banjalukaforum.com

Легендарни Мићо Лиздек горски вук горе Романије .Овај Србски јунак горе Романије прво ватрено крштење имао је на Вуковару гдје је отишао као добровољац. Кад се заратило у БиХ . Искусни ратник Мићо Лиздек и његова 4 брата бране Србску Грбавицу у Сарајеву од зелених беретики. Прелази у елитну специјалну диверзантску јединицу Бели Вукови .Био је један од најхрабријих бораца јединице Бели Вукови.Храбри Мићо Лиздек вук са Романије јуришао је на Муџахедине прса у прса и хватао их живе.Рањен више пута али од борбе одустајао није .Два брата у рату изгубио .Мићо Лиздек горски вук горе Романије рат је преживио и миру радио у полицији РС .2021 страдао је приликом радова у шуми.Нека Господ помене у царству своме Србског јунака горе Романије Мићу Лиздека и његову браћу у небеској Србији Вјечнаја Памјат.




Извор: https://www.facebook.com/dragan.vasilje ... PCT1Uq4drl

_________________

На данашњи дан, 25. августа 1967. године у Папраћи, општина Шековићи, рођен је Драгољуб Бунијевац Чупо.

Почетком рата враћа се из Њемачке, гдје је живио и радио, да брани свој народ, Папраћу и Републику Српску. Прикључује се 2. одреду Шековићи Специјалне бригаде полиције МУП-а Републике Српске. Прошао је сва рата и битке са својом браћом Шековљанима. Али као што обично и бива - судбина узима оне најбоље. Погинуо је 2. октобра 1995. године на западним границама Републике Српске, код Мркоњић Града

За заслуге у одбрани Републике Српске одликован је Орденом Милана Тепића и Медаљом заслуга за народ.

Памтимо хероје!



https://www.facebook.com/VojskaRepublik ... 7224/?_rdr

_________________

На данашњи дан 10. септембра 1993. године неколико јединица Војске Републике Српске предвођени 1.батаљоном Војне полиције и 16.крајишком моторизованом бригадом започиње акцију против ратних профитера под називом "Септембар 93."

Тада су припадници Првог Крајишког корпуса заузели све виталне објекте у Бања Луци и блокирали све саобраћајнице на улазу у град.

Разлог за ову акцију бораца Војске Републике Српске било је незадовољство због непоштивања људских права, криминала и ратног профитерства.

Војници блокирају град тенковима, оснивају кризни штаб, смјењују општинске функционере и челне људе у полицији.
Такође хапсе око 100 војних старешина Војске Републике Српске и именују нове директоре радија и телевизије.

Захтијевају да се формира државна комисија која ће испитати продају заплијењених 3.000 голфова, 50.000 тона нафте, 100.000 тона жестоких алкохолних пића, 80.000 тона цигарета и многе друге афере.

Војници одбијају наредбу команданта Првог корпуса генерала Момира Талића да прекину блокаду и ослободе град.

Побуна војске на улицама Бања Луке направила је праву пометњу у војном руководству Републике Српске.
Два дана након почетка побуне, 12. септембра, у Прњавору су се састали Председник Радован Караџић и Генерал Ратко Младић.

Караџића је највише занимало ко контролише радио у Лакташима, и да ни по коју цијену радио не смије бити заузет.
Караџић је такође тражио информацију да се провјери гдје су им усмјерени телефонски разговори.

Генерал Младић је тражио да се расвјетли позадина Бањалучког случаја и да се преузму све одговарајуће мјере да се град врати под контролу.

Неколико дана касније Генерал Младић улази у Бања Луку и среће се са војницима, али не и са члановима кризног штаба.

По завршетку побуне и Караџић са јаким полицијским обезбјеђењем улази у Бања Луку са чијих улица су одмах повучени тенкови.

Група нижих официра која је предводила побуну није добила ширу подршку у Војсци Републике Српске.
Побуна је прекинута након недељу дана.

