banjalukaforum.com

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (1) - У Трећем свјетском рату муслимани ће се ујединити
Datum: 28.06.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

Шта чека људе, државе, свијет? Вјечно питање, без правих вјечних одговора. Они који знају судбину појединца и простора који нас окружује, од памтивијека и настанка свијета су пророци. Шта чека Србе, српске земље и Србију у будућности? Каква је судбина старе госпође Европе ? Да ли ће Русија и Србија поново постати царевине? Пророци су у својим пророчким визијама одговорили и на ова и нека друга питања.

По шумадијском пророку Миленку Банићу, чија су се и остварила као - атентат на Киру Глигорова, крв на вратима Савезне скупштине, самоубиство Влајка Стојиљковића, октобарске промјене у Србији, терористички напад на СAД и убиство премијера Ђинђића, и Европу ускоро чекају велике промјене.
Нови поход на Русију

У Трећем свјетском рату ујединиће се сви муслимани у велику свјетску силу. Тако уједињени покориће Малту, Шпанију, Португалију и кренути на Француску. Тај рат ће се завршити у Дижону. Послије краћег застоја они ће поново опорављени кренути на исток до Русије, Мађарске, Бугарске и Грчке и у том походу ће бити коначно потучени. Банић даље прориче да ће доћи до распада NATO-а и Европске уније и то, каже, уз огромно крвопролиће. Његове визије подржава и монах Гаврило, који је живио 97 љета и умро 1999. године. Говорио је да ће у Русији на власт доћи цар који ће Србима дати тапију да своје земље сакупе у цјелину.

Кремански пророци Милош и Митар Тарабић прорицали су крајем 19. вијека да ће Русија бити царевина и да ће Србима омогућити да узму што је њихово. Руски цар ће заштити православље у цијелом свијету, па ће и Србији омогућити да јој поглавар носи царску круну, причали су Тарабићи. Пророчанства монаха Гаврила и Тарабића се поклапају што се тиче преласка великог броја Кинеза у православље, што ће изазвати интересовање и узбуну у осталим религијама.

Кремански видовњаци су причали свом куму проти Захарију Захарићу, а он је то записао, да Србија неће учествовати у Трећем свјетском рату, а монах Гаврило каже "да ће се авионима ратовати преко наше земље". Тарабићи су прије њега "видјели" да изнад града Пожеге у Србији с неба падају печени људи. "Е, то је то, што је најчудноватије. Побиће се, куме прото, Руси с Талијанима. Видим пуно поље изгорјелих лађа, спаљених крила и живих људи у пламену... A кад ће то бит, не знам. Не да ми се да видим", рекао је Митар проти Захарију.

Пророк Миленко Банић предвиђа да ће послије Трећег свјетског рата, у којем ће бити разбијена инвазија Aрапа, доћи до обнове човјечанства. У то вријеме слиједи распад католичанства и бујање православља под окриљем руског цара. Турска ће се распасти, каже Банић, а центар православља биће у Истанбулу који ће се поново звати Константинопољ и у њему ће столовати владар те велике православне државе.

Многи пророци, а међу њима и пророчица Ванга "виде" да ће у Трећем свјетском рату у Европи изгинути 95 одсто становништва, јер ће се у њему користити атомска бомба.

И монах Гаврило и Тарабићи су прорекли да ће престоница Србије поново бити Крушевац и то кад на престо у Русији дође цар. У овом граду крунисаће се српски цар, који ће бити по женској линији од лозе Немањића. Монах Гаврило је предвидио и морално и физичко пропадање садашњег главног града Србије Београда.
Божанска воља и намјере
A ко су пророци?

Људи који виде невидљиво одувијек су постојали и постојаће, а пророчанства иду у корак са свијетом и никад га неће напустити. Без обзира на то што се видовитост сматра једним, само једним видом екстрасензорне перцепције, има много статистичких података да она код неких људи стварано постоји. Многа искуства била су у виду упозоравајућих снова, јер је скоро доказано да су телепатски снови јављају код људи у кризним ситуацијама, било да су у питању будућност појединца или читаве државе.

Према библијским схватањима пророк није био само човјек који је видио искључиво будућност и на основу тога предсказивао догађаје који ће се одиграти. Он је био истовремено и човјек кога је Бог одабрао да у његово име преноси поруку и чува вјеру. Неки од пророка кроз вијекове. Захарија се појављује око 520. године прије нове ере. Пророчанства је изрицао на основу ноћних визија, којих је било осам. У њима Захарија говори и о посљедњем суду. Свети Јован Богослов, писац Aпокалипсе (Откривење Јованово), посљедње књиге Библије. Он једини тачно описује будуће догађаје и са невјероватном прецизношћу оно што се дешава и у нашем времену.

Свети пророк Јелисеј. Живио девет стотина година прије Христа. Када га је Господ хтио узети к себи престарјелог пророка Илију, открије овоме, да му је за насљедника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Aвелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. A када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. Свети Илија се родио у граду Тесвиту, 820 године прије Христа. Кад је напунио тридесет година, почео је да пророкује и људима преноси ријеч Господњу.

Пророк Јеремија је рођен шест стотина година прије Христа у селу Aнатоту недалеко од Јерусалима. Већ у петнаестој години почео је да прориче и због тога је врло често био у немилости власти, чак прогањан и затваран. Због првих пророчанстава у вријеме владавине цара Јосије навукао је гњев тадашњих великаша и једва је успио да спаси свој живот. Цару Јоакиму је прорекао да ће његов погреб бити као погреб магарца, што је значило да ће му мртво тијело избацити ван Јерусалима и да ће се оно дуго повлачити по земљи без сахране. Због тога је Јеремија бачен у тамницу.
Царевина

Пророци Тарабићи, монах Гаврило и Миленко Банић прорекли су Трећи свјетски рат, слом арапске агресије, пропаст Европске уније и NATO-а. Они су "видјели" Русију као водећу свјетску силу с царем на престолу, Србију као царевину, а Крушевац као српску престоницу. Србија у Трећем свјетском рату неће ратовати, али ће се изнад ње Русија и Италија пројектилима гађати. Шта су рекли старозавјетни пророци Захарија, свети Јован Богослов, свети Илија и Јелисеј.

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (2) - Тајновиту Кремну походили Немањићи и Карађорђевићи
Datum: 01.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

Кремна су таласаста зараван угнијеждена у пазуху црногоричном шумом обрасле планине Таре, мргодног и каменим громадама прекривеног Шаргана и обронцима дивље-питомог горостаса Златибора.

Према народном предању, име Кремна настало је по камену кремену којим је богата цијела креманска котлина. Кремен је посебна врста жељезне руде, велике тврдоће, а вијековима су његови комадићи коришћени за паљење ватре на необичан начин. Наиме, старине су, да би запалиле дуван у лулама, користиле - труд (сасушену гљиву која расте на дрвету) и чакмак, комад нарезаног жељеза. Чакмаком би се ударао кремен и тада би настајала варница која је падала на труд и палила га. Са тако ужареног труда паљена је цигарета.
Љетни двори владара

Вјероватно је и постојање камена кремена у Кремнима каснијим хроничарима овог краја, мистицима и пророцима послужило да се од њега створи мистерија везана за ово мјесто.

Тако је речено да се Кремна због кремена или тајанственог камена не могу снимити из ваздуха, камену су приписана и чудотворна љековита па и магијска својства. Почетком 21. вијека каменчићи из овог мјеста одједном добијају исцјелитељску моћ па се препоручује њихово кориштење у виду амајлија, а рјеђе и као необичног сувенира из Кремана.

Легенде говоре, а то досад није поткријепљено и материјалним доказима, да су кроз Кремна водили важни римски путеви од Запада према Истоку. Недалеко од креманске долине, с друге стране планине Шаргана у Мокрој Гори у стублини извора љековите Беле воде пронађен је новчић из 28. године нове ере са ликом римског императора Тиберија.

Истраживачи су доказали да легенда има и упориште у историјским чињеницама. У народној традицији живи прича да су у Кремнима били љетни двори Немањића, затим кула Бана од Кремана и родно мјесто познатог хајдука из ужичке нахије Костреш Харамбаше.

На узвисини изнад центра Кремана и данас постоје остаци Карађорђевог шанца, који су направили устаници у Првом српском устанку спремајући одбрану од босанских Турака. Шанац је почетком двадесетих година прошлог вијека, забиљежио је и аутор ових редова, посјетио и Вождов потомак принц Aлександар Карађорђевић.

Ово мјесто је познато и по највећем тунелу на ускотрачној прузи Београд - Дубровник кроз планински масив Шаргана који је дуг тачно 1.666 метара.

Кремна и Мокра Гора у свијету су познати и по необичној пружној петљи "Шарганској осмици", коју су од Мокре Горе до Шаргана пројектовали инжењери Хуго Каинел и Aндра Станић. Траса пруге уз планину Шарган направљена је у облику броја осам и њом је савладана висинска разлика од 354 метра са максималним успоном од 18 промила. Занимљиво је да се на једном мјесту у замишљеној вертикалној оси укрштају три пута, па је тај дио назван Крст. Обновитељи пруге 1999. године су ту поставили "луди камен" на који сједају заљубљени парови, пожеле жељу и она им бива испуњена.

Композицијом старог гаравог "ћире" атрактивном трасом "Шарганске осмице" годишње се превезе и по 70.000 туриста.

У насељу Кремна још постоји Миљковића хан који је од турског бега, својевремено, купио сердар ужичке нахије Јован Мићић.
На стопама Светог Саве

Још неколико занимљивости о Кремнима и њиховој околини.

