Vučko BL
Пријатељи, волио бих да одвојите вријеме и прочитате причу о хероју из Грабовице код Котор Вароши...Он се жртвовао и дао је живот за браћу, а ви одвојите бар сат времена. Хвала унапријед свима који прочитају и поклоне се нашем хероју. Не значе ми много лајкови, колико ми значи да прочитате, јер је ово прича о једном посебном брату хероју...
Знаш ли сине ко је Станко Божић Кобра?
Већ сам се поздравио са животом, јер су нам почели долазити са лијеве стране и затварали су једини пут за евентуално повлачење. Ми смо били у нападу и успјели смо да пробијемо њихову линију. Почели смо парати лијево и десно, када смо добили информацију да су они пробили код Банијаца и да нам је угрожено командно мјесто. Добили смо наредбу да се повлачимо на резервни положај, а њихове снаге су већ угрозиле то мјесто. Почела је страховита борба. Већ имамо рањених и мртвих, а губимо везу са командом. Није нам први пут да смо у унакрсној ватри, па смо једно вријеме успијевали да се одупремо, али смо посустајали. Чола и ја смо нашли заклон за главу, јер за ноге није било мјеста. Договорили смо се да нећемо живи у руке и да, ако један од нас преживи, само кући јави да се овај други није мучио. Од мене лијево један наш војник је рањен, одмах сам притрчао, зграбио га и носио га до нашег санитета, а онда сам се вратио назад у ватру. У трчању сам срео некакве војнике, упитао за моју Корпусну полицију, а они су ми показали доле низ пут. Трчао сам колико ме ноге носе, јер су доле остали они које нисам смио оставити и изгубити. Све ми је било исто, па сам трчао према мјесту гдје се чула највећа пуцњава. Тамо су моји. Трчао сам и плакао од муке јер сам знао да остају без муниције и да су редом скоро сви рањени. Почео сам дозивати из свег гласа, а онда сам излетио испред војника који су имали ознаке АБиХ, па сам се сукобио са њима. Тада сам већ знао да су моји побијени или заробљени. Чуо сам када ови вичу: "Ватај га живог!!!" "Кољи гаааа"
Нису ме уплашили јер сам у том тренутку био добро наоружан. Имао сам пун РАП, два оквира на пушци, три бомбе и пиштољ са два оквира. У повлачењу сам наишао на неке војнике који су остали без муниције, па сам штитио и њихово повлачење, клинци су то били. Био сам старији две или три године. Мислим у себи дјеца су, нека погинем ја. Не знам јесу ли се сви извукли, ја сам се спорије повлачио и остајао без муниције. Већ сам их видио на 30-ак метара и само сам молио Бога да погинем, да ме не ухвате живог, али нећу сам на онај свијет.
Тешко ми је било да се борим са њима јер их је било све више и више, па сам пузајући покушао спасити главу. Наишао сам на онај колотраг, канал од тракторских гума и мислио сам да ћу се бар мало сачувати. Био сам сав изгребан од оних проклетих острига и камења по путу.
Најгоре ми је било када сам схватио да сам сам. Сам, а они стижу са свих страна. То је то. Нећу жив у руке. Убићу се, али нећу пуцати у главу, имам 23 године. Нека ме моји могу погледати у сандуку да знају да сам ја. Поздрављам се са собом, са својима, са Врбасом, са дјечачким љубавима, са небом... А, онда грмљавина??? Грми и ломи изнад моје главе, погађа и кида моје гониче. Чујем да рањени јаучу, али ми није јасно. Подигнем главу, видим наш транспортер. Знао сам да су Бамбијеви момци са нама. То су наши из 1. Оклопне бригаде. Мајко мила моје радости. Борац са транспортера ми показује да легнем и опет удара дугим рафалом према њима. Јаук је на све стране. Подигнем се и потрчим неколико метара (километара, толико траје корак), а онда опет послушам борца на транспортеру да залегнем. И опет страховито дуг рафал. Мислим у себи како ме је Бог погледао и послао још једну прилику. Моја нова прилика за живот, био је брат на транспортеру. Већ га чујем како виче: "Овамо брате, трчи према мени, покрива те брат!!!"
