banjalukaforum.com

Ovo je zamišljeno kao serija tekstova.Neki od njih predstavljaju prave zagonetke,a neke dobro osmišljene prevare.Tekstovi su skenirani,tako da je lako moguće da dođe do pravopisnih grešaka koje nisam vidio prilikom isprvljanja.
KAMENJE IZ IKE
Godine 1961. su u blizini peruanskog grada Ika nađeni kamenovi sa ugraviranim prikazima čija je sta-
rost procenjena na 10.000 godina na osnovu analize naslaga na kamenju. Međutim, tome protivreče
oslikani predmeti i bića koja po dosadašnjim saznanjima nauke nisu mogla da postoje u takvom
odnosu.

PRESAĐIVANJA SRCA. TELESKOPI I KARTE
SVETA


Francuski paranaučni autor Robcr Saro je 1971. godine pričao o
zbirci doktora Havijcra Kabrere koji jc već do tog trenutka saku-
pio više od 11.000 kamenova. Osim toga. u posedu lekara nađe-
no je još predmeta kao što su glinene ili kamene figure. Doktor
Kabrera jc tvrdio da delovi njegove zbirke pripadaju nestalim
kulturama. Pre svega jc verovao da je u kamenovima našao doka-
ze za postojanje jedne praistorijske kulture. Slike koje su na
njima ugravirane prikazuju ljude koji naizgled posmatraju nebo
teleskopom ili obavljaju operaciju na srcu uz pomoć uređaja, pri
čemu jc srce prikazano anatomski ispravno. Drugi kamenovi pri-
kazuju kako su ljudi lovili dinosauruse ili čak i skoro kompletne
karte sveta. Rober Šaro jc u svojim izjavama izrazio pretpostavku
da su ovi kamenovi predstavljali biblioteku Atlantidc i da su zai-
sta morali da budu stari više miliona godina. Barem Sto se tiče
godina je i doktor Kabrera naizgled bio istog mišljenja. On je
podigao sopstveni muzej u kojem jc izložio svoju zbirku i
novinarima i naučnicima gladnim znanja jc spremno davao
informacije o svojim teorijama.


Radionica indijanaca

Erih fon Deniken je 1977. godine naišao na Šaroove opise i oba-
vio jc sopstvcna ispitivanja. On je u svojim objašnjenjima pričao
o diskusijama sa Kabrerom, koje je on opisao kao „svojevoljne", i
nagovestio jc da ovaj nije mogao da pruži bilo kakve protivargu-
mente. Ovo je postalo jasno kada ga je Deniken suočio sa sopst-
venim kamenovima koji su izgledali slično onima iz zbirke, ali
koje je prodavao Indijanac koji ih je sam pravio. Kabrera nijed-
nog trenutka nije odstupio od svog mišljenja da su kamenovi
poticali iz neke drevne kulture.
Sama činjenica da postoje slike sa hrišćanskim simbolima
dovela jc do toga da mnogi naučnici sumnjaju u izjave doktora
Kabrere. Uz sve to se kod kamenova ne radi o organskoj materi-
ji, što veoma otežava određivanje starosti - naročito što starost
slika ne mora nužno da se podudara sa staroŠću kamenova.
Krajem devedesetih godina jedna televizijska ekipa našla
Indijanca koji je reporterima pokazao kako je jednostavo
napraviti jedan takav Ika kamen. On je tvrdio da je veliki deo
kolekcije doktora Kabrere svojeručno napravio. To nije važilo
samo za kamenove, već i za glinene i kamene figure. Sve se ovo
desilo po nalogu lekara. Iako je Kabrera protestvovao protiv
optužbi- ipak nije mogao da pruži protivdokaze. Umesto toga je
u daljim istraživanjima televizijske ekipe postalo jasno da su ipak
nalaženi kamenovi sa sličnim gravurama u oblasti grada Ika ali
na njima nisu prikazani neuobičajeni predmeti ili radnje.
Reporteri su došli do zaključka da se kod Ika kamenova iz zbirke
sigurno radi o falsifikatima.
Havijer Kabrera jc umro 30. decembra 2001. godine.
Njegova zbirka se još uvek nalazi u muzeju koji jc on podigao.
Posle dostignuća televizijske ekipe, situacija u vezi sa kamenovima
iz Ikc se smirila, ali još uvek postoje pojedinačni naučnici koji
se nadaju da će se barem jedan deo zbirke pokazati istinitim, tako
da uz pomoć ovih predmeta mogu da sc izvuku zaključe, o starim
kulturama. Ipak,mnogi smatraju da su kamenovovi i glinene
kamene figure istorijski bezvredni.

_________________
Bubi frubi

Gvozdeni stub u Delhiju
Jedna od zaostavština antičkog naroda, koja je pre svega dobila na popularnosti u 20. veku, je takozvani „Gvozdeni stub u Delhiju