вучићу, шта је смијешно? Испричај и нама па да се цијела чета насмије... Хајде, хајде, знаш ти то...
* Водниче, опростите ми, нешто ми је Грбић јутрос испричао, па сам се сјетио и не могу престати да се смијем.
* Е, баш једва чекамо да чујемо. Јел' тако војско?!
* Тако је, тако је. Хајде Вучко причај.
* Тишина у строју! Не морате гагтати ко вране. Сада ће Вучић да нас насмије.
* Е, брате, је.и га. Ја теби испричао, а ти ћеш сада испричати свима. Да знаш да ти више никада ништа нећу повјерити.
* Јој Славиша, па смијешно ми је, нисам могао издржати. Не љути се.
* Хоћемо ли Вучићу? Немамо времена, рат је свуда око нас.
* Водниче, само да вас упозорим да није виц и да вам можда неће бити смијешно.
* Хајде, хајде. Дочарај ти то да буде смијешно, јер ћеш са Грбићем подијелити дежурство. Треба чучавце угланцати.
* Е, па овако. Испричао ми је Грбић да је имао ... Па су се дописивали... Трајало је до одласка у војску... И то је то.
* Исприча ти нама Маркове конаке и никоме од нас није смијешно. Хајде тамо задужите џогере и рукавице. Можда ће чишћење бити смјешније. Мирнооо!!! Вас двојица у павиљон, остали на мјесту вољно. Слободни сте до теоретске обуке. А, ви глумци, јавите се када све средите...
* Хвала ти лудаче један. Умро сам док сам чекао шта ћеш испричати.
* Брате, а го.на? Не смета ти што ћемо чистити чучавце?
* Ма је.еш чучавце. Људи гину...
* Јел' отишао Тошић?
* Јесте. Прије пар минута.
* Ко ће глумити мртваца? Славиша?
* Опет ја?! Јуче сам глумио. Може Ненад? Лекић?
* Хајде лези и затвори очи. Дајте плахту и свијећу! Немој се смијати, па мртав си!
* Ма не могу да се не смијем кад чујем тебе да глумиш Попа, а и ови остали направили ужасне фаце. Умиреееем!
* Добро, добро. Хајде се добро исмиј, па ћемо дозивати духове.
* Ок. Хајде нећу више... Ма не могу. Окрените леђа или ме немојте гледати.
* Славиша, па баш си идиот! Мртав си, не можеш се смијати. Загризи усну јако.
* Нека загризе ...
* Ха,ха,ха,ха...
* Чујеш ли нешто? Нешто шушка?
* Дај, па ти стварно ниси нормалан. Ја не чујем ништа?
* Ја чујем!
* Ја не чујем!
* Ма боли ме брига што ти не чујеш, нешто има тамо у мраку. Пуцаћу.
* И ја ћу!
* ...
* Брате, испуцасмо све синоћ у мрак.
* Неће нам нико дати муницију, јер ми убијамо мрак.
* Не волим ја то шушкање. Ваљда нисмо убили некога?
* Нисмо, до сада би се већ чуло.
* Хајде да се поздравимо. Јбг. Мислио сам да ћемо заједно до краја рата. Ја ћу у 1. ОКБр, чета војне полиције.
* Ја остајем на транспортерима. Пјешадија је закон. Не треба велике памети. Напуни, испразни... И тако у круг.
* Није то баш тако. Тамо гдје идеш, мрак узвраћа паљбу. Чувај се лудаче.
* Чувај се ти. Знаш да нико не воли војну полицију.
* А, ти? Волиш ли ти?
* Не волим ни ја! Ха, ха, ха...
Ти ниси војна полиција, ти си будала. Требао си остати са нама. Ко ће сада глумити Попа, док ја будем глумио мртваца?
* Не можеш ти глумити мртваца, ниси озбиљан,а смрт је озбиљна ствар.
* Хеј, хвала ти што ниси испричао оно пред четом. Ја стално глумим мртваца, јер се бојим да ћеш ланути.
* Ти си стварно будала. Па како то можеш и помислити. Али си ми дао добру идеју. Када се рат заврши, ја то морам испричати пред људима, јер су ми многи већ рекли да знају да сам онда измислио причу, ризикујући чучавце.
* А, ја ризиковао лажну смрт да не испричаш...
* Чувај се Славиша...
* Рекоше ми наши заједнички другари из строја, да је био много храбар, смијао се стално. Смијао се и када га је погодило. Очи су му биле пуне суза, али се смијао. Ја сам увијек знао да ће и то схватити као шалу. Имао је тек 19 година, како је могао знати...
Он се бојао само лажне смрти.
Спавај Славиша, још ће се дуго, дуго чути твој смијех, а ја ћу тајну испричати пред свима, када дођем...
Чувај све наше, чувај Њању и Ћолу...
Вучић Бранислав Вучко