И опет дугачки рафал. Сваки његов рафал је био моје трчање у нови живот. Протрчао сам поред њега и само сам викнуо: "Хвала ти брате!" Тражио сам своје да се повежемо јер сам мислио да ћемо у контранапад јер су нам остала браћа у окружењу...
Док сам дошао себи, схватио сам да је и брат на транспортеру остао сам и одлучио сам да се вратим, а онда је неко дотрчао и рече: "Људи, погинуо је Кобра!" Видио сам како су тешко примили вијест, јер су редом почели плакати и псовати све, па сам упитао те војнике: "Ко је Кобра?"
Један од њих је одговорио: "То је онај што је остао на транспортеру и штитио повлачење свих нас. И ти си прошао поред њега. Он и Бране Видовић су остали сами и пуцали до задњег метка .."
"Нисам ја брате прошао поред њега, ја сам прошао овамо захваљујући њему, он ми је спасио живот!"
Знам брате: "Данас је Кобра својом главом спасио наше главе. Он и Бране Видовић су платили главама..."
Плакао сам од муке јер му се нисам захвалио како треба, само сам рекао: "Хвала брате!"
Мало је хвала брате за живот. За његов херојски, мало је ...
Брате, вјеруј ми да сам само једном у животу гледао једнога, како гине за све.
Видио сам Станка Божића Кобру.
Неколико секунди, али га памтим цијели живот...
Вучић Дарко
1. Батаљон војне полиције 1. КК
Данас је 29 година од Кобрине јуначке погибије и брат Вучић Дарко је ишао са нама да посјетимо гроб нашег Станка. Колико му је било тешко и колика је била захвалност, биле су његове сузе док је прилазио гробу јунака и његове ријечи кроз сузе: "Хвала ти брате за живот." Загрлио је споменик јунака и поклонио се за свих 29 година од Кобрине смрти за његов живот, за многе животе ...
На вијенцу који је донио за јунака писале су ријечи вјечне захвалности Дарка Вучића и 1. Батаљона војне полиције.
Хвала ти брате...
Знаш ли сине ко је Станко Божић Кобра?
Прича о Станку...
Мало је село Грабовица, тамо код Котор Вароши. Мали су и људи, али су им срца велика. Један дјечак растао је у великој породици са браћом и сестрама, десеторо њих од мајке Цвијете и оца Миодрага. Растао је са својим селом, са Грабовичанима својим. Одрастао је учећи о животу, слушајући приче о историји, о ратовима, о народним херојима свих ратова. Колико се пута дивио тим малим обичним људима који су урадили велика дјела... Дивио им се Станко, а ни слутио није, да је, док се школовао за мир, растао да постане ратник. Велики ратник. Могу слободно рећи, ратник Косовског кова, првог царског ешалона...
Послије завршене школе, као и многи из његовог краја којима су порасла крила и жеља за оним нечим другим, одвела га је у Словенију. Била је то још увијек Југославија. Није тај лет дуго потрајао, а већ се спремало велико невријеме у гнијезду из кога је одлетио. Спаковао је оно мало живота у један кофер и вратио се своме јату у Грабовицу. А, онда са браћом у одбрану огњишта на прву, па врло често и испред прве линије. Тада је дјечак из Грабовице почео писати историју...
Јули 1994 године.
Како ми се често дешавало да не знам гдје ми је шта спаковано, имао сам две транспортне торбе. Једну транспортну торбу за кући и другу, ону коју нисам носио кући, јер је то била теренска транспортна торба. Чисти доњи веш и нешто за личну хигијену, а све ново... Идемо опет на терен. Био сам "спреман" за путовање на које ми се није ишло. Неко од мојих полицајаца са пункта, моторолом је јавио да ме на пункту чекају два војника. Питао сам, ко ме чека, али нисам добио договор, ваљда су хтјели да ме изненаде...?
Изашао сам из "наше куће", упутио сам се према пункту, а онда сам видио да ме чекају моја два брата по оружју, моји омиљени луђаци.