По наређењу Радована Караџића, војним органима није била дозвољена истрага против официра који су организовали побуну, већ је истрагу преузела полиција.




Извор: https://t.me/debeljaca1vrs/40789

_________________

I šta bi sa tim ljudima koji su organizovali to?

Послато са 2209116AG помоћу Тапатока

_________________
Bubi frubi

Не знам, колико видим ово је Жељина јединица, можда нам он може више рећи о томе. Али је дефинитивно био велики догађај тада.

_________________

Znam, sjećam se. Sjećam se i da su sviimali neka očekivanja kad se to desilo, primijeniće se nešto, biče bolje....kad ono qrčina. Izigraše borce kao x puta do tada.

Послато са 2209116AG помоћу Тапатока

_________________
Bubi frubi

Први Батаљон Војне Полиције-Корпусна
4 ч.
·
Био једном један „Септембар ’93“ – глас истине који је ућуткан
Побуна јединица Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске у Бањалуци, Септембра 1993. године, представљала је најплеменитији покушај самих бораца да се изборе за истину, правду и достојанство. Умјесто да пуцају једни на друге, војници су устали против неправде, ратног профитерства и корупције. Тражили су оно што је свакоме било јасно – да се борци не могу држати на плати од једне марке мјесечно док појединци у позадини граде богатства, да породице погинулих и рањени заслужују већу бригу, а држава и војска чишћење од корупције.
Мало је познато да је оваква побуна била унапријед предвиђена. Још у јулу 1992. године, обавјештајна служба Првог крајишког корпуса упозорила је команду да је побуна могућа, а као вријеме њеног избијања прогнозирано је прољеће 1993. године. Сиптоматично је да је управо почетком те године формирана Борачка организација Републике Српске. Наизглед, то је било удружење створено ради борбе за права бораца, али у суштини је и по начину рада било продужена рука власти – механизам за умирење и спречавање могућих протеста.
Историја је показала да БОРС никада није престао да буде продужена рука власти. Падала је Влада али БОРС је опстајао. Под изговором борбе за бољи положај борачке популације, њени челници су добијали високе плате и политички утицај, док је обичном борцу остављен мизеран борачки додатак који је касније повећаван, често недостојан чак и једне цигарете дневно. Постоје изузеци у неким Градовима/општинама гдје су на челу тих борачких организација прави борци и гдје борачке организације раде одговорно своје обавезе на његовању сјећања на наше погинуле саборце и важне догађаје из последњег одбрамбено отаџбинског рата, али су то ипак изузеци. Кровна борачка организација је наставила своје дјеловање у духу због којег их је Власт и основала.
Али судбина оних који су учествовали у побуни „Септембар ’93“ показује сву суровост политичког и војног руководства тог времена. Борци Првог батаљона војне полиције 1. крајишког корпуса и 1. оклопне бригаде, који су били носиоци побуне, „награђени“ су за годишњицу 1994. године тако што су послати у операцију „Бреза ’94“ у Цазинску крајину. Тамо, у подручју гдје никада прије ни послије није било борбених дејстава, већ само шверца са непријатељем, послати су у сигурну смрт. За само десетак дана рата, погинуло је преко 90 бораца Војске Републике Српске – међу њима 15 припадника 1. батаљона војне полиције, 5 бораца 1. оклопне бригаде, 9 бораца извиђачке чете 1. крајишког корпуса, те десетине из 5. козарске и 6. санске бригаде. Ти људи су жртвовани и продати, а њихова крв проливена на мјесту гдје рата никад није било, осим тих неколико дана септембра 1994. На тај начин, уједно и као освета за побуну, разбијане су најјаче јединице ВРС како из рата ниједна јединица неби остала довољно јака, да тиме можда угрози политички живот и новонастале богаташе. 