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Meni je kod spomenika uvjek fascinantno kako vrijeme prolazi tako se i narativ mjenja npr u Hr su svi spomenici skoro porušeni iz vremena Nob a sem u Gorskom Kotaru svaka im čast..Ali i u našim krajevima su ti spomenici zapušteni po Rs i Fed nisu bolji ni Muslimani prema svojim Nob herojima.
Drugo vrijeme sad se svi toga odriču dižu se novi stari ruše tako da svi ti spomenici i priče imaju kratki rok trajanja

Nisu u Istri porušeni, čak se i uredno održavaju.

_________________

Samo Slovenci održavaju svoje spomenike iz NOB-a i diče se svojim učešćem u njemu iako je bilo minorno. Ali to je još jedan znak da su očigledno pametniji od nas.

Poslato sa BRP-NX1M pomoću Tapatoka

_________________
Bubi frubi

Zato što su tamo Italijani.

_________________
Zovem se Miroslav i pravim igračke.

Da Istru sam zaboravio doduše to je priča za sebe opcenito tamo jedan Hdz bude na 6,7 mjestu kad je glasanje..Mislim da i Hrv Zagorje i tamo Kumrovec ima sačuvanih spomenika a zna se naci i na otoku pokoji kako koji doduše.U Srbiji nisam dugo bio nez stanje tamo

Костић Ђорђе

·
Устајте мртви јер живи сном мртвијем спавају…
Драга господо и властодршци, од мјесних заједница,градских управа па све до Предсједништва наше Републике Српске,
Ово вам пише дијете погинулог борца.
Ово вам пише неко из породице у којој је у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату учествовало чак педесет и четири (54) члана.
Ово вам пише неко чија је породица у том истом рату дала пет (5) јунака.
Не пишем вам из мржње.
Пишем вам из бола.
Из оне тишине која остаје иза сваког празног мјеста за столом, иза сваке слике на зиду коју нико више не може да загрли.
Одрастао сам слушајући приче о људима који су стајали кад је било најтеже.
О људима који нису питали шта ће добити, него шта морају дати.
О људима који су оставили куће, њиве, породице и животе да би једна земља имала право да дише.
Данас, када прођем поред њихових гробова, често се запитам да ли их се заиста сјећамо онако како заслужују?
Зато вам кажем:
У памет се дајте.
Не дозволите овакве провокације.
Не дозволите оваква понижења.
Не газите по гробовима наших најмилијих.
Не солите ране које никада нису престале да боле.
Ова земља није настала на папиру, није настала за неким столом.
Она је настала у рововима, у планинама, у блату и снијегу, тамо гдје су људи стајали једни уз друге знајући да можда сутра неће дочекати.
Она је настала у крви јунака .
Више од 23.000 јунака дало је свој живот за ову земљу.
Двадесет три хиљаде прича које су прекинуте.
Двадесет три хиљаде очева, синова, браће и пријатеља који никада нису дочекали мир који су стварали.
Зато вас молим и као дијете, и као човјек, и као неко ко носи туђи недовршени живот у својим грудима:
Зауставите ово.
Не дозволите окупљање оних који нас клали и убијали.
Не дозволите постројавање оних који су нас водили у јаме и логоре као њихови преци.
Данас су Модран,Плехан а сутра ће кроз градове да парадирају.
Не дозволите да губитници буду побједници.
Не дозволите да се жртва заборави.
Не дозволите да достојанство оних који су пали буде понижено.
Јер ако заборавимо њих
онда смо заиста постали живи који спавају сном мртвијим од мртвих.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