Још ми је пред очима та слика. Два моја јунака, Гостимир Милошевић Мишко и Станко Божић Кобра. Фалио им је Ранко Буквић па би слика била моје свето тројство. Не знам који је у мојим очима био већи јунак од њих тројице, а опет тако обични људи. Моји јунаци, моји омиљени луђаци, чули су од мојих на пункту да идемо на терен, па су хтјели да се поздраве са мном, са нама. Некако ми то није слутило на добро, па сам одмах потјерао лоше мисли из главе, а навалиле к'о луде. Више бих волио да идемо заједно и да се не поздрављамо.
"Хајде пружи корак, шта се вучеш, к'о пребијен?!" Виче Кобра, а Мишко додаје: "Па видиш да му се не иде?"... Смију се.
А, мени се стварно није ишло, мени се никада није ишло, јер сам сваки нови дан молио Бога да стане рат...
Тај стисак руке, ти загрљаји ратних другова, то су загрљаји планина, загрљаји који још увијек трају... Удара ми, ма грми ми срце, док се грлимо. Некако је то другачије са јунацима, а ја имам два испред себе.
Ви дошли да ме поздравите, а мени се сада никако не иде, једва превалих преко уста.
Је®и га, ја сам ти рекао да идеш са нама, не може се нама ништа десити... Говори Кобра, а ја га одмјеравам од главе до пете, гледам у ратника.
Брате, па ти си сав избушен, израњаван, јел' оно три пута? Браним питањем, своју неодлучност, а његову увјереност.
Ма не бројим ја то Вучко, нека главу не дирају, све се остало може закрпити, одговара Кобра...
Не бих ни ја бројао, али ја нисам Станко Божић Кобра. Нико није Станко Божић Кобра. Загрли ме Станко и каже: "Ма не сери и ти си луд 100%". Ја сам брате можда луд, али си ти, лудо храбар! Одговарам и знам да је тако 100%. Договорили смо се да одемо до Модриче, а ја бих са њима двојицом ишао на крај свијета. Сјели смо у кафе бар Рим, наручили пиће и пустили машти на вољу. Мало смо се, по обичају, причама вратили у Југославију, нашим животима прије рата а онда у реалност. На моменте сам заборављао да је рат, а онда ме Кобра разбуди...
Спомињемо акцију Садејство 93', а Мишко нас прекида са констатацијом и каже: "Слушам вас обојицу, како се хвалишете, а узели смо далековод са 4 жице, као да смо узели 4 града"
Смијемо се Мишку и његовом коментару. Њима двојици је то била само још једна акција, а мени је свака акција била крај живота. Желио сам само да рат стане... А, њих двојица? Ја сам их гледао другим очима, читаву њихову јединицу. Спомињу нашу акцију на Свилају, па се пребацише на Бараковац код Добоја. Било је тешко, а добри смо били. Причају о мојој храбрости и како вјерују у мене, а уствари ме соколе јер сам им рекао да ми се не иде. Знају они да се ја бојим, али кажу да ја имам нешто у себи што њима улијева повјерење. Е, је®ем ти више повјерење, да нам је да живимо. Они су за столом у кафићу Рим у Модричи и у акцијама гдје смо учествовали заједно, били исти. Они су то радили и живјели на другачији начин. Они су били рођени ратници, а ја сам залутао међу њих. Никада нисам видио никакав страх у њиховим очима, па сам се питао како своје страхове да сакријем, бар док не пуца. Опет спомињу повјерење и то нешто моје посебно. А, ја сам се само посебно бојао, али џабе, нисам имао коме да се жалим, па сам се помирио са тим и сам себи сам увијек изнова улијевао повјерење. Попили смо неколико пића, а онда су њих двојица, као по команди, устали и рекоше да се морају вратити у јединицу. Вратили смо се пјешке до Јакеша, остао сам са њима на пункту, док им није наишао превоз, па сам се вратио у "нашу кућу" да чекам наше извиђаче и полицајце, да им се придружим на једном од оних путовања, "Упознај отаџбину, да би је више волио"...