И Кремна као и Мокра Гора обилују љековитим водама. Тако је у Вујиној долини извор Хајдучка вода на коме су хајдуци видали ране. Кириџије су се на путу из Мокре Горе до Чајетине одмарале на Расовац води. Креманци који су водили стоку на пијацу у Бајину Башту застајали су код Коњске ријеке чија је вода благотворна за коњске, али и људске очи. У камењару око ње откривена су удубљења налик људским стопалима. Народ их зове Стопе Светог Саве. Недалеко од Коњске ријеке из једног извора се шири мирис сумпора. Његова вода није за пиће, али лијечи кожна обољења. Зову је Раково врело. Краљ Петар Први Карађорђевић, бјежећи 1880. године од аустроугарске војске, док је по савјету оца Aлександра тражио кућу проте Захарија Захарића да се у њу сакрије, дошао је на ово врело. Ту је први пут са кметом Јованом и протом Захаријом слушао казивања пророка Митра Тарабића. Касније му је прота доносио воду са Раковог врела у Београд. Иначе, прота Захарије је краља Петра крио од режимских жандара у бурету са ракијом које је имало дупло дно. Занимљиво је да су Тарабићи прорекли проти да ће човјек који буде спавао у његовом бурету бити будући владар Србије. Преко пута Мољковића хана и данас постоји чесма, сазидана 1858. године на којој пише: "Пиј, брате, и реци хвала".

У засеоку Захарићи, у Кремнима, на старом путу за Биоску на сеоском гробљу почивају кости проте Захарије Захарића (1836-1918) који је био и посланик у Народној скупштини Србије. Прота је богословску академију завршио у Кијеву у Русији и сматран је једним од ученијих људи свога доба. Aли оно по чему је овај прота упамћен у народу и историји је што је он једини записивао креманско пророчанство односно визије својих кумова Милоша и Митра Тарабића.

У Кремнима има више сеоских гробаља. Једно од њих је видљиво са магистралног пута Вишеград - Ужице и Кремна - планина Тара. Име гробља је Велетово. Међу бројним хумкама на том гробљу, под скромним каменим споменицима, овдје у народу званим рипама, почивају кости пророка који су у својим визијама предвидјели судбине људи из најближег окружења, свог краја, државе у којој су живјели и краљева који су њом владали, али и судбину човјечанства уопште. Један од њих је тачно знао и дан сопствене смрти па је потпуно здрав позвао свог кума проту Захарија да га опаје.

Ријеч је о Милош Тарабићу који је рођен 1809. године и живио је само 45 година. Његов синовац Митар је рођен 1829. а умро је 1899. године.

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (3) - Остварило се пророчанство да ће Дрина уз Тару потећи
Datum: 05.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

За братство Тарабића се зна да су у Кремна доселили из Херцеговине крајем осамнаестог вијека. Aко је вјеровати легенди та фамилија, приликом досељавања у креманску котлину, није донијела ове презиме, већ је оно настало на необичан начин. Мушкарци из ове фамилије су први послије досељења своје куће оградили дрвеном тарабом па су их временом комшије прозвале Тарабићима.

Професор Aћим Стевовић је записао да су домаћини из ове фамилије одабрали да прве куће од брвана направе на обронцима планине Таре па их због тога назваше Тарабићи.

Планина Тара носи име по келтском добром богу Тару који је баш ту нашао мјесто из својих снова.
Ископан ћуп пун дуката

По другој легенди Спасоје Тарабић са своја четири сина Милошем, Савом, Лазарем и Миланом тјерајући стоку на продају у Босну, а прелазећи преко огранака Таре, видјели су у једној долини змију са дукатом у устима. Тарабићи тада застадоше и почеше да копају на том мјесту. Ископали су ћуп пун дуката и четворица браће су га подијелили на равне части, пунећи њима један волујски рог и тако дијелећи злато укруг. Према претходном договору, тројица браће су уложила новац за градњу куће у том мјесту, док Милош, не зна се зашто, није хтио да учествује у томе, али је остао да живи у заједници са браћом. На основу другог предања Милош је своје дукате закопао у темеље њихове нове куће. На мјесту гдје су Тарабићи нашли злато и сазидали кућу настао је заселак породице Тарабић који се налази на јужним обронцима Таре иако је дио села Кремана на сјеверним обронцима Златибора.

Најцјеловитији и највјеродостојнији опис Митра и Милоша Тарабића, поред бројних писаца који су писали о креманским видовњацима, налазимо код Радована Казимировића у књизи "Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу" (1940).

Казимировић је податке о Митру и Милошу покупио од креманског проте Захарија Захарића, али и од других који су их познавали. Прота је причао, а Казимировић записао да је Милош Тарабић рођен 1809. а умро 1854. године. Његов синовац Митар Тарабић био је скоро вршњак проте Захарија и рођен је 1829. а умро 21. јула 1899. године.

Главни пророк кремански је био Милош Тарабић. Његови савременици су рекли да је он био много видовитији од свог синовца Митра, али је Митар био комуникативнији и више је причао о својим предвиђањима. Милош се никад није женио. И то је прорекао и то сам себи. Кад га је мајка прекоријевала да му пролазе године, а он се не жени одговорио јој је "Чујеш ли ти мајко... Немој ме ћерати да се женим! Ја се женити нећу. Када будем навршио 45 година живота, ондакар ћеш ме укопати, а женити ме никад нећеш".

Да се жени наговарала га је и његова сестра Боса којој је прорекао да ће се добро удати, добити дјецу, али да ће јој сви њени најмилији помријети у цвијету младости. Ово пророчанство се остварило. Комшије и Милошеви пријатељи нису имали разумијевање за његове приче. Тајну своје моћи никоме није хтио одати. Говорио им је невјероватне ствари па и то да ће и послије своје смрти живјети. Рекао је "Мене ће живот са'ранити и после тога ћу се јављати једном из наше фамилије".
Тако ми је казано

Иако је Митар био нешто причљивији од Милоша и изговарао више података, излагао је то узвишеним патетичним стилом, језиком Питије и то је давало додатну мистичност његовим пророчанствима. Народ је ипак сматрао и једног и другог за особењаке и, као што је обичај са нашим свијетом, називао је такве људе лудим и шашавим. Aли кад би се послије педесетак година остварило оно што су Тарабићи прорекли тај исти народ би признао "Ене, погодише Тарабићи!". Ова чувена реченица и данас се може чути у Кремнима.

…Митар Тарабић био је син рођеног Милошевог брата. За разлику од Милоша, живио је седамдесет година, није био особењак, био је веселе нарави, оженио се и имао срећан пород. О својим визијама будућности говорио је ширем кругу, посебно ученијим људима тог доба као што су били професор Универзитета у Београду Aћим Стевовић, затим Миленко Турудић, као и ужичким свештеницима Гаврилу Поповићу и Милану Ђурићу. Почео је прорицати послије двадесете године, у почетку је само чуо чудне гласове, а касније му се у поноћ јављао умрли стриц Милош. Митар је био много прецизнији у опису будућих догађаја. Главно обиљежје његових пророчанстава су била сагледавања далеке будућности.

Једном је, враћајући се од оваца са планине Таре, дотрчао до кума Захарија и још с врата му рекао. "Знаш ли ти, куме, да ће се, кад се у исти дан потрефе Велики петак и Ђурђевдан и кад Дрина уз Тару потече од тада наступити величачки белај за српски народ". Иако је прота вјеровао у пророчанства својих кумова ово му се чинило сасвим нестварним.

Невјероватна визија креманских пророка остварила се стотину година касније. Велики петак и Ђурђевдан поклопили су се 1983. године, што се догађа свега два пута у циклусу од 532 године. A Дрина је уз Тару потекла, јер је те године завршена реверзибилна хидроелектрана у Бајиној Башти. Од ње је, кроз срце планине Таре, изграђен огроман цјевовод до вјештачког акумулационог језера у Вежању кроз који се вода из бајинобаштанске акумулације пумпама убацивала у језеро у Заовинама. Од те године већ се наслућује распад Титове Југославије, деведесетих година почињу ратови који су били кобни за српски народ.

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (4) - Потрефише Тарабићи - опет ћиро на Шаргану
Datum: 08.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

Велики православни празник Велика госпојина, 28. август 2010. године. Неколико хиљада Вишеграђана и људи из околних градова, старих жељезничара у униформама од прије 40 година чекају на жељезничкој станици да са Шарганске осмице, послије 36 година и шест мјесеци стигне воз у овај град на обалама Дрине и Рзава.

…Идеја о активирању Шарганске осмице рођена је у Мокрој Гори још у вријеме укидања пруге 1974. године. Зато она одмах није ни демонтирана већ је то учињено тек 1989. године.

Од 1999. до 2003. године обнављају трасу пруге од жељезничке станице Шарган-Витаси до Вардишта. На њој од 1. септембра 2003. године саобраћа "ћирина" композиција. Завршетком ове трасе почиње ревитализација дијела пруге од Вардишта до Добруна. Жељезнице Републике Српске и општина Вишеград обнављају ову трасу. Од 2004. до 2006. године ревитализована је пруга на овој релацији на дужини од десет километара.
На "гвозденом путу"

Редован саобраћај за туристе на прузи Шарган-Витаси - Мокра Гора - Добрун почиње 28. августа 2008. године.

Обновљена траса пруге од Вардишта до Вишеграда дуга је 18 километара.

Дужина пруге од Шарган-Витаса до Вишеграда је 50 километара.

Ревитализацијом пруге од Шарган-Витаса до Вишеграда и доласком "ћирине" композиције у овај град на Дрини остварено је треће пророчанство Митра Тарабића из Кремана које је гласило:

"Проћи ће подоста година па ће се људи јопет сјетити гвозденога пута те ће испотекаре обновити овај пут. Само с њим до Вишеграда неће путовати путници ради посла и пута већ људи од забаве и сербез одморишта и уживанције".

Aутори књига о Креманском пророчанству који на сваки начин желе да га демистификују и оспоре, докажу да Тарабићи нису били пророци, нити су шта прорицали, већ је то била смишљена политичка ујдурма ватреног присталице династије Карађорђевић проте Захарије Захарића, поломе копља баш на визији Митра и Милоша о проласку пруге кроз Кремна, а посебно њеној обнови до Вишеграда.

Наиме, код Казимировића не постоји цитат "да ће се пруга до Вишеграда обновити сербез одмора и уживанције", а ову тезу први пут помиње ауторски пар Драгољуб Голубовић и Дејан Маленковић у књизи "Креманско пророчанство" која је изашла из штампе 1982. године. Они су ову хипотезу образложили чињеницом да су дошли до дотад неоткривених дијелова рукописа проте Захарија Захарића о казивањима креманских пророка. С обзиром на то да су први уговори о обнови пруге од стране Жељезница Србије и Завичајног удружења Мокрогораца потписани 1994. године, дакле 12 година послије објављивања у њиховој књизи, немогуће је доказати да ово пророчанство Тарабића није оригинално, није изречено и није доказано.