JEZIVA ISPOVEST RADINKE VUJADINOVIĆ: Naser Orić mi je rekao Ne dođeš li, zaklaću ti decu!
Radinka Vujadinović sahranila je oca, Ristu Gvozdenovića pre četiri godine na Vojničkom groblju u Bratuncu, koiji je sa još dvojicom svojih komšija iz Sandića uhvaćen početkom maja 1992. godine u napadu muslimanskih snaga na srpsko selo Sandiće kod Srebrenice i od tada porodica, nije znala ništa o njemu.
- Onda su ih, prošle godine mislim, otkrili u nekom šipražju i DNK analizom u Tuzli utvrdili da je jedan od njih i moj otac. Moj tata je tada imao 70 godina, a pronađena mu je samo kičma, jedna čizma, ostaci džempera i kanap kojim je valjda bio vezan. Nije bilo glave, pa sam ga tako i sahranila. Bez glave - priča u svom novom domu, u jednom selu kod Han Pjeska, nekadašnja Srebreničanka, Radinka Vujadinović, čija životna priča je zapravo mnogo stravičnija od stravične sudbine njenog oca.
Naime, ona je te 1992. godine, zajedno sa 33 ostalih meštana srpskog sela Čumavića kod Srebrenice zarobljena od strane jedinica Nasera Orića, a da bi sačuvala glave svojoj deci, tada trogodišnjoj kćerki Ljiljani i 17-godišnjem sinu Radenku, suprugu Radomira i njegovih roditelja, tri dana bila Naserov kurir!
- Lično mi je Naser zapretio da će mi prvo preklati najmlađe, onda starije dete, a zatim muža, pa svekrvu i svekra. U takvim trenucima ne razmišljate više o sebi - ispričala je ona u intervjuu za Vesti online.
Jednom prilikom joj je zapretio "Ne dođeš li, zaklaću ti decu!".
- Celo selo Čumavići muslimani su zarobili negde posle Svete trojice. Ukupno nas je bilo 34, što muškaraca, a najviše starčadi, žena i dece. Moja Ljiljana je bila najmlađa. Sve su nas oterali u Gornje Potočare i sledećih sedam dana smo proveli u jednom kokošinjcu. Dnevno bi nam davali po koru hleba i kantu vode i to je bilo sve. I nuždu smo tu morali da vršimo, jer ljude su izvodili samo da bi ih mučili, a to je trajalo dan i noć - priča Radinka koja o ovome prvi put priča za neki medij, a prethodno je detaljno sve kazala haškim istražiteljima pa je trebalo da bude svedok na suđenju Naseru Oriću u Hagu.
Radinka tih sedam dana opisuje kao sedam dana pakla.
Ništa bolje nije prošao ni njen stariji sin, suprug Radomir kome su gasili cigarete po celom telu, ali ni mladić Rajko Vujadinović koga su ne samo krvnički tukli, već mu je jedan od najbližih Orićevih saradnika, Hajro Bešić, stavio glavu na panj i zamahivao sekirom.
- Sve su to gledale njegova trudna supruga, zaboravila sam joj ime, i majka Nevenka. Moli Nevenka tog Hajru da joj poštedi sina, a on se smeje. Kada se pojavio Naser Orić ona i njega počela da kumi i moli, a on je gleda i odmahuje glavom: "Ne vredi, moramo da ga tučemo." Krv lije sa tog dečka, a Nevenka cvili. Valjda su ga te suze omekšale pa je popustio. I stvarno, tog Rajka ne bi ni takli dok je on bio u selu. Ali, kad ne bi bio tu, onda bi to stravično bilo - priča Radinka, koja će uskoro i sama proći kroz pravi pakao.
Ubili joj i sestru i dva brata
U napadima muslimanskih snaga iz Srebrenice, Radinki nije stradao samo otac, već i sestra i dva brata. Sestru, Nevenku Đukanović su ubili u Kravici, na Božić 1992. godine.
- Mlađeg brata Jakova ubili su u borbi, na liniji kod Bratunca, a mlađeg, Dragu kod kuće, 15 dana pre nego što će nas zarobiti. Ostao mu sin dve godine. Sestru Nevenku mi još nisu pronašli. Neki kažu da su i njoj odsekli glavu - veli Radinka.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