Док сам лежао и чекао покрет, нису ми из главе излазили Мишко и Кобра. Можда су дошли да се поздраве са мном јер се више никада нећемо видјети, а рат је, често се дешава да неко некога неће више никада виђети. Отишао сам у мислима далеко са собом, а наших нема, па нема...
Септембар је, већ га је трећина прецртана на календару. Ми смо већ трећи мјесец на Влашићу, радимо извиђања, ваљда се спремамо за нешто и чекамо да се било ко појави са било каквим информацијама од куће, из бригаде, са ратишта, ма било шта...? Да нам је бар некакав радио у земуници, да тандрља.
Чули смо јутрос да су наши из 1. ОКБр, Бамби и његови отишли на Бихаћко ратиште. Са њима су корпусни полицајци и извиђачи. Е, када они иду заједно, онда је нешто велико у питању? Спрема се акција, а ја нисам имао прилику да испратим Мишка и Кобру, као што су они испратили мене. Да их "осоколим" , ма да их само загрлим, како се браћа грле, ратни другови...
Чекамо вијести са Бихаћа..., то нам је некако важније од линије на којој смо били, а и борци АБиХ са друге стране нису предузимали ништа, као да су и они чекали исте вијести?
Док смо чекали, чини ми се да су Септембарски облаци били некако црњи и гушћи. Није сунце могло да провири, а да се у подне раздани, ма није било шансе. Није ово добро, неће ово изаћи добро. И не гледам више у небо јер видим оно што не желим. Црно је да црње не може бити. Тек по неки сунчев зрак на тренутак пробије, као да јавља да се бори... Бори се сунце, моји омиљени луђаци се боре, наши се боре.
Дошли су наши од куће, а ми смо били у извиђању у некаквој планинској шуметини, оној проклетој Влашићкој. Знали смо да је данас смјена, па смо у извиђању били можда сат/два времена, за разлику од правих извиђања која су трајала сатима испред ровова АБиХ. Летимо да се видимо са нашима, да се огребемо за питу, ракију, колаче, а уствари летимо да чујемо шта се дешава са нашима код куће и на линијама.
Причају да су лоше вијести, да има погинулих и рањених, али нису чули ко је од наших настрадао. Ко год да је, жао ми је.
Велика је војска отишла тамо према Бихаћкој Крајини. Треба помоћи јединицама 2. КК да одраде маневре сламања јединица АбиХ.
Бамби, Девић, Кобра, Мишко, Чупо, Салама, Рајкан, Шоба, Ранко и Рашо Буквић, Учо, Вук, Раде, Драго, Голуб Иво, Гаврић, Зока Василић, Бијак, Рачић, и остала браћа су се спојили са Корпусном полицијом, Корпусним извиђачима... Добра екипа, ал' судбина лоша... Некако сам знао да неће бити добро. Видио сам онај дан у Кобриним очима сама небеса, а загрљај братски био је поздрав за збогом, за видимо се некада на неком бољем мјесту. Молио сам Бога да ме разбуди.
Крећемо кући на одмор, а мени су у глави, поред моје рођене браће, мојих другара и њих двојица, Кобра и Мишко. Нисам се поздравио са њима, па ми је некакав осјећај кривице преплавио тијело.
Једва чекам да их видим да чујем још једну "обичну и малу" војничку причу.
Стижемо у град, ноћ је, на улицама има народа, има струје, раде семафори, а ми смо до пар сати развлачили уље у теглицама, које су нам служиле као свјетиљке. Мало уља, пробијени чеп од пиве, а кроз чеп провучен добро натопљени канап или пертла...
Свијећа немамо, одавно су погориле, по гробљима највише...
А, сутра јутром, журим у град, ведро небо, а град црњи да не може црњи бити. Срео сам неколико другара из Корпусне полиције и сви су били тужни јер је погинуло много њихових момака, 14 у дану, Корпусних извиђача исто много, 9 у дану, много браће из других јединица. Рекоше да има из 1. Оклопне бригаде погинулих, а за једног се посебно прича да се издигао изнад свих својом јуначком погибијом... Ма да, то је то. Некако сам већ знао...