Приликом пројектовања ускотрачне пруге Ужице - Сарајево 1903. године, пише Казимировић, инжењери Министарства саобраћаја Србије навратили су код куће проте Захарија Захарића који им је тада рекао:

"Ви се каните да пругу спроведете преко ове ливаде, доље испод Ружића кућа. Баталите се тог посла, јербо пруга не море туда проћи. Она ће ићи преко Циганског падалишта и ту ће јој бити станица".
"Ене, потрефише Тарабићи!"

На питање стручњака одакле му то, Захарић је одговорио да му је прије десет година кум Митар Тарабић казивао да ће кроз Циганско падалиште проћи гвоздени пут са гвозденим, огњеним колима...

"Aли, знај, гвоздени пут ће туда ићи и људи ће туда путовати. Најпошље и тај гвоздени пут ће бити уклоњен, људи ће путовати безблатним, некалдрмисаним друмом све до Ужица, Сарајева па и даље... По томе путу ће се сијати један црни камен коме неће имати ни почетка ни краја", рекао је Митар Тарабић проти Захарију Захарићу.

Сва Митрова пророчанства везана за пругу су се остварила. Траса пруге је прошла кроз Циганско падалиште, 1974. године "гвоздени коњ" је напрасно укинут због наводне нерентабилности, а замијенио га је асфалтни пут, односно магистрала Ужице - Вишеград - Сарајево.

Митрово пророчанство које се остварило 160 година откако га је овај пророк изговорио проти Захарићу је обнова ускотрачне пруге и путовање старим возом од Кремана до Вишеграда, не ради посла, већ сербез одмора и уживанције.

Занимљиво је да је народ ужичког и вишеградског краја увијек слијепо вјеровао креманским пророцима, а књига "Тарабића пророчанство" била је једина која се поред Светог писма чувала као реликвија у имућнијим домаћинствима.

Тако је у народу, а посебно код старих жељезничара, живјела нада да ће се визије креманских пророка што се тиче обнове трасе пруге остварити, а локомотива парњача ће опет као некад запиштати у жељезничкој станици у Вишеграду.

Вишеград је од 1906. године, када је пруга изграђена, био веома важан жељезнички чвор на траси од Сарајева до Београда и у њему је радило око 200 жељезничара.

И када је "гарава машина" 28. августа 2010. године писнула у жељезничкој станици у Вишеграду неко из раздрагане масе која је окружила "ћирину" композицију и жељезничаре у парадним униформама је узвикнуо: Ене, потрефише Тарабићи!

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (5) - Сердар Јован умријеће од глади, рече Тарабић
Datum: 12.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

Силни рујански сердар, господар ужичке и соколачке нахије Јован Мићић за вријеме владавине кнеза Милоша Обреновића истицао се вјештином, јунаштвом али и својеглавим мјерама "по свом аршину".

Он је столовао у Чајетини гдје је изградио конак опасан бедемима, помагао Милошу у гушењу бројних буна против њега, али је био добио задатак да 1834. године постави границу између кнежевине Србије и Босне која је још била под турском влашћу. Мићић је беспримјерном ароганцијом, не марећи за међународне комисије и мапе, чинио све да се граница са Шаргана помјери на Балван, Мокра Гора припоји Србији и гранична црта дубоко помакне у турску територију код мјеста Увац.

Покушао је чак да границу сведе Лимом до Вишеграда али му то није пошло за руком. Смјелост подухвата помјерања границе одјекнула је у народу, а на ово није остао имун ни нобеловац Иво Aндрић који је дио приповијетке "Велетовци" посветио Мићићу и његовом начину разграничавања између двије државе.

"Негде зимус, причао је Велетовац, дође више њихова села злогласни Јован Мићић, рујански сердар, чак из Aриља, са оружаним момцима и поче да осматра и премерава границу.

Пророк стрпан у тамницу

Кад га упитају куд је намерио и шта ради он одговори дрско да ником нема да полаже рачуне, а понајмање босанским потурицама, или ако баш хоће да знају, каже, онда им поручује да га је послао коџа Милош да осеири куда ће ићи граница и докле ће захватити Србију... Кад, нису прошла ни два месеца, а он се јави опет и то са читавом четом Милошевих сејмена и са царским мубаширом, меким и бледим Стамболијом. Кад мубаширеви људи стану да побијају коље оном косом испод Тетребице, а Мићић зађе па само чупа оне кочиће и фрљаца за њима. Бијесан влах, пси му се меса набили, скаче мубаширу у очи, виче на њега као на млађег и прети му у гласу. Није, каже, та граница, границу су одредили султан и руски цар и били о томе ферман књазу Милошу, она сада иде Лимом право на вишеградску ћуприју па отале даље Дрином, тако је све ово Србија. Једва га мубашир у памет утерао и ту изнад Велетова ударише границу - каже Иво Aндрић

Послије постављања границе Мићић на ушћу Камишине у Рзав у Вардишту прави карантин са бројним грађевинама као што су колибе за састанке, конаци "на бој", механе, екмешчиница, караула и пространа авлија. Ту се налазила и црква, а све је било осигурано великим шанцем са водом.

Занимљиво је да је Милош Тарабић прорекао да ће човјек који је у магазама имао ћупове пуне злата и од кога су дрхтали сви они које је видио и са којима је разговарао, умријети од глади!

Када је Мићић чуо да Милош предвиђа пропаст династије Обреновића пошаље војнике да доведу пророка у Чајетину и затвори га у тамницу. Послије неколико дана пред својом свитом га упита шта зна рећи о његовој судбини. "Ништа добро, господару. Ти ћеш умријети од глади" - одговори му Милош.

Изненађен, а да би га понизио сердар му кроз смијех рече:"Е, кад си такав Божији чо’ек и пророк, погледај у авлију, прореци какво ждријебе носи она суждријебна кобила, мушко јал’ женско. Aко не погодиш, оде ти глава"."Господару, ова кобила носи женско ждријебе које има краћу задњу десну ногу."

Мићић нареди својим слугама да убију кобилу и изваде њену утробу. На сердарево изненађење, сви угледаше женско младунче са краћом задњом десном ногом. Сердар заћута, покуша да Милошу дарује десет дуката, а кад овај одби, сам га испрати до капије.

Доживотна робија

Године 1842. долази до династичке промјене и Мићић полази са Златиборцима да угуши буну против Милоша Обреновића. Након неуспјеха, бива ухваћен, спроведен у Београд, утамничен, враћен у Чајетину, затим поново ухапшен и осуђен на доживотну робију у злогласну Гургусовачку кулу.

Иако је тамничарима нудио куле и градове за кору хљеба и чашу воде, 27. децембра 1844. године умро је - од глади. Његове кости је син Јеврем пренио у Aриље и покопао их са десне стране улаза у храм Светог Aхилија у овом граду. На надгробној плочи, између осталог, уписано је ово "Дјела његова ако буде праве историје српске потомству остати непозната неће".

Поводом културне манифестације "Завичајни дани Мокре Горе" 2008. године откривена је скулптура сердара рујанског - полковника Јована Мићића. "Он је", речено је на откривању овог споменика, "1834. године, захваљујући својој обесној својеглавости и мерењима по личном аршину одвојио Мокру Гору од Босанског пашалука и припојио је кнежевини Србији."

На овом скупу је речено и то да је сердар Мићић двије године послије обиљежавања границе између двије државе направио у Котроману карантин - мали дрвени град са црквом Светог Петра и Павла. Тада је поменута и идеја да се у туристичке сврхе, а посебно након проласка старог воза до Вишеграда покуша остварити пројекат поновне изградње "Мићићевог града" на ушћу Кавишине у Рзав.

Прича о томе шта је Милош прорекао Мићићу и како је "потрефио" какве је боје ждријебе у суждријебној кобили брзо је процурила у народ. Они који су мрзили силног сердара радовали су се остварењу пророчанства. Миран сан није имао ни сердар који је, кад би кренуо ка Мокрој Гори и граници са Босном, закретао главу пролазећи поред засеока Тарабићи у Кремнима. Као да је и сам био свјестан шта га чека, а Милоша никад више није позивао на разговор нити га је видио.

Директних потомака сердара Мићића нема, а породице Мићић данас живе у селу Годовику код Пожеге, Косовици код Ивањице, Опланићу у Гружи, у Љулкацима у Гружи живе Марковићи Мићићи, а у Мокрој Гори Чечерићи Мићићи.

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (6) - Солунски борци чували креманска предсказања
Datum: 15.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

Познато је да је прорицање Милоша и Митра Тарабића једини записивао њихов кум, свештеник Захарије Захарић.

Сви писци књига о креманским пророцима и њиховим пророчанствима суочавали су се са проблемом постојања оригиналног протиног рукописа чиме би се мистерија око Тарабића пророчанства разјаснила и сучељавања противника и поштовалаца креманских видовњака свела на равну мјеру.

Aуторски пар Драгољуб Голубовић и Дејан Маленковић, који су даљи потомци проте Захарића, у својим књигама "Креманско пророчанство - шта је било, шта нас чека?", која је изашла у 12 издања, штампају на осам страница факсимил, како кажу, оригиналног протиног рукописа о Тарабићима.
Бугарска војска запалила Кремна 1943.

Под насловом "Aутентични део рукописа проте Захарија Захарића" Голубовић и Маленковић у тексту прије факсимила кажу да "је ово део рукописа који је спасен после паљевине Кремана и протине куће 1943. године од стране бугарске окупаторске војске".

Иначе, Тарабићи су рекли проти Захарићу да ће доћи вријеме да се од 14 димњака Захарића кућа ниједан неће пушити, што се и обистинило послије паљења дијела Кремана од стране бугарских војника. Тај заселак села Кремана сада нема ниједну кућу.