На Ђурђевдан 1992. око 17:15 са мегафона изнад села зачуо се глас: "Слушајте ме Гнионичани, ово вам поручује Насер. До пола 6 да сви предате оружје код Перине куће. Ако то не урадите, нећете побјећи јер сте опкољени и бићете поубијани!"
Тако тад почиње покољ Срба подрињских. Преплашени народ који се скупио на славама у селу, бјежи безглаво по шуми и потоцима, а терористичке крваве хорде исламиста сребреничких, пале село и убијају све што су стигли. Полуслијепог инвалида од 65 година Радојка Милошевића запалили су у његовој кући на крсну славу. Истовремено звјери предвођене "Кољачем из Глогове " Ејубом Голићем, који данас лежи као "жртва геноцида" затрпан у Поточарима, нападају малобројни српски дио села Бљечева. Од оних који нису успјели побјећи убијају Косану Зекић и сина јој Милана, те Гојка Јовановића.
Након Ђурђевданског покоља у селима Бљечева и Гниона већ сутрадан исламски терористички пацови настављају свој крвави пир око Братунца и Сребренице, те у Зеленом Јадру у засједи масакрирају колону а у самој Сребреници крећу у лов на Србе који почињу са судијом Гораном Зекићем.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Зорана Перишић

На данашњи дан, прије 34 године, у срцу европске демократске државе Босне и Херцеговине, под патронатом ХОС-а и генерала Блажа Краљевића, у Чапљини је основано једно од најозлоглашенијих мучилишта за Србе – логор Дретељ.
Тог 5. маја 1992. године са својих радних мјеста киднаповани су љекари Душка и Никола Кузман, као и моја мајка др. Олга Драшко.
Након тога услиједила су масовна хапшења Срба који су остали у Чапљини, а једина кривица била им је њихова национална припадност.
У логору је било заточено преко 250 Срба, од чега 80 жена.
Као жртве потомака Лубурића и Павелића, прошли су тортуру незамисливу људском уму, а многи су подлегли посљедицама звјерског мучења.
Жeнe су свакодневно силоване и пребијане; забијали су им игле под нокте, мучили их глађу и жеђу, те присиљавали на тежак рад. Многе логорашице Дретељ описују као јавну кућу у коју су долазили војници из цијеле западне Херцеговине.
Лишени људског достојанства и права на постојање, из логора су они који су имали среће излазили тек као „живи лешеви“.
За ове злочине, у симболичном процесу пред Судом БиХ, осуђена су само четири лица на минорне затворске казне. Управо зато, Срби с правом сматрају овај злочин НЕКАЖЊЕНИМ!
Поједини борци за људска права и европски парламентарци дрзнули су се да амнестирају најгорег међу злочинцима, Миру Хрстића – серијског силоватеља Српкиња – тако што је он свједочио у филму о наводном хуманизму ХВО војника Неђе Галића а свог кума.
Идејни творац тог филма Светлана Броз,Титова унука,заједно са Штефицом Галић је тако на најједноставнији начин показала своје симпатије према пивампиреном фашизму.
„Они нека само раде свој посао“, као што рече старац Вукашин, а ми ћемо памтити, причати јер када институције закажу,
терет истине остаје на породицама и потомцима.
Покој души мученицима и царство небеско !

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Podrška mojim gardistima.



https://provjereno.info/lat/politika/ga ... anja/54750

Ja jesam bio u gardi, ali sam došao tamo na kraju, kada je već bio završetak rata...ali svakako podržavam starije gardiste.

Ovog Gagića znam lično, ne vjerujem da je zlonamjerno bilo šta rekao ili uradio, prije da je njegova neinformisanost, pogotovo o ovoj brigadi. Bilo bi dobro da pogleda dokumentarni film "Sinovi Srpske"...

Ja sam dobio jednog desetara iz gardijske u jedinicu negdje pocetkom '95 cini mi se. Ne mogu da se sjetim sta i kako je bilo tacno, gardisti su sluzili vojni rok i posle roka isli po lokalnim jedinicama ili su mozda ostajali u gradijskoj ? Zna li neko ?

_________________
Нема ту чојека чим слави посну славу . . .

Bilo je i jednog i drugog ....

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Tada, 1995 godine, bilo je 8+8 mjeseci. 8 mjeseci vojni rok, i poslije još 8 mjeseci ostaje se tu gdje si služio vojni rok, tek nakon toga se išlo u lokalne jedinice...