16 крајишка моторизована бригада такође један од носиоца побуне је почела најраније да се разбија, још 1993 године тако што је попуњавана дезертерима, који су као на тај начин кажњавани. Али тиме се умањивала борбена готовост до тада најјаче бригаде која је до краја рата полако сведена на један јачи батаљон кад би се гледало по броју људства који су могли храбро да уђу у сваку борбу. Истовремено доста правих бораца из свих наведених јединица се слало по казни у друге јединице, и тиме се разбијала јака цјелина тих јединица. Шта је била суштина самог рата, доста добро описује књига "Пад западнокрајишких општина и страдање Србског народа" издату од стране Организације старјешина Војске Републике Српске. У њој пише да је још 1992 године постојала одлука Владе Републике Српске о трговини са непријатељем, како ,гдје и на који начин се та трговина одвија, да су почетком 1993 године нацртане Дејтонске карте на институту за картографију у Београду, сумње у поједине погибије и убиства истакнутих Хероја Републике Српске која су се наставила и послије завршетка рата, како и на који су начин падали ("продати") поједини градови , доведени у полуокружење и тако натјеране јединице ВРС да се повуку са положаја и губили би те општине, пад Санског Моста, сумња у план да Србобран (Доњи Вакуф) постане Србска Сребреница итд итд..
Послије окончања рата, временом, по угледу на БОРС, настало је још седам организација које је Влада Републике Српске прогласила организацијама од јавног интереса, иако је тај статус у почетку припадао искључиво БОРС-у:
1. Борачка организација Републике Српске
2. Савез ратних војних инвалида Републике Српске
3. Организација породица погинулих Републике Српске
4. УДАС
5. Савез логораша Републике Српске
6. Удружење жена жртава рата Републике Српске
7. Удружење „Ветерани“ Републике Српске
8. Организација старјешина Војске Републике Српске
Ове организације, упркос својим називима и декларативној борби за права бораца, заправо се могу означити као највећи кривци за данашњи катастрофалан положај борачке популације у Републици Српској. Умјесто да буду глас народа и наставак оног духа „Септембра ’93“, оне су постале глас власти – тихи механизми за смиривање незадовољства, док се стварне неправде и проблеми гурају под тепих.
Да је побуна „Септембар ’93“ успјела, данас би Република Српска изгледала потпуно другачије. Имала би друштво засновано на правди и поштењу, а не на корупцији и привилегијама малобројних. Мир би можда био постигнут раније, са више достојанства, а послијератна изградња текла би на здравим темељима. Али, пошто је побуна угушена, умјесто бољег друштва добили смо систем у којем борци носе терет сиромаштва, док се уз људе на власти, вође њихових (борачких) организација богате и утихњују сваки глас отпора. Када нешто, у обом случају Република Српска настане на такав начин, то се тешко мјења послије толико година.
„Септембар ’93“ остаје симбол једине праве борбе у рату – борбе за правду у сопственом народу. И подсјетник да је шанса за достојанствено друштво једном већ постојала, али је свјесно ућуткана, а најбољи међу борцима за ту храброст плаћали су својим животима.
Да ли ће некад опет доћи неки Септембар!
https://youtu.be/wjhp_PMoQCA?si=Wqsoey86hmDl3uVr