Једва чекам да видим Кобру и Мишка да добијем информацију из прве руке.
Тражим некакве бројеве, идем на говорницу да прозовем. Нисам никога добио, нико није кући, а знам да су живи јер њима ништа не може бити. Они су јунаци.
Нико ништа не зна, а сви знају да није добро. Вратио сам се кући и чекао да се јаве моји омиљени луђаци, а већ сам некако знао да ће осванути тужно јутро.
Сутрадан је град био обљепљен смртовницама. Изгинули су дјечаци на Сувој Међи. Рат је, па се гине. Нама је стално био рат, али није свима...
Срео сам једног тенкисту из 1. Оклопне бригаде и он ми је рекао да је погинуо Кобра..., погинуо али онако како њему приличи, херојски. Рекао сам да знам. Знао сам да ће се крвљу уписати наш небески јунак. Погинуо је онај дан када се поздрављао са мном. Знао је да ће погинути па ми је оставио дио себе у загрљају братском, за памћење.
Кроз главу ми пролази, тутњи уствари, онај дан за братско "поздрављање", сокољење мене и они загрљаји за војничку срећу, а за растанак су били. Врти ми се кроз главу Јакеш, Модрича, кафе бар Рим, врти ми се оно његово : "Рекао сам ти, требао си ићи са нама"
А, са њим бити у смртном часу, велико је било.
Некако сам успио доћи до Мишка, а када сам га видио, још му је у очима био Кобра. Мишко без Кобре није био Мишко, није ни Ранко Буквић. Била су њих тројица, три прста једне руке.
Мишко је уздахнуо и погледао преко мене, негдје тамо, чини ми се да је тражио Кобру. Почео је причу, али слово по слово.
Кобра није требао погинути.
Били смо у бази, у Дубици испод Оџака. Оклоп је мировао у резерви. Није требао ни ићи са нама у акцију. Он (Кобра) и Ранко, добили су дозволе да сутра иду кући, па су планирали преспавати јер нису имали превоз до Оџака, до Јакеша, до куће.
Негдје око поноћи, дошао је неко из команде бригаде, дигнута је узбуна и наређен је покрет. Мислили смо да идемо негдје крпити коридор, да су Брчко, Градачац или Добој у питању?
Није било ништа од тога, возили смо технику и оклоп у Модричу гдје нас је чекао воз са оним дугачким вагонима, платоима за превоз. Нисмо никада питали гдје идемо, па нисмо ни сада, јер смо увијек ишли гдје гори, а онда смо сазнали да идемо на Бихаћ. Кобра се цијело вријеме шегачио и говорио: "То је то. Добио сам дозволу да идем кући. Ићи ћу али у сандуку!" Није ми било право, али смо се
Смијали и добацивали њему и Ранку, да ћемо и ми ићи кући у сандуку, али без дозволе. Стигли смо у Блатну код Новога. Спустили се са воза са оклопом, возили смо се поред Уне, а онда смо прешли у Двор на Уни и кренули према положају.
11. Септембар ујутро радимо оперативно извиђање. Тенк, којим је командовао потпоручник Ђурић Зоран, који је тек стигао са академије, налетио је на мину, одвалило је гусјеницу, а ми смо у међу простору. Одмах је и тешко рањен. Брзо смо се распоредили и планирали како да извучемо тенк...?
Није ту било неког великог пушкарања, док нисмо покушали да извучемо тенк. Драго Кузмановић се одмах добровољно јавио и рекао је: "Моји момци и ја ћемо отићи да поправимо тенк, али уз вашу подршку. Ако гинемо, гинемо заједно!?" Вук је рекао да тенк морамо извући и да Драгу и његове, не смијемо по цијену живота оставити.
Па шта смо друго могли, него да идемо са Драгом и његовима. Свака им част на одлучности и храбрости. Драго је носио алат и срце, а ми пушке и срце. Извукли смо тенк, баш смо се радовали...