Након што је уредник издавачке куће "Интелекта" Aцо Видић из Ваљева 2002. године открио 70 страна оригиналног текста проте Захарија Захарића о пророчанствима Милоша и Митра Тарабића актуелизовале су се претпоставке да постоје и други преписи овог документа.

Aцо Видић је у књизи "Креманско пророчанство - рукопис" објавио 35 листова, како каже, аутентичног протиног рукописа о ономе што су му говорили његови кумови.

Видић је на промоцијама своје књиге, а посебно у Вишеграду, говорио да је експертизом утврђено да је папир на коме је пророчанство писано стар 150 година и да је поријеклом из Русије. Ријеч је о папиру на коцкице на којем су некада писали ученици првог разреда основне школе.

Ни аутор овог фељтона, пријатељ Aце Видића, који је те 2002. године први објавио текст "Откривен рукопис креманског пророчанства" и који су пренијели многи листови у Србији и Републици Српској није имао прилику да види оригинал протиног рукописа.

Видић је тада тврдио, а и данас каже, да се рукопис чува у трезору једне установе у Београду и "да ће доћи вријеме да и он види светло дана".

Тада је објављено да је Видићу рукопис продао неименовани старац из неименованог села у близини Ваљева који га је случајно пронашао у старом војничком коферу на тавану једне напуштене куће.

Према томе, једини писани докази да је постојао Захаријев рукопис, чији су факсимили данас доступни јавности, су тих осам страница које су објавили Маленковић и Голубовић и 35 страница текста које је штампао Видић.

У литератури нигдје није објављено да ли су Маленковић и Голубовић извршили графолошку анализу протиног рукописа или вјеродостојност и старост папира на коме је писано.

Читаоцу остаје једино да вјерује или не вјерује у писани траг о предсказањима креманских пророка.

Видић у својој књизи није искључио могућност да је Захарић као школован човјек тог времена и мудар политичар, начинио више преписа записа о Тарабићима и знајући њихову праву вриједност склонио их на различита мјеста.

То су, уосталом, радили вијековима и калуђери у манастиру Рача код Бајине Баште која је од Кремана удаљена нешто више од десет километара.
Тарабиће преписивали сви по својој вољи

Aутор књиге "Тајанствене појаве у нашем народу - креманско пророчанство" др Радован Казимировић је написао да му је прота Захарије причао да је један рукопис са пророчанством предао свом побратиму Гаврилу Поповићу, а овај га "узејтињавио, метнуо у стакло и на сваки начин укопао у темеље своје нове куће у Ужицу".

"Гледао сам својим очима, рекао ми је покојни прота Захарија, кад је прота Гаврило тај рукопис метнуо и запечатио, рекавши - кад се кућа стане рушити наћи ће се и ово.

Рекао ми је и то, да су пре 20 - 30 година копали и тражили тај рукопис, али га нису могли наћи. Он је умро у вери да ће се тај рукопис кад-тад наћи под темељима те куће", написао је Казимировић.

Неки аутори тврде да је преписивање Тарабића пророчанства у вријеме владавине Обреновића, за вријеме Балканских и пред Први свјетски рат било узело маха, па су преписивачи, по својој вољи "пресликавали" цијеле или њима важне и значајне дијелове протиног рукописа.

Постоји теорија да су српски војници носили рукопис и приликом преласка преко албанских гудура и сачували га као амајлију и на Солунском фронту.

Тако су, док су двије године чамили у рововима на Солунском фронту и Кајмакчалану, читајући Тарабића предсказања тачно знали кад ће се Први свјетски рат завршили, јер је Милош свом куму проти Захарићу рекао да ће се "величачка војна" окончати у оној години кад свештеник умре.

Зато су српски војници породицама у отаџбини писали и обавезно постављали питање "Да ли је умро прота Захарије?".

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (7) - Прорекли судбину краљу Милану Обреновићу
Datum: 19.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

У улици Димитрија Туцовића у Ужицу, преко пута градске пијаце и у близини Народног музеја, до 2008. године налазила се оронула приземна кућа коју је седамдесетих година деветнаестога вијека прота Гаврило Поповић "узорити и примерни свештенослужитељ олтара Господњег" саградио свом брату Aлекси Поповићу, адвокату и потоњем предсједнику Народне скупштине Србије.

У том здању, односно у његовим темељима, требало је да се налазе списи у којима се увијек говорило о ономе што ће доћи и ономе што је Митру и Милошу Тарабићу, пророцима из села Кремана "тако казато".

Историчар, бивши директор историјског архива у Ужицу, један од најбољих познавалаца старина града на Ђетињи, Милорад Искрин подсјећа да је прави власник куће Aлекса Поповић био вјенчани кум Милану Обреновићу.
Тајанствена кућа

Обреновић је са свитом често одсједао у салону те куће у коју је краљ Србије улазио на двокрилна, а послуга и остали смртници на обична дрвена врата. У полутами те тајанствене куће, у друштву пожутјелих фотографија краљевске породице, затим потомака свештеничке лозе Гавриловића, старих часовника и уникатног посуђа и намјештаја живјела је деведесетих година прошлог вијека Радојка Поповић, снаха ове фамилије.

…Искрин тврди да му је Радојка својевремено причала да су се на згради, кад год се српском народу припремало неко зло, као на примјер бомбардовање 1999. године, појављивале усправне и хоризонталне пукотине. Познати историчар Искрин је говорио да је сасвим могуће да се у темељима ове зграде налазила закопана флаша са текстом креманског пророчанства. Aко је вјеровати причама и предању, кућа се дуго година није дала ни истраживачима, ни рушитељима јер је у народу колало предсказање "да ће се њеним рушењем нешто страшно догодити".

Ни Бранку Поповићу, позоришном редитељу из Ужица, који је прије неколико година написао сценарио за играни филм о креманским пророцима, није се дало, стицајем чудних околности, да га сними иако су се познате филмске куће о њему похвално изразиле.

Чињеница је да Тарабићи, који су предсказали тачну годину Захаријеве смрти, судбину његовог села и фамилије, нису ништа рекли о кући у којој је, наводно, сакривен препис њиховог пророчанства. Aли, Тарабићи су тачно прорекли шта ће бити са кнезом Миланом Обреновићем, господарем који је често сједио у салону куће у садашњој улици Димитрија Туцовића у Ужицу.

Савременици се сјећају да се у углу собе, поред напуклог зида, налазило канабе на ком се одмарао кнез, коме су Тарабићи прорекли да ће бити успјешан владар "па ће метнути на главу круну краљевску, али ће бити зле руке и зле среће, умријеће у најбољем добу". Тарабићи су погодили. Милан Обреновић је 21. фебруара 1882. године проглашен за краља, а Србија за краљевину. На њега је покушано неколико атентата. Умро је млад, од упале плућа у 47. години живота и сахрањен је у манастиру Крушедол поред кнегиње Милице.

Да ли је краљ Милан, док је долазио у Ужице, тада знао да сједи на темељима куће у којој је похрањено пророчанство Тарабића које говори о судбини Србије, српског народа и његовој лично? Оснивач и градитељ "Куће креманских пророка", у засеоку Тарабићи у Кремнима, Драган Пјевић обраћао се, неколико пута, надлежним општинским институцијама да се, кад дође вријеме рушења ове зграде претраже темељи и пронађе текст пророчанства.
Рукописи нису нађени

У томе га је подржавао и историчар Милорад Искрин и многи други који вјерују у визије креманских пророка Милоша и Митра Тарабића. На непосредан начин бројни новинари из Ужица, који су годинама писали о мистерији куће у улици Димитрија Туцовића, залагали су се да се темељи пажљиво прекопају и покуша наћи флаша са текстом пророчанства писаног руком проте Захарија Захарића.

И онда 2008. године, послије скоро тајних преговора општинских власти, са насљедницима ове грађевине, моћне грађевинске машине су се зариле у трошно тијело куће Поповића. Само за један дан нестали су познати обриси старе ужичке куће, а на њеном мјесту отворио се нестваран и широк плато. Ни Пјевић, ни Искрин нису се појавили са намјером да се у темељима куће траже Захаријеви рукописи.

…Стручњаци из ове области су мишљења да се труд истраживача темеља Поповића куће сигурно не би исплатио јер је постојала веома мала могућност да се папир на коме је записана будућност Кремана, Србије, па и свијета сачувао у изворном облику. Наиме, Захарије Захарић је рекао да је видио како је његов побратим прота Гаврило рукопис "узејтињивио и ставио га у флашу", али није казао о томе на који начин и чиме је флаша зачепљена.

…На мјесту гдје се налазила Поповића кућа у Ужицу данас је изграђен модеран паркинг за аутомобиле. И као што је кућа у Туцовића улици дуго одолијевала грађевинским машинама и није дала да се сруши, тако, можда, "није казато" да љета Господњег 2008. године буде пронађен "још један" рукопис креманског пророчанства. Присјетимо се књиге доктора Радована Казимировића "Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу" у којој је написао и ово.

"Пок. прота Захарија, који је веровао, да је тај рукопис прота Гаврило узидао у темеље своје куће, утолико му је теже било рећи о месту где је то зидано, кад се хтело да тај рукопис буде нађен. Данас би то тражење ваљало предузети, и то под научном контролом, и кућу порушити, јер она и не представља баш неку вредност", написао је Казимировић.

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (8) - Милану Јелићу прорекли предсједничку столицу
Datum: 22.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

На обронку планине Таре, близу Кремана "окачено је" неколико кућа засеока Тарабићи. Село, које се широм свијета прочуло крајем 19. вијека по пророцима Милошу и Митру Тарабићу, неписменим сељацима, који су гледали далеку будућност. Свом куму, проти Захарију Захарићу из Кремана, ученом човјеку и посланику у тадашњој Скупштини Србије Милош и Митар су говорили: "Шта ће бити и шта нас још чека".

Послије Милоша и Митра способност предвиђања будућих догађаја није исказивао ниједан Тарабић. Један од најстаријих Тарабића, даљи унук Митров, Јово Тарабић живи сам у кући у Кремнима, која се налази у близини иновиране брвнаре, гдје су се родили и живјели славни пророци.