Ovo je sa zvaničnog FB profila UG 1.bVP 1.KK VRS

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Najebali su neki više neki manje ..... većina je u vojničkoj knjižici dobila crveni završni pečat od te jedinice a to je obilježje dezertera iako niko nije to bio. Usput saborac je na jednoj lokaciji pronašao nazovimo pisane dokaze da se svi ti sa crvenim pečatom ne mogu da se poslije rata zaposle u državnim firmama i institucijama.

Lično meni je prijećeno iako sam bio obični vojnik, mjesecima poslije prekomande u drugu jedinicu spavao sam sa puškom u naručju i leđima okrenut zidu. Mogu reći da sam tek na Vlašiću 1994. se vratio u "normalu" ..... što se tiče sna i spavanja.

A ova izjava sa fb profila je 100% tačna. Dejton je iscrtan 1993. samo zbog dogovorenog šverca visokih političkih i vojnih struktura rat nije mogao stati te godine. Morala se RSK i "visoka Krajina" vojnički izgubiti, a to je opet maslo političkih i vojnih struktura koje su imale paralelnu komandu nad jedinicama koje su došle sa istoka RS i koje su svjesno napuštale položaje (ne sve jedinice ali većina) i ostavljale jedinice iz 1.KK i 2.KK u operativnim okruženjima ili poluokruženjime gdje su se teškom mukom izvlačile.

Tako je trebao pasti i Novi Grad i Kozarska Dubica, sticajem okolnosti nije ..... najviše zbog dijelova lokalnih jedinica koje su bile na odmoru i pojedinaca iz TO (pokojni tetak mi je jurišao sa M-48 na ubačene hrvatske diverzante na mostu u K.Dubici) i pomoći jedinica iz 1.KK VRS i policije.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Te 93. godine vojska je morala pohapsiti par lopova ,ratnih profitera i njihovih gazda političara.Suditi im i ako je trebalo poskidati glave za primjer.Išlo se u rat protiv neprijatelja svom snagom i hrabrošću.Ginulo se.
A septembra 93. je odrađeno malte ne amaterski.

_________________
koga to još ZANIMA

Možda si u pravu da je trebalo skinuti neke glave, ali kad smo krenuli u BL rečeno nam je da srpska krv ne smije biti prolivena. E sad ne bi bio problem pohapsiti ali ko bi sudio i osudio ???? I izvršio kaznu. Ja prvi ne bih, nisam ubica a to nije bio niko od nas.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Trojica "organizatora" Bilak, Zec i kapetan Babić Babara iz 1.bVP su maltretirani, zatvarani i prećeno im je smaknućem. Pokojni Babara je kindapovan iz BL i odveden van BL ...... kada su to čuli moji iz 1.bVP organizovali su se i neko od bezbjednjaka je navodno nazvao Talića i rekao mu ako Babara ne bude vraćen u kasarnu Mali Novi Logor njegovi će vojnici krenuti u hapšenja viđenijih po BL. Babara je vraćen u kasarnu MNL kasno noću, ali se tu nije stalo sa njegovim maltretiranjem ..... poslije rata je jednostavno "nestao" iz vojne evidencije i koliko znam uopšte se nije vodio kao učesnik rata. Uostalom dobar dio dešavanja ima u knjizi "Cijena istine" mada u toj prvoj knjizi nije iznio sva dešavanja. U drugoj knjizi koja je bila napisana ali nikad objavljena je ogoljeno sve do kraja. Nažalost Babara je preminuo a njegov sin nije uspio pronaći ništa što bi ličilo na neki spis ili dio knjige. Moguće je da je to Babara negdje sklonio a nažalost nikom to nije rekao.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Septembar je bio osudjen na pripast od prvog dana,iako je sam ideja istog bila nesto sto bi vjerovatno tok dogadjaja okrenuo u drugom smijeru. Izmedju ostalog sjecam se da je trazeno da se svi resursi stave u korist vojske i da se sa tim pokusa zavrsiti rat sto je prije moguce.
Pametni ljudi su znali da produzavanje rata u beskonacno nama ne ide u korist nikako. Medjutim onima kojima je sverc bio zanimanje trebalo je da rat potraje. A komplet vrh sa Pala je bio upleten u to ili je bar znao.
Zasto se nije moglo vise postici,pa okolnosti su bile takve da je sva moc bila koncetrisana na Palama, vrh drzave vojske policije i na kraju mediji. Ljudi iz septembra su ocrnjeni za par dana tako da vecina nije ni znala o cemu se tu zapravo radi.
Koliko me sjecanje sluzi i Mladic je odigrao tu ulogu obecavsi da ce se neke stvari promjeniti.

_________________
Ne kradi, vlast mrzi konkurenciju.

План је једно а реализација нешто потпуно друго ......