Није нам баш било јасно зашто није био јачи отпор, али у рату је све нормално и могуће. Све је тада слутило на издају, али нисмо смјели ни помислити да смо продани.
Добро је то све било на почетку, отвори се мој Мишко и некако ведрије прича. Јер док прича, Кобра је жив. Чини ми се да развлачи причу како би Кобра што дуже био жив у причи и сјећањима...
Освануо је тај 12. Септембар и ништа није слутило да ће се све окренути против нас. До тада се никада нисмо раздвајали, а он је упорно ишао на другу страну, баш као да је хтио да нас заштити, тјерајући нас од себе, као да је знао...?
Уздахну Мишко опет и настави, али овај пут му се очи напунише сузама и рече ми док их је брисао: "Не могу вјеровати да причам о његовој погибији, а није само он погинуо... И Бране Видовић, погинуо је исто херојски као Кобра, на транспортеру. Њих двојица возили су и пуцали, јер им је посада била десеткована. Пуцали су и покривали извлачење нашој браћи. Погинули су од исте гранате. Хероји Вуле мој, херојски гину.
Рањени су, исто тешко, Рајко Максимовић "КУМА" и пп Ђурић Зоран.
Погинули су корпусни полицајци, њих 14...
Корпусни извиђачи, њих 9...
Борци из других јединица. Био је то проклет дан за ВРС.
Вуче мој, било би то и пуно горе да није било нашег Зорана Девића, Раде Малетића, Дамира... Да нам они нису чували тај пут за извлачење, неби ми сада сједили овдје. Иако су трпили најјаче ударе, они се нису повукли јер су чекали нас и гинули, један за другим, али пут није затворен. Он је, Зоран Девић, са њих неколико бранио нашу одступницу, бранили су одступницу за неколико стотина војника и гинули су док се и посљедњи није извукао. Сачувао нам је тај мали излаз кроз који смо се извукли сви ми који смо били у повлачењу... Бамбијева посљедња наредба била је, пробој према нашим положајима., без обзира на какав отпор наиђемо. Момци, морамо се пробити и сачувати главе и технику. Немој неко да би се предао. Ако је могао Кобра, можемо и ми. Поздравили смо се свако са сваким и кренули. Горило је небо и земља се тресла. Сви смо чували једни друге. Ми корпусне полицајце и извиђаче, а они нас.
Док је Мишко причао, ја сам на тренутак одлутао... Видио сам као кроз маглу Кобру и све њих како на Бараковцу изнад Добоја, прескачу ровове и трче према дијелу гдје су били моји војни полицајци, извиђачи, пјешадија из нашег 1. Батаљона и пружају им подршку пуцајући из свега што су имали, како би мене покрили док сам извлачио, тј. носио на себи, нашег тешко рањеног извиђача према нашој линији... Запалили су све цијеви. Није Кобра никада остављао своју браћу.
Нисам му се никада захвалио јер ми није дозволио...
Прекинуо ме његов, Мишков уздах. Знао сам да је Кобра храбар, али нисам никада желио да видим докле је био спреман да иде. А, он се винуо у сама небеса својим јунаштвом. Три пута рањен. И као да то није било доста, па је погинуо са дозволом у руци... Исто тако су погинули Бране Видовић, Боро Стојчић, Густоварац Спасоје и Далибор Дачо Стојић. У сама небеса су узлетјели својим мртвим тијелима, чувајући наше живе главе... Мишко је зашутио и пустио сузе да падају како би сјећања на нашег брата остала чиста.
Поздравио сам се са Мишком, јер није више било рјечи, причали смо сузама и ћутањем.
Звони ми још у ушима оно Мишково:" Кобра је својом главом тај дан платио многе наше главе"
Сутрадан сам чуо да га спомињу сви.
О моме, нашем Кобри прича цијели 1. КК, војска цијела прича.
Након пар дана, отишао сам да посјетим неке од рањених бораца.