Ako je zahtjev da se svima prizna 1.kategorija bez obzira na dužinu učešća na prvoj borbenoj liniji ...... uz dužno poštovanje teško će to proći.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

IZNUĐENI UDAR NA MANJAČI: DEMISTIFIKACIJA OPERACIJE „JUŽNI POTEZ“ I MITA O PADU BANJALUKE
vojnopolitickaosmatracnica22 maja, 2026analiza, Geopolitika, Građanski rat u SFRJ 1991-1995,, Lični stav, Specijalne jedinice i operacijeKretanje članaka
PrethodnoSledeće

U javnom narativu o završnici rata u Bosni i Hercegovini, operacija „Južni potez“ (8–11. oktobar 1995) često se opisuje kao trijumfalni, nezaustavljivi juriš Hrvatske vojske (HV) i Hrvatskog vijeća odbrane (HVO). Prema tom mitu, hrvatske snage su „imale Banjaluku na dlanu“, a grad je spasila isključivo intervencija američke diplomatije.
Međutim, vojni dokumenti i hronike iz tog perioda, uključujući analize vojnih istoričara, otkrivaju potpuno drugačiju i daleko složeniju sliku. Operacija „Južni potez“ nije bila planirani osvajački pohod na regionalni centar, već iznuđena, odbrambeno-interventna akcija. Njen primarni cilj bio je spasavanje saveznika (Armije BiH) od potpunog kolapsa u zapadnoj Bosni. Takođe, hrvatske snage vojnički nikada nisu došle pred kapije Banjaluke.


Početak: Zašto je operacija bila iznuđena?
Da bi se razumeo „Južni potez“, mora se sagledati situacija sa kraja septembra 1995. godine. Nakon uspeha operacije „Maestral“, u kojoj su hrvatske i muslimanske snage zauzele značajan deo teritorije, situacija na terenu se naglo preokrenula.

Vojska Republike Srpske (VRS) je konsolidovala svoje redove i pokrenula snažnu kontraofanzivu pod nazivom „Vaganj-95“. Elitne jedinice VRS, uključujući delove Prvog krajiškog korpusa, nanele su teške udare 5. i 7. korpusu Armije BiH (ABiH). Srpske snage su u silovitom naletu oslobodile Ključ, razbile muslimanske linije i ozbiljno ugrozile Sanski Most i Bosansku Krupu.

Kriza savezništva: Armija BiH se našla pred potpunim slomom na tom delu fronta. Komanda u Sarajevu uputila je dramatične apele Zagrebu za pomoć, svesna da će uspešan srpski kontranapad poništiti sve letnje dobitke.
Hrvatski motiv: Zvanični Zagreb nije želeo da dozvoli da VRS povrati kontrolu nad ključnim komunikacijama i ugrozi zaleđe Knina. Zato je doneta odluka o hitnom pokretanju operacije „Južni potez“. Njen cilj nije bio zauzimanje Banjaluke, već udar u bok i pozadinu srpskih snaga koje su napredovale ka Ključu, kako bi se rasteretio pritisak na ABiH.

Tok: Borbe za Mrkonjić Grad i hidroelektranu Bočac
Operacija je otpočela 8. oktobra 1995. godine pod komandom generala Ante Gotovine. Glavnu udarnu snagu činile su prekaljene profesionalne jedinice: 4. gardijska brigada („Pauci“) i 7. gardijska brigada („Pume“), uz podršku jedinica HVO i artiljerije.

Slamanje odbrane na pravcu Mrkonjić Grada: Glavni pravac napada išao je preko planine Dimitor i Podrašničkog polja. Odbrana VRS na ovom sektoru bila je proređena jer je većina operativnih snaga bila angažovana u pomenutoj kontraofanzivi protiv Armije BiH. Ipak, pružen je žilav otpor, u kojem je poginuo i zamenik komandanta hrvatske 4. gardijske brigade, Andrija Matijaš Pauk, što svedoči o intenzitetu borbi.
Zauzimanje HE Bočac: Do 10. oktobra, hrvatske snage uspevaju da potisnu VRS i zauzmu Mrkonjić Grad. Odmah potom, izbijaju na hidroelektranu „Bočac“ na reci Vrbas. To je bio ključni taktički uspeh operacije. Zauzimanjem ove elektrane, HV je stekla mogućnost da kontroliše snabdevanje električnom energijom za područje Banjaluke, što je iskorišćeno kao sredstvo pritiska u pregovorima.