„У Драксенићу попијемо пиво, па Градину решавамо прву”...
Био је ово план команданата 2. гардијске бригаде и 17. домобранске пуковније, чији су јуришници већ били распоређени на ширем подручју Поуња.
Њихов разговор на обали реке Уне снимио је хрватски ратни камерман 18. септембра 1995. године.
Баш у овом подкозарском селу Драксенић, недалеко од Јасеновца, на Мали Божић 1942. године, усташе у цркви заклаше 207 Срба. Цркву срушише и од камена сазидаше две куће, а оне дочекаше ново време да виде још један покољ српског народа.
„Не мора пиво, може и коњак”, зачу се кроз смех из позадине, док се чамци спуштају до реке како би започела акција „Уна 95.”
„Ти ћеш већ сутра из Загреба добити чин, захвалницу и постаћеш најпознатији камерман на свету”, обрати му се један од команданата.
Мада, ову акцију испланирале су САД неколико сати након састанка Туђман-Холбрук.
У дело су је спровели Јанко Бобетко и Гојко Шушак, те су на Уну послали своје злогласне јединице „Црне мамбе” и „Тигрове.”
Срби су били свесни неповољне ситуације у којој су се нашли, јер се ВРС падом Крајине линија фронта продужила на преко 100 км. Очекујући напад преко реке Уне, састављена је „Оперативна група 10” са седиштем у Приједору.
Тог 18. септембра 1995. године, поред усташа, на Нови Град јуришала је и тзв. АБиХ из правца Крупе.
Зауставила их је 1. новоградска и 1. прњаворска лака пјешадијска бригада.
На Костајницу је до подне пало преко 2.000 граната, а непријатељ је преко моста који је спајао две Костајнице покушавао да пређе на десну обалу Уне.
ВРС је током ноћи срушила овај мост. Нападнута је и Орахова и Гашница код Градишке.
Нападом на Козарску Дубицу командовао је генерал Звонимир Червенко.
Путна комуникација пресечена је на самом излазу из центра града код канала речице Бињацке.
Прва је разрушена Електродистрибуција, основна и средња школа, а затим и стамбене зграде у насељу Пухало.
Козарску Дубицу су бранили трећепозивци и јединица војне полиције, којима се накнадно придружила школа резервних официра.
Главни циљ је био разрушити град и побити локално становништво.
Зато су убијени сви цивили затечени код фабрике Кнежопољка, на путу Козарска Дубица-Костајница.
У подне 19. септембра у Доњој Градини код „Тополе ужаса”, на самом ушћу Уне у Саву, транспортер „Амфибија” пребацивао је 27 војника на другу страну реке.
Чим је крочио на обалу, зољом га је погодио командир чете 11. дубичке бригаде, Маринко Гвозден.
Црне мамбе овде су постале водене бјелоушке, које су касно схватиле да није исто ући у празан Книн и у градове које бране мештани.
Тигрови су уместо у Бањалуци, завршили у Београду, али плутајући Савом.
Сви су они касно схватили да се козарачки народ не може победити.
Ни њихови ђедови заједно са нацистичком Немачком, нису успевали да пробију козарачки обруч.
Те 1995. године, већ је 18 општина без борбе предато хрватско-муслиманским јединицама. Овај део Републике Српске бранили су шездесетогодишњаци, радничке јединице и цивилно становништво, са импровизованим оруђима и оружјима.
Операција „Уна 95” у хрватским документима позната је као „Дрина 95.”
Ту се Хрватима требао испунити вековни сан изласка на реку Дрину, а САД у овој акцији давали су им сву материјалну и логистичку помоћ.
Медији у Хрватској ову акцију представили су као ослобађање Бањалуке, вековног хрватског града.
Операција која је почела као модерно искрцавање у Нормандију, завршила је као потпуни слом хрватске војске под Козаром.
Уместо пива, попило се доста воде..