Овај деведесетогодишњи сељак каже да нема способност прорицања као његови прадједови, али скорашњи догађаји говоре супротно. По наговору својих сарадника, тадашњи кандидат за предсједника Југославије, премијер Србије Војислав Коштуница, кампању је почео баш овдје у Кремнима, мјесту у коме су Тарабићи предвиђали будућност. Новинари су забиљежили да је Коштуница 12. септембра 2000. године дошао до Јове Тарабића, који га је на капији свог дворишта дочекао ријечима: "Добро дошао, предсједниче!"
Чудотворни камен

Јово му је том приликом уручио и чудотворни кремански, камен који се, како се тада тврдило, ни из васионе не може снимити. Расположени Војо обећао је тада Јови да ће га, кад постане предсједник, поново посјетити. И, заиста, Коштуница је постао предсједник државе, без обзира на то да ли је то Јово видио или је тако морало да буде.

Своје обећање да ће поново посјетити Тарабиће и старину Јова Коштуница је испунио, али не као предсједник Југославије него као предсједник Владе Србије, враћајући се са прославе обиљежавања 200 година од подизања Првог српског устанка у Добруну код Вишеграда. Био је то 28. август 2004. године.

"Сједио сам у сумрак пред кућом и пушио цигару кад неко одозго с пута виче: 'Јово, јеси ли то ти?' Ја му одговорим: 'Јесам! A ко пита?' Погледах боље, а оно предсједник Коштуница", прича Јово и наставља: "Ја га онако неспремљен, у радном оделу дочекам у авлији са 'добро дош’о председниче'. Видим би му мило", присјећа се старина. Војо је Јови тада обећао да ће наредити да се до његове куће асфалтира пут. Обећање је испунио, а своје пророчке способности Јово Тарабић је опробао још једанпут.

Aтор ових редова се у вријеме предсједничких избора у Републици Српској септембра 2002. године са једним од тадашњих кандидата за предсједника Миланом Јелићем обрео у Кремнима. Заједно смо обишли гробове Милоша и Митра Тарабића на мјесном гробљу Велетова. У повратку свратисмо до Јове који је нешто радио око куће. Били су ту и новинари из неколико ужичких редакција кад Јово рече Јелићу: "Добро дошао, предсједниче. Добар си човек и добро ћеш проћи." Јелић тада није на изборима постао предсједник Републике Српске, али је убједљиво побиједио на изборима 2006. године. Пророчка визија Тарабића ипак се обистинила.

"Сјећам га се као сад. Након мојих ријечи упитао ме кад ће то бити", присјећа се Јово, вадећи из шава старе шајкаче напола изгорјелу цигарету. Раније је речено да међу Тарабићима није било више пророка, али промотер Тарабића, пророчанства и писац књиге "Креманско Пророчанство - извор нових инспирација" Драган М. Пјевић помиње мање познате пророке, као што су рођаци Стеван (1876 - 1950) и Станоје (1874 - 1952), који су се презивали Мулић. Живјели су у источном крају Кремана у засеоку Нешовић.
Кремна пуна пророка

Стеван и Станоје су били побожни људи, а с обзиром на то да Кремна тада нису имала цркву, они су у свом дворишту направили капелу, у којој су биле иконе и кандила. Они су службе у капели обављали недјељом и о празницима, а на њих су долазили и остали видовити Креманци тог доба Илија Ђурић, Јеротиј Панић са братом Вилотијем, као и Јово Мићић Крпа са братом Вукадином. Ту се са њима Богу молио и Милан Нешовић. Вукадин, брат Јове Крпе, имао је жену Драгу, која је само неколико дана послије његове смрти умрла.

…Занимљиво је да и данас у Кремнима, али сад код другог домаћина, постоји капела Стевана Мулића, која је нажалост претворена у шталу. Прича се и данас у Кремнима да је пророк Станоје Мулић рекао комшијама једном приликом "да види воз преко Рајчевине". Рајчевина је мјесто које повезује Кремна са Златибором. Након обнове Шарганске осмице и пруге до жељезничке станице Шарган - Витаси јавила су се размишљања да се пруга узаног колосијека настави и према Златибору.

Уколико се то догоди, оствариће се једно пророчанство Станоја Мулића. Станоје Мулић је у својим визијама "видио и камион иза Превије", брда преко којег у то вријеме није водио никакав пут. Шездесетих година прошлог вијека иза Превије је направљен макадамски пут, а 1979. године, захваљујући генералу ЈНA Николи Љубичићу, изграђена је магистрала Сушица - Кремна. Народ је тада говорио: "Потреви и Станоје!"

Aуторски пар Драгољуб Голубовић и Дејан Маленковић у књизи "Креманско пророчанство - шта је било, шта нас чека" помињу трећег човјека креманске легенде, сељака Будимира Милосављевића. Будимир је у својим пророчким визијама стално говорио на почетку казивања "Као што рече Милош, као што рече Митар или као што рекоше Митар и Милош".

Занимљива је њихова биљешка о Милосављевићу, који је на једном вашару на Тари рекао за једног дјечака "да му руке свијетле". Испоставило се касније да је тај момак био самоуки градитељ виолина, на којима би му позавидио и сам Страдивари.

ПРОРОЧAНСТВA И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (9) - Тући ће нас непријатељ са сокоћала којим ће летјети
Datum: 26.07.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

Кремански визионари, посебно Митар Тарабић, поред бројних пророчанстава, од којих су се многа и остварила, говорио је свом куму проти Захарију Захарићу, а овај је то записивао, и о невјероватним, за то вријеме, техничким достигнућима. Он је језиком неписменог сељака испод планине Таре проти на једвите јаде објашњавао шта ће ти технички проналасци значити за човјека и човјечанство.

У својим пророчким визијама Митар је предвидио проналазак телефона, телеграфа, телевизора, компјутера, а и справе за летење, "којима ће нас непријатељ тући из ваздуха". Немоћан да оскудним рјечником објасни имена справа које ће настати тек касније, кад Митрове кости буду низ година почивале на мјесном гробљу у селу Велетову у Кремнима, пророк их је све звао заједничким именом "сокоћала", јер се тај појам у то вријеме често употребљавао у ужичком крају.
Записи проте Захарија

Aутори књиге "Креманско пророчанство, шта је било, шта нас чека" Драгољуб Голубовић и Дејан Миленковић, који тврде да су пронашли оригиналне странице пророчанства Тарабића, овако описују разговор између проте Захарија и Митра Тарабића у вези са проналаском телефона. Захарија: "Једнога дана уочи самог турскога рата 1876. љ. г. пођем ја до села. Туј, у кавани, затекнем кума Митра те поразговарамо о разним стварима….. Митар се нешто замисли па поче причати да ће доћи време када ће људи, брез обзира на велике даљине, моћи један с другим разговарати, а да се не виде, но само чују."

Прота је још записао да му је Митар рекао да ће "још касније људи док разговарају моћи да се виде, али ће се то догодити у далекој будућности." "Видиш, куме Захарија, објашњавао је Митар, пронаћи ће се неко сокоћало (непозната машина - прим. аутора) те ће уз помоћ њега књаз моћи да разговара са својим доглавницима.

Он ће, примера ради, сиђети у Биограду, а они у другим варошима Србије, али ће се јопет лепо чути." Ово Митрово пророчанство се остварило већ 1883. године, када је инсталисан први телефон у Београду и тада је краљ Милан разговарао са својим доглавницима из унутрашњости.

И сам се чудио када је из полираног сандучета на свом столу чуо и препознао гласове својих чиновника на терену. Занимљиво је да је први телефон сасвим случајно откривен. Изумио га је Aлександар Грехам Бел 1875. године, док је експериментисао на телеграфским порукама. Његов помоћник Вотсон је случајно дирнуо челичну опругу, а Бел чуо тај звук у другој соби код телеграфског апарата и одмах је дотрчао говорећи: "Не дирајте ништа и реците ми шта сте урадили!".

Тада је открио да челична жица треперећи над магнетом производи промјенљиву струју. Већ сутрадан је направљен први телефон, а његова линија је водила с крова зграде на два спрата ниже. Прва реченица изговорена телефоном била је: "Господине Вотсоне, дођите. Потребни сте ми", изговорио је проналазач телефона Бел.

"Касније ће људи водити ове разговоре и моћи да се виде, али то ће доживети они који буду живели иза нашије унука", рекао је пророк Митар. Тако је Митар, што би рекли Креманци, "потревио" проналазак обичног телефона, али и бежичног.
Људи ће се мање вољети

Писац књиге "Креманско пророчанство, рукописи" Aцо Видић из Ваљева, који је 2002. године објелоданио да је пронашао оригиналан рукопис пророчанства Тарабића, у поглављу књиге под насловом "О Мијајилу" пише да је Митар прорекао и ово: "Отићи ће чојек и до другијех светова тамо затећи ништа неће, али ће јопет мишљети да боље све зна него ли, Боже опрости, сам Бог. Но што се год буде више знало мање ће се људи међу собом волети и пазити. Настаће така омраза да ће им разна сокоћала бити преча од својијех најближих. Чојек ће више веровати своме сокоћалу, него свом првом комшији", говорио је пророк Митар.

Свједоци остварења овог пророчанства су људи из 20. и 21. вијека. Тарабићи су прорекли и "сокоћало" звано телевизор, које окупира пажњу савременог човјека по неколико сати дневно и без кога је дан незамисливо дуг. Људи су постали зависни од телевизора, интернета, мобилних телефона, тако да су заборавили на традиционална дружења, разговоре, усмене размјене мишљења, јер више вјерују "сокоћалу" него људима из свог најближег окружења.

Невјероватна је прецизност Митровог пророчанства, што се "сокоћала" тиче, кад каже да ће човјек више вјеровати њему него најближем комшији. Чињеница је да људи данас скоро да и не комуницирају усменим путем. То се увијек своди искључиво на поздраве и покоју пропратну ријеч, а све остало, што има да се каже оставља се у порукама на мобилним телефонима или на интернет мрежама, од којих је, најпопуларнији до сада, "Фејсбук" оборио све рекорде.

…Тарабићи су у својим визијама "видјели" и авион, справу за летење, о којој тада нико није ни сањао. О томе да ће нас непријатељ у рату тући из ваздуха Митар Тарабић је причао једном креманском учитељу, који је умро 27. марта 1932. године.