Младен Чолић из 1. Батаљона Војне Полиције, тешко рањен, имао је жељу да ми каже нешто. Једва је причао, држао је руке на прсима и хватао дах, задржавајући оне љуте мушке сузе... Не плаче Чола што га боли рана, већ што је чуо да је онај са транспортера, онај што му је покривао извлачење, што му је даровао живот, остао на крвавом пољу.
Вучко, ја сам тај дан живио између његових рафала. Гледао сам како гину моји јунаци из 1. Батаљона, како се јуначки боре наши Корпусни извиђачи. Извлачио сам се према нашим минобацачима, а њихов (Хамза или Газија) митраљезац са ПКТ-ом, приковао ме је уз земљу, па сам гутао прашину, док сам покушавао дисати. А, онда је загрмило са друге стране, мени изнад главе. То су моји из 1. ОКБр!!! Вриснуо сам од среће, јер нисам сам. Нисам остављен. Грме наши Памови. Видио сам да ови што су ме гонили, падају као снопље. Покушао сам да се извлачим и са сваким Кобриним рафалом са транспортера, ја сам био ближе спасу. Иако сам био тешко рањен, лежао сам на леђима, викао сам то брате рођени и плакао сам од среће. Чини ми се да нисам ни крварио, док је он пуцао.
Пуцао је Кобра и није им дао да дођу до мене, а себе им је дао на длану. Гађали су га са свих страна, а он је и даље пуцао. Видио сам у рату многа херојства, али јунака Станка Божића Кобру... Грч на лицу рањеног брата, зауставио је ријечи, али је рекао много више...
Он је оно нешто друго, оно светим што зовемо. Он се успео у Царство небеско као витез Лазаров...
А, онда, када сам успио доћи до наших положаја, убацили су ме у санитет и цијело вријеме сам чуо рафале који су мени сачували живот. Ево и сада у болници чујем, како Кобра пуца и виче, овамо браћо, овамо. Ех, да ми је било да погинем тај дан са њим, не бих жалио јер сам својим очима гледао небеског јунака... Док будем могао, молићу се за његову душу... Поздрави ми, молим те, све момке из 1. Оклопне бригаде, ријетки су борци, као они што су били...
Они се само мртви повлаче са положаја...
Хоћу брате, поздравићу их. Срећне ти ране.
А, ти Станко Божићу Кобра, дјечаче наш из Грабовице мале, поздрави све јунаке што се поклонише Господу Богу и приступише у први ешалон Царске Небеске Војске...
Поздрави нам:
Бору Стојчића, Далибора Дачу Стојића, Спасоју Густоварца, Брану Видовића.
Поздрави нам:
Бркић Горана Сану, Кукић Миленка, Драгог Кевића, Кнежевић Миланка, Иванић Горана, Крећу Николу, Предић Милана, Вујанић Златка, Шатара Срђана, Малетић Момчила, Пеуља Синишу, Црномарковић Николу, Зорић Душка, Дрљача Миланка, Прерадовић Велибора.
Поздрави нам:
Алексић Ненада Шврачета, Милошевић Маринка, Влајинић Предрага Кинеза, Босиочић Раду, Штркић Горана, Њежић Зденка, Митровић Маринка, Бошкан Драшка, Ђукић Невенка, Жељка Бјелошевића...
Поздрави нам сву браћу у Царској Небеској Војсци...
За вјечно сјећање и захвалност нашој браћи који су се крвљу уписали у Српску историју... Спавајте мирним сном, јунаци моји небески...
Дјецо, памтите ове хероје, причајте и пишите о њима. Будите поносни на њих јер су они дали све своје, за ваше животе и радости, за вашу будућност.
Поклоните се дјечацима чије су игре и снове прекинули рафали, застаните мало када пролазите поред њихових гробова, запалите свијећу и Богу се помолите. Док будемо памтили њих, себе нећемо заборавити.
Хвала свима који су прочитали.
Опрости нам Станко...
Вучић Бранислав ВУЧКО
1. Оклопна бригада ВРС
Чета Војне Полиције
Станко Божић Кобра
1967 - 1994
Тенковска чета 1. ОКБр
Народни херој Републике Српске
Neka ti je laka zemlja KOBRA.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