Аутор: Деки РС

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Кажу суживот и мир .... кадија те тужи кадија ти суди ..... нема правде за српске жртве ...... проливена дјечија крв је мање вриједна.
Срамотна пресуда Суда БиХ - правда за српске жртве не постоји.

Убиство дванаестогодишњег дјечака минимализовано, злочинци ослобађани - судство наставља са двоструким аршинима
Суд БиХ је још једном показао да српске жртве у овој земљи немају никакву вриједност. Елфета Весељи осуђена је на свега 10 година затвора за монструозно убиство дванаестогодишњег дјечака Слободана Стојановића 1992. године код Зворника. Дјечак је мучен и убијен само зато што је био Србин, а суд је тај злочин свео на минималну казну, као да је ријеч о најобичнијем прекршају.
Још је већи скандал што је њен старјешина, Сакиб Халиловић, командант Диверзантског вода такозване Армије БиХ, упркос јасној командној одговорности - потпуно ослобођен.
Ово није изолован случај. Српска јавност већ деценијама гледа исти образац: када је у питању злочин над Србима, казне су симболичне или изостају, док се против Срба воде процеси са драконским казнама, често и без довољно доказа. Суд БиХ тиме наставља праксу Хашког трибунала, који је такође годинама релативизовао српске жртве и градио наратив о искључивој српској кривици.
„Свака нова пресуда којом се умањују или прикривају злочини над Србима јесте порука нашем народу да су његове жртве мање вриједне, да њихова патња није битна и да ће починиоци увијек бити заштићени,“ истичу представници удружења породица страдалих.
Овакве одлуке показују да је судство у БиХ дубоко политички инструментализовано и да не служи правди, него настављањем рата другим средствима. Српске жртве остају без гласа, а злочинци над њима - заштићени и повлашћени.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Преминуо командант Исмет Духерић - Бошњак који је бранио Српску
Данас је у Броду преминуо Исмет Духерић, командант муслиманске чете „Меша Селимовић“ из састава Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске.
Под његовом командом чета је бројала око 120 бораца и посебно се истакла у борбама за Коридор живота.
Исмет Духерић остаће упамћен као храбар и честит командант, човјек који је вјеровао у заједништво и слободу.
Нека му је вјечна слава и хвала за све што је учинио за Републику Српску.





Извор: https://www.facebook.com/hercegovac2019 ... x3JUcU16tl


https://srpskainfo.com/sudbine/bosnjak- ... selimovic/



Слава му!

_________________

Neka mu je vječna slava i hvala.

Njegovoj četi se nikad nije omaklo da izgube ni pedalj zemlje koju su branili.

_________________
1.If in doubt , flat out !
2.A true soldier fights not because he hates what is in front of him, but because he loves what is behind him.

Trebalo bi naglasiti da je to formacijski bio bataljon, u kojem je bila četa teslićkih muslimana (i ostalih). Moj školski drug u toj četi izgubio oko, držali su položaj prema HVO.

_________________
Нема ту чојека чим слави посну славу . . .

Да, помиње се то у интервјуу, формацијски су били батаљон, а величином чета.

А ово "Бошњак" никако не могу да сварим. И то не зато што не волим те људе, већ управо супротно. "Муслиман" ми је некако много природније. Студирао сам и радио са муслиманима, и кад се каже "Бошњак" то ми је као неки зид између мене и њих, а ја толику разлику у међусобном контакту једноставно не осјетим, као што осјетим између нас и Швабе нпр.

_________________

Zna li neko tacnu pricu oko Doncica, koji se onomad u uniformi nesto producirao, a sad ispade da mu je ponisteno rjesenje o kategorizaciji (ili sta vec).
Vidim danas iz NSRS on i Stevandic u sukobu ali nisam pohvatao tacno sta.
Je li bio taj covjek u ratu u neooj birbenoj jedinici, znali neko provjerenu informaciju?

_________________
Нема ту чојека чим слави посну славу . . .

Ko tačno?

_________________
Zovem se Miroslav i pravim igračke.