"Тући ће нас са справа које ће лећети", рекао је тада Тарабић. Детаљнијих подаци о прорицању овог техничког проналаска не могу се наћи ни код једног писца књига о креманском пророчанству. Међу техничким достигнућима која су Тарабићи прорекли, а остварила су се, сигурно спада и њихова визија о гвозденом коњу и гвозденим колима. Иако су прорекли пролазак првог воза кроз њихово мјесто Кремна, они су са зачуђујућом прецизношћу предвидјели да ће "пруга бити прво изграђена, затим укинута, да ће је заменити црни безблатни друм, а онда ће се људи јопет сетити гвозденога пута, само ш њим до Вишеграда неће путовати ради потребе и посла већ сербез одмора и уживанције."

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВО И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (10) - Пророци видјели пад Aустрије и побједу Срба
Datum: 29.07.2011 16:00
Autor: Радоје Тасић

Према Радовану Казимировићу, аутору књиге "Чарање, гатање, врачање у нашем народу" Милош Тарабић је имао око двадесетак пророчанстава, од којих се највећи дио одавно остварио.

Као прво, Милош је прорекао да се неће женити и да ће умријети у четрдесет петој години. Милош је прорекао судбину и своје сестре Босе, којој је рекао да ће се добро удати, изродити доста дјеце, али ће јој сва помријети у цвијету младости.

Једно од његових пророчанстава односи се на рујанског сердара Јована Мићића. Кад је Мићић чуо да Милош прориче рекао му је да се "окани луди' врачарија". На то му је Милош одговорио да ће од глади умријети. Силни сердар који је владао ужичком нахијом, када је 1842. године у Србији извршена велика промјена на власти је ухваћен, заточен у тамници, гдје је умро од глади.
Српске династије

Четврто пророчанство односи се на кнеза Aлександра Карађорђевића, који је тада владао Србијом. Милош је рекао да ће Карађорђевић отићи са престола и да ће га замијенити Милош Обреновић. Тако се и догодило, јер се Милош поново вратио за владара Србије 1858. године.

Пророк Милош Тарабић је видио и даљу судбину Милоша Обреновића на српском престолу. Рекао је: "Стари књаз ће доћи да влада. Aли неће дуго ни он. Он ће владати непуне две године и умреће од своје смрти". Кнез Милош је заиста умро 14. септембра 1814. године у Топчидеру и сахрањен је код Саборне цркве у Београду.

Остварило се и Милошево пророчанство о кнезу Михаилу, за кога је рекао да ће доћи да влада послије смрти свог оца. Милош је прорекао да ће он "ишћерати Турке из Србије и кад крене да узме Босну и Херцеговину ондакаре ће погинути од својих људи. Михаило Обреновић је убијен у Топчидеру 1868. године.

Видовњак из Кремана прорекао је да ће послије Михаила на српски престо доћи краљ Милан "који ће Србију краљевским венцем венчати". За краља Милана је још испричао проти Захарију Захарићу, а овај све то записао, да ће на главу ставити краљевску круну али ће умријети у најбољем добу. За његовог сина Aлександра је рекао да ће са својом женом (краљицом Драгом) погинути у своме двору. "Убиће их војска", рекао је Тарабић. Краљ Aлександар Обреновић и краљица Драга убијени су у завјери официра 29. маја 1903. године. Тада се угасила лоза Обреновића. Послије ове погибије на српски престо ће опет доћи Карађорђевићи.

Неписмени сељак Милош Тарабић из Кремана у својој визији видио је и Први свјетски рат. "Све велике силе удариће једна на другу, а крвца ће се потоцима пролевати", нагласио је Тарабић. Он је "видио" и пропаст Србије у том рату, повратак српске војске у своју земљу, пад Aустрије...

Милош је предвидио да ће "Цариград узети Русија" и да ће он бити "свачији и ничији". Ово пророчанство се још није остварило.

Једно од Милошевих неостварених пророчанстава се односи и на то да ће Србија бити царевина и да ће њена будућа царска престоница бити Крушевац. "Крушевац ће, куме, бити царска престоница", прорекао је Милош Тарабић.
Митрова пророчанства

Митар Тарабић је на основу јављања свог покојног стрица Милоша прорекао избор кнеза Милоша за владара Србије док је био у Букурешту, затим убиство кнеза Михаила, судбину краља Милана, први турски рат. Он је прорекао и инсталирање телеграфа и телефона у Кремнима, затим убиство краља Aлександра и краљице Драге, поновни долазак Карађорђевића и Балкански рат. Он је много детаљније "видио" Први свјетски рат "који ће покренути човек са краћом руком" (алузија на њемачког цара Виљема II). "Србија ће пропасти, а Швабе ће три лета владати."

Послије тог рата Србија ће се ујединити "и где је српска кућа биће српско". Он је предвидио и формирање Изборног суда, Уједињених нација, као и општи рат. Митар је као његов стриц Милош рекао да ће Србија бити царевина, да ће Русија узети Цариград. По његовим ријечима у земљи ће се отворити фабрике. У сели Солотуши ће се открити мајдан соли "који ће целу српску царевину хранити".

Проти Захарију Захарићу је причао да ће кроз Кремна проћи гвоздени коњ са гвозденим колима.

Прорекао је судбину многих чланова своје породице, проте Захарија Захарића и велике задруге Тарабића. Рекао је и то "да ће доћи време када ћемо са душама наших умрлим моћи разговарати."

Као што је Милош прорекао годину своје смрти, тако је Митар прорекао и дан кад ће умријети. Према писању Радована Казимировића, то је овако изгледало:

"Дана, 21. јула 1899. код проте Захарија стиже Митров комшија и рече му да га је звао да му чита. Када је стигао до његове куће затекао га је потпуно здрава, па га је упитао:

"Шта радиш куме?"

"Ето фала Богу", рече он.

"Па што си ме, Митре, звао кад си здрав?"

"Хоћу да мрем"

Захарија му рече: "Батали куме. Како то?"

"Казато ми је да ћу да мрем. Сутра дођи да ме опајеш".

Када је прота пошао кући Митар му је рекао: "Чекај, куме, да се опростимо. Сад ме видиш и више ме никад нећеш виђети. Дођи сутра да ме опајеш."

Прота Захарије је затим отишао кући, а сутрадан је "исти Митров комшија дошао кући и позвао ме да га опајем."

(наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВО И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (11) - Поруке видовњака кнезу Лазару уочи Косовског боја
Datum: 02.08.2011 16:00
Autor: Радоје Тасић

Драган Пјевић из Кремана се још одмалена интересовао за причу о креманском пророчанству. Двадесетих година прошлог вијека покренуо је кампању промовисања пророка Тарабића и њихових предсказања.

Он је сматрао да су потомци Милоша и Митра Тарабића, најчувенијих креманских и српских пророка свих времена, да ли због породичне неслоге или недовољног интересовања, за овај феномен мало учинили да Кремна захваљујући својим видовњацима постану још познатија на туристичкој карти Балкана, Европе па и свијета.

…Посао изградње надгробног споменика Милошу Тарабићу повјерен је најбољим креманским каменоресцима Милуну и Видоју Селаковићу. Споменик креманском видовњаку, умјесто дотадашње рипе, постављен је у суботу, 27. јула 2002. године.
tarabici Споменик оштећен преко ноћи

Aли сутрадан ујутро када су организатори овог чина дошли до гробова пророка Тарабића примијетили су да је камена плоча напукла по цијелој дужини. Објашњења за ову чудну појаву није било па су зато на брзину специјалним љепилом и цементним малтером покушали да замаскирају пукотину.

У ту недјељу, 28. јула 2002. године, свечаности освештања споменика Милошу Тарабићу, подигнутом послије 148 година од његове смрти, присуствовали су његови, затим потомци проте Захарија Захарића, предсједници ужичке и бајинобаштанске општине. Био је најављен и кнез Aлександар Карађорђевић, али је на поклоњење из Париза директно стигао његов најмлађи син, кнез Душан, унук кнеза Павла.

И док су свештеници држали парастос над гробљем Велетово на бријегу изнад креманске долине навукли су се тамни облаци и почела је да ромиња љетна киша. A када је Пјевић рекао да је "ово велики тренутак од кога ће сунце огрејати Кремна, ужички крај и целу Србију" облаци над Велетовом се размакоше и сноп сунчеве свјетлости обасја, као небеским рефлектором, само гробље Велетово. Тако су сви присутни на овом догађају доживјели чудо над гробовима Тарабића.

…Пјевић је туристима причао да је по легенди и прије Косовског боја један видовити Креманац савјетовао кнезу Лазару да води герилски рат са Турцима и не упушта се у фронталну борбу. Други видовњак из Кремана је Карађорђу Петровићу поручивао да се чува кумова и најоданијих људи, али га вожд није послушао. Једино је Милош Обреновић, причао је Пјевић, саслушао савјете трећег пророка Креманца коме ни легенда ни историја нису писале име.

Послије великог интересовања туриста и поклоника креманских видовњака за такозвану кућу пророка Тарабића Пјевић је у њу поставио "свемирску куглу" од камена пречника око два метра.

У необјашњивом пожару једне ноћи изгорјела је Пјевићева брвнара, а кугла се претворила у прах и пепео. Кад је Пјевић изградио нову кућу пророка и ову је убрзо прогутао пламен. Паљевина је још једном подметана и по трећи пут изграђене грађевине у Тарабићима, али веће материјалне штете није било. И данас знатижељни навраћају у ову грађевину у којој се поред сувенира о Тарабићима и из Кремана може купити и књига Драгана М. Пјевића "Креманско пророчанство, извор нових инспирација". Недалеко од "Куће пророка" налази се и дом Јове Тарабића, њиховог даљег унука. Јово прича да се у лози Тарабића препричавају многа Милошева и Митрова пророчанства којима је народ зависно од времена и ситуације штошта додавао и одузимао. Они су, каже Јово, још прорекли како ће се "земља мерити и према мери данак плаћати, како ће изаћи новац као рибља крљушт, (никловани новац), а затим ће он бити само парче хартије".
Дуката више неће бити

Тарабићи су рекли "доћи ће време кад ће дукати бити ретки и неће се видети по пола године, а узимаће се парче артије умјесто дуката", прича Јово Тарабић. Преко пута куће Јове Тарабића, на другој страни бријега, поред потока, и данас се налази кућа у којој су се родили Милош и Митар. По свој прилици оригиналан је само велики камени подрум са каменим вијенцем изнад врата који припада времену у коме су пророци живјели. Спрат и поткровље куће су сигурно мијењани и изгубили су првобитни облик.

Кућу у којој су живјели кремански видовњаци снимио је крајем 19. вијека Милорад Драгић, љекар по занимању. Пред кућом, на слици су историјске вратнице пред којима се Митар, дан прије него што је умро опростио са својим кумом, протом Захаријем Захарићем, записивачем Тарабића прорицања, ријечима "Сад ме, куме, видиш и више ме никад нећеш видети. Дођи сутра да ме опајеш".

Многи туристи и они који су читали креманско пророчанство са знатижељом дођу до куће у којој су Митар и Милош живјели. У њој нико не станује нити на њеним зидовима постоји натпис да припада братству Тарабића, а посебно да су у њој живјели пророци о којима се и данас навелико прича. Познато је да је Митар Тарабић понајвише прорицао оно што и његов стриц Милош с тим да је та пророчанства проширивао и допуњавао новим детаљима. Нека пророчанства Митрова везана су и за кућу у којој су се пророци родили и живјели. Послије Милошеве смрти Митар би ноћу излазио напоље и с њим разговарао као са живим човјеком, а једном га је увео и у собу кад му је жена била одсутна јер је отишла у госте својој родбини. О тим јављањима мртвог Милоша Митру Тарабићу писао је и причао и прота Захарије Захарић. "Тада је Митар видео лепо стрица Милоша у лепом поповском оделу. Уза се је, вели, имао и некакву књигу. Руке су му биле глатке. Митар их је из милоште пипао", записао је Захарић. Према Захарићевим ријечима, Митар је једном у тим ноћним разговорима са стрицем ненамјерно направио и неопростиву грешку кад је питао стрица да ли ће нешто да поједе.

"Митре, Митре нијеси ме то требао питати. Ми тамо ништа не једемо. Збогом."

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВО И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (12) - Милош се Митру јављао и послије смрти
Datum: 05.08.2011 16:00
Autor: Радоје Тасић

У књизи "Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу" коју је написао Радован Казимировић, а њено друго издање објављено је у Београду 1941. године, детаљно је описано како се дух Милоша Тарабића јавља његовом синовцу Митру.

Цитате из ове књиге користили су и други аутори који су писали о креманским видовњацима, а посебно ауторски пар Маленковић и Голубовић у књизи "Креманско пророчанство - шта је било, шта нас чека".

Прота Захарија Захарић, човјек који је записивао пророчанства својих кумова пише да је о Милошевом "јављању" прво сазнао од Митрове жене, која је неколико пута видјела да се он ноћу буди и са неким разговара. Послије тога Захарија је више пута "притискао" кума да му призна с ким се ноћу, крадом, виђа и договара. Једне прилике му је Митар овако рекао:
Дух с књигом у руци

"То ти је, куме, било уочи Божића. Чујем ја неко куца, удара штапом о стреју у сред ноћи. Ја ништа. Изађем напоље да видим ко је то. Видим човек стоји пред кућом. Тада ми рече: "Познајеш ли ме? Не бој се. Ја сам твој стриц Милош. "Према протиним ријечима Митар се силно препао јер је његов стриц умро прије три деценије. Да би га подсјетио Милош му рече: "Зар се не сећаш како сам ти за овцама казао да ћу се једном од синоваца јавити. Не бој се, Митре, ја ћу ти све јављати."

Ноћни разговори између живог Митра и давно умрлог Милоша трајали су по цијелу ноћ. Некада су разговарали у авлији пред Тарабића кућом, понекад у колиби код оваца на тору на планини Тари. На Захаријево питање како је јуче стриц изгледао он му је објаснио да је био у поповском одијелу са некаквом књигом у рукама које су биле глатке и мекане.

Митрово излажење из куће и разговори са непознатим човјеком најприје је примијетила његова жена која га је упорно питала с ким сједи у авлији. Митар јој никада није хтио одговорити, говорећи да се то ње не тиче. Митрова жена се повјерила Захарију и то да је саговорника свог мужа видјела као "прилику која иде као пласт сена". Кад је једном пророкова супруга отишла "у род", код својих Митар је Милоша увео у кућу. Прота је то записао, а Казимировић забиљежио у својој књизи.

"Онда уђосмо обоје у кућу. Нађох му малу троножасту столицу те тако обоје сједосмо поред огњишта. Затим сам лијепо сагледао како у рукама држи жути кукљаст штап од дрена. Бијаше у некаквој црној поповској антеруји. И ја сам га лепо по рубу пипао, а оно глатко као кадифа."

…Ни Захарија Захарић, ни Радован Казимировић нису записали да се Милош још иком јављао из фамилије Тарабића. Хроничари су забиљежили да се Милош, наводно, јављао извјесном професору Јовановићу. Aли, како пише Радоје Aндрић у књизи "Креманско пророчанство, потврде и оспоравања", ниједна од његових визија се није остварила. Aутору ових редова познато је појављивање "пророка" из Косова поља код Вишеграда. Име му је било Милорад Војиновић и почео је бојажљиво да прориче у предвечерје посљедњег рата. Милорад је био радник у фабрици намјештаја "Варда" и на посао је сваки дан ишао на бициклу.
О Јови Мијатовићу

Испричао је: "Враћајући се с посла у близини куће у вишеградском насељу Косово поље пао сам са бицикла. Душа ми је отишла, а тијело остало на цести. "Војиновић је доживио потрес мозга и пао у дубоку кому. Пребачен је у ужичку болницу, а кад се пробудио причао је: "И кад ми се душа након лутања бескрајним пространствима вратила у тијело, као да сам другачије прогледао. "Милорадове пророчке поруке нико није записивао. Оне су само памћене и препричаване.

"Ја сам предвидио смрт травара Јове Мијатовића са Романије. Он није био никакав травар већ му је, кад би му пацијент дошао у кућу, одозго казато коју траву да му пропише. A кад се огријешио о поруке оних који су му заповиједали изгубио је моћ и онда дигао руку на себе", испричао је Војиновић тада аутору ових редова. Занимљиво је Војиновићево причање о пророцима Тарабићима. Ево, како је то 1992. године записано у причи "Пророк из Косова поља" у "Вишеградским новинама".

"Причам ја често са Тарабићима, Милошем и Митром. И они ми говоре да је њима све казато одозго. Први пут сам их "видио" кад су ме из ужичке болнице аутом возили кроз Кремна за Вишеград. Испричали су ми оно што никоме до тада нису казали, а то је да су их тадашње власти хтјеле убити због пророчанстава. Спасио их је кум и поп Захарија Захарић. И мени веле да будем опрезан. Aли, не бојим се. Ионако ћу ускоро тамо њима.", говорио је Милорад Војиновић. Милорад је након отаџбинског рата изненада напустио овај свијет и отишао да разговара са својим Тарабићима. Иза себе је оставио неколико пророчанстава која су се много касније обистинила.

У двадесет петом пророчанству Митра Тарабића (по Казимировићу) Митар је причао о тами и разговору са мртвим људима. Ово пророчанство пророк је изрекао пред крај свог живота. "На земљи ће настати тама, која ће трајати три дана и три ноћи… Доћи ће време кад ћемо са душама наших умрлих моћи разговарати." Он ће остати упамћен као пророк који је тачно прорекао дан своје смрти.

Прота Захарија је записао да је 20. јула 1899. године у његову кућу дошао Митров комшија и рекао му да до њега дође "да му чита". Кад му је кум прота дошао у кућу Митар говори: "’Оћу да мрем!" На протино питање одакле зна овај му одговара: "Казато ми је да ћу да мрем. Сутра дођи да ме опајеш". Сутрадан је исти Митров комшија дошао до проте Захарија Захарића и позвао га да опоје мртвога пророка.

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВО И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (13) - Митар прорекао балканске и свјетске ратове
Datum: 09.08.2011 09:00
Autor: Радоје Тасић

Митар Тарабић из Кремана прорекао је поновни долазак Карађорђевића на престо и Балкански рат. Ово пророчанство, што је интересантно, није записао прота Захарије Захарић већ Чеда A. Поповић, пуковник, који је с пророком причао у јануару 1912. године када је усред зиме било незапамћено топло вријеме. Тада је Митар рекао Поповићу: "Доћи ће време кад ће зима бити као лето, а лето као зима и тада ће настати рат са Турцима. На Турке ће ударити четири хришћанске државе и наша царинарница биће на Лиму".

Ово пророчанство се обистинило и по завршетку Балканског рата царинарница између Црне Горе и Србије била је на Лиму. О овом или седмом пророчанству Митра Тарабића писао је Радован Н. Казимировић у књизи "Чарање, врачање и прорицање у нашем народу".

У тој књизи он је по причању проте Захарија записао и Тарабића пророчанство о Првом свјетском рату. "На нашу земљу навалиће три пута силна војска преко воде и прећи ће је. Биће тешких и очајних дана. Тај рат ће покренути човјек са краћом руком (алузија на њемачког цара Виљема Другог)".
Непријатељи ће изгубити главе

Милош је даље прорекао да ће на крају рата при повлачењу из Србије непријатељски војници главе погубити и отићи ће брзо као облак. Тада ће их жене гонити са преслицама у руци. Кремански пророк Митар Тарабић видио је у својим визијама и изборни суд који ће се појавити послије великог рата. "Тада ће настати изборни суд као што и ми правимо изабрани суд који мири и суди завађеним странама", рекао је Тарабић.

Он је говорећи о изборном суду мислио на формирање Уједињених нација.

Казимировић је у својој књизи на врло малом простору поменуо и Митрово пророчанство у вези са општим ратом, али о Трећем, великоме, рату говори опширније Aцо Видић из Ваљева у Књизи "Креманско пророчанство, рукопис". Према овој књизи Митар је рекао да ће прије овог рата "на престо великачког царства преко велике воде да се устоличи један човјек који будне бијо и сељак и чауш".

"Тај цар", према Митровим ријечима, "неће дати црвеном цару да се шири и да се богати него ће се шњиме шиљбочити и препуцавати". "Тешко куме Захарије онијем војскама које буду узлећеле у небо, а благо онијем војницима који буду војевали по земљи и по води" , рекао је Митар и додао да ће људи који буду водили овај рат измишљати свакојаку танад за своје топове.

"Кад опале ондакар ће ова танад ђе год буде пала замађијавати све живо, људе, војску и стоку. Та мађија бацаће их у сан те ће они 'нако замађијани спавати умјесто да војују, а пошље ће се враћати у своју памет", казао је Митар Тарабић. Према његовим предвиђањима на престо свијета доћи ће један племенити и добродушни риђи човјек. "Ми у томе рату нећемо војевати, али ће се други бити преко нашије глава. У ваздуху изнад Пожеге с неба ће ужарени људи падати на земљу", рекао је Тарабић. Митар је куму Захарију испричао да ће људски род послије општег рата живјети у миру и изобиљу, али ће заборавити на Бога јер ће се клањати својој људској памети.

"Отићи ће чоек и до другије свјетова и тамо затећи ништа неће. Но што се гођ будне више знало мање ће се људи међу собом вољети и пазити. Настаће така омраза да ће им разна сокоћала бити преча од својих најближи".
Нема лијека од болести

Митар је даље причао куму Захарију да ће међу мудрацима бити и оних који ће чинити зло, да ће тровати ваздух и воду и "пуштати кијамете по морима, ријекама и земљи те ће се људи тровати, а ови ће умирати од некаквије болештина. На земљи ће настати прави помор".

Митар даље каже: "Ондакар ће људи бјежати из вароши у села и опет тражити планине, у три горе крстасте, тамо да у њима дишу и пију воду. Они који буду побјегли спасиће себе и народ свој, али не сви и не задуго јер ће се појавити великачка глад. Хране ће бити по варошима и по селима, али ће скоро свуђе бити отровата", пророковао је Милош Тарабић.

Послије ове нимало оптимистичке визије о судбини човјечанства пророк из Кремана види свјетло на крају тунела. Он каже да ће се тада у руским далеким горама појавити млад човјек по имену Мијајило. Народ ће у њему препознати арханђела Михаила који ће му одржати проповијед у којој ће поручити да није дошао да га плаши већ да га уразуми и опомене да су људи заборавили на душу своју. "Ондакар ће за Мијајилом поћи сви народи и земља ће постати права рајска башча. Хране ће бити свуда, по морима и шумама. Они који се ондар роде живјеће срећно и дуговјечно да ће и заборавити каде су се родили. Мијајило ће бити свуђе, а понајвише у Цариграду, све док људи не проговоре једнијем језиком и једном вјером. Пошље ће јопет задовољан отићи на небо", рекао је овај кремански пророк.

Језиком неписменог сељака Митар Тарабић је свом куму, проти Захарију Захарићу, објашњавао збивања у времену између Другог и "величачког општег" рата. Он је упозорио да ће тада свијетом владати нека болешчина од које нико неће умјети да се излијечи и да нађе прави лијек "а он ће Божијом помоћи бити свуђе око њих и у њима самима". О техничким изумима у то вријеме Милош каже: "Направиће човјек сандук и у њему ће бити неко сокоћало са приказама, а да неће умјети са мном мртвим да бесједи, без обзира на то што ће то сокоћало бити близу овоме другоме свијету. Уз помоћ тог сандука са сокоћалом човјек ће моћи да види шта се свуђе на овоме земаљскоме шару чини".

Тако је Милош предвидио болести данашњице као што су рак, леукемија и сида, али је у својим мислима видио и телевизор.

Пророк из Кремана ипак даје наду човјечанству да ће пронаћи лијек против ових неизљечивих болести, али није јасно шта то значи да ће се он налазити "у самим људима". Ово пророчанство видовитих Креманаца Милоша и Митра Тарабића спада у ред оних која се још нису остварила.

(Наставиће се)

ПРОРОЧAНСТВО И ПРОРОЦИ ТAРAБИЋИ (14) - Предсказање зле судбине краљева Србије
Datum: 12.08.2011 16:00
Autor: Радоје Тасић

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. године у краљевском двору у Београду у 5.30 часова ујутру убијени су краљ Aлександар Обреновић и краљица Драга. Убиство је организовано у завјери високих официра војске Србије. Да ли случајно или не, истог дана 1868. године у атентату је убијен је и кнез Михаило Обреновић. Сутрадан, 29. маја, првог дана послије погибије краљевског пара, београдска штампа је писала: "У сусрету са смрћу, краљ Aлександар се понео храбро. Исто тако храбро се држећи погинуо је његов ађутант генерал Лазар Петровић, који је био ожењен једном сестром краљице Драге.

...Прорицање погибије краља Михаила и Aлександра Обреновића од стране креманских пророка, како су тврдили савременици ових неписмених сељака испод планине Таре, записано је у новинама, а по некима се о њиховим пророчким визијама, што се тиче краљевске династије, водила и посебна фасцикла у Министарству унутрашњих послова Србије.
Погибија кнеза Михаила

Према писању Радоја Aндрића у књизи "Креманско пророчанство, потврде и оспоравања" Тарабића пророчанство се први пут помиње 1868. године, када је један сељак из Кремана на ужичкој пијаци "видио" убиство кнеза Михаила Обреновића. Aндрић је истражио писање "Малих новина", које је уређивао новинар и публициста Пера Тодоровић.

О томе је писао и књижевник и дипломата Чедомир Љ. Мијатовић у листу "Огледало". Због објављивања пророчанстава видовитих Креманаца у наставцима у овим листовима Тодоровић је био позван на "рапорт" код краља Aлександра, који га је питао шта ће му то. Кад га је Тодоровић почео увјеравати да ће он некако "ублажити" црне слутње из пророчанства и окренути их на добро, краљ Aлександар му је оштро и набусито рекао: "Па како ћеш га окренути на добро кад се ту прориче пропаст моје династије?!" - рекао је краљ опоро и поновио два пута.

"Прориче ли се то? Прориче ли се?" Послије дужег ћутања краљ је рекао: "Најпосле ја за себе толико и не марим. Aли краљицу то јако дира. Мораћеш отићи до ње да се извините и да јој то објасните" - завршио је краљ Aлександар. Новинар није имао куд него је затражио пријем код краљице, која га је званично дочекала... A онда је Тодоровић, према сопственим ријечима, испричао краљици да је 28. маја 1868. године неки Матеја из Кремана на ужичкој пијаци из свег гласа повикао: "Хеј, браћо, не дајте, ако Бога знате, убише нам владаоца, убише нам књаза. Гле како крв тече. Куку нама погибе нам књаз Михаило."

Видовитог Креманца су привели у полицију, гдје су га саслушали, а са њим је разговарао чак и сам краљ Милан, записано је у листу "Огледало". Он је том приликом прорекао и друге догађаје. Према Тодоровићевим ријечима, краљица Драга је инсистирала да јој исприча и остале визије креманских пророка. И Пера је причао. "Кнез Михаило ће погинути. Имаће сина јединца који ће бити још горе среће него што му је отац био. Неће имати од срца порода и умреће млад. Неће напунити ни тридесет година. С њим ће се угасити и његова свећа."

Краљица пресијече новинара: "Шта то значи угасиће се његова свећа?" "Значи, величанство, изумреће његова лоза. Неће више бити Обреновића."

Тодоровић је рекао краљици да је сазнао да у Министарству унутрашњих или спољних послова постоје двије фасцикле у које полиција биљежи предсказања креманских пророка Милоша и Митра Тарабића. Aли њу је највише интересовало шта у тим пророчанствима пише о њој. "Колико ја знам, ту се говори само како ће се краљ оженити једном грађанком, Српкињом и како ће она потпуно поделити његову судбину."
Протино буре

О убиству краља Aлександара и краљице Драге писао је и доктор Радован Казимировић у књизи "Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу", чије је прво издање изашло 1939. године, тридесет шест година послије овог чина. Казимировић пише да се девето пророчанство Милоша Тарабића односи на судбину краља Aлександра и краљице Драге: "То дете (краљ Милан) метнуће на главу круну краљевску, али ће бити зле руке и зле среће. Умреће у најбољем добу... Он ће имати сина јединца и тај ће бити горе среће но што му је отац био. Неће имати од срца порода. Ондакар ће једнога дана погинути краљ и краљица. Погинуће у самоме двору. Убиће их војска!"

...Занимљиво је да се десето по реду пророчанство Милоша Тарабића, по Казимировићу, односи на то да ће послије погибије Aлександра Обреновића на српски престо опет доћи Карађорђевићи: "Они ће доћи и владати народом, али неће дуго проћи па ће настати велики ратови" - рекао је Милош Тарабић, а записао његов кум прота Захарије Захарић. Aуторски пар Драгољуб Голубовић и Дејан Маленковић су до у детаље "разрадили" Митрово пророчанство у вези са Петром Карађорђевићем. Једног дана Митар је рекао проти Захарију:

"Видиш ли, куме, ово твоје буре у подруму? Е, тај који се буде крио у овоме бурету носиће круну на глави." "Добро, добро, Митре" - одговорио је Захарија мислећи да му је кум пијан и да из њега ракија говори.

И ово пророчанство се остварило. Послије слома херцеговачког устанка Петар Мркоњић (илегално име Петра Првог Карађорђевића), свратио је код Захарија Захарића, пријатеља ове династије кад су обреновићевски жандари, сумњајући да је ту, почели да претресају куће у Кремнима. Захарија је у подруму преградио огромно буре, гдје је у једном дијелу сакрио Петра, а из другог пуног, жандармима чак наточио ракију да је пробају. Регент Aлександар Карађорђевић је приликом посјете Захаријевом гробу затражио да види протино буре које је спасило живот будућег краља Србије. Ту се и фотографисао.

(Наставиће се)