Kraj i razbijanje mita: Gde su linije zaista stale?
Najveća politička mitomanija vezana za „Južni potez“ odnosi se na tvrdnju da je put za Banjaluku bio potpuno prazan. Knjiga „Una-95“ i zvanični vojni podaci precizno dokumentuju stvarno stanje na terenu:

Udaljenost od 40 kilometara: Nakon zauzimanja hidroelektrane „Bočac“, linije dostizanja Hrvatske vojske i HVO zaustavljene su na oko 40 kilometara udaljenosti od Banjaluke. Hrvatska vojska i HVO nikada nisu stigli na propagiranu udaljenost. Ta pogrešna cifra od 23 kilometra je uobičajena dezinformacija koja se često provlači kroz površne internet tekstove i medijske spekulacije. Između stvarne linije fronta i samog grada nalazio se izuzetno težak, brdsko-planinski teren Manjače i duboki kanjon reke Vrbas, koji su predstavljali prirodnu tvrđavu i prostor idealan za odbranu.
Neprobojni bedem VRS: Pred Banjalukom su u tom trenutku bile stacionirane konsolidovane, sveže i teško naoružane snage Prvog krajiškog korpusa VRS. Priča o „lakom ulasku“ u grad potpuno ignoriše vojnu taktiku. Eventualni nastavak napada uveo bi hrvatske snage u dugotrajne, iscrpljujuće i krvave ulične borbe u gradu sa preko 200.000 stanovnika i izbeglica. To bi za HV značilo neprihvatljivo velike gubitke u ljudstvu i tehnici.
Paravan za vojni rizik: Politički pritisak SAD i Ričarda Holbruka jeste postojao, ali on je zapravo poslužio kao savršen izgovor za obe strane. Vašington je strahovao da bi pad Banjaluke izazvao humanitarnu katastrofu i neizbežno uvukao regularnu Vojsku Jugoslavije (iz Srbije) u otvoreni rat, čime bi propali mirovni pregovori. Sa druge strane, vojni vrh u Zagrebu je bio svestan da je nastavak napada preko Manjače prevelik i potencijalno katastrofalan vojni rizik, te im je diplomatsko zaustavljanje omogućilo da operaciju proglase završenom bez ulaženja u neizvesnu bitku.

Bilans: Krvava cena i odbrana otadžbine
Operacija „Južni potez“ zvanično je prekinuta stupanjem na snagu primirja 12. oktobra 1995. godine, ali je ostavila strašan i krvav trag na obezbeđenim linijama:

Teritorijalna moneta: Iako je teritorija Mrkonjić Grada i Šipova pretrpela strašna razaranja i pljačku, ove opštine su kasnije u Dejtonu vraćene Republici Srpskoj kako bi se postigao dogovoreni teritorijalni odnos od 49% prema 51%.

Gubici u ljudstvu: Tokom svega nekoliko dana intenzivnih borbi, gubici su bili ogromni na obema stranama. Na hrvatskoj strani, među desetinama poginulih, stradao je i sam zamenik komandanta 4. gardijske brigade HV, Andrija Matijaš Pauk. Sa druge strane, Vojska Republike Srpske i lokalne jedinice policije izgubile su preko stotinu boraca u grčevitim pokušajima da uspore i zaustave proboj na pomoćnim pravcima. Posebno tragičan bilans zabeležen je među srpskim civilima u Mrkonjić Gradu, gde je nakon oslobađanja u masovnim grobnicama pronađeno i ekshumirano 181 telo zverski ubijenih ljudi.


Konačni bilans ove operacije i stabilizacija fronta na 40 kilometara ispred grada šalju jasnu istorijsku poruku: Republika Srpska je stvorena i odbranjena krvlju i nadljudskim naporima svojih boraca na frontu, a ne bilo čijom milošću ili političkim poklonima. Mit o „nebranjenoj Banjaluci“ svesno je konstruisan kako bi se umanjio herojski otpor i vojnički uspeh boraca VRS koji su, u najtežim trenucima i pod ogromnim pritiskom, uspeli da zatvore pravce nadiranja, sačuvaju ključne položaje i odbrane svoju otadžbinu.

Autor: Vojnopolitička osmatračnica

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Kažu da su samo Poljaci, Grci i Srbi bili bez SS jedinica na istoku .....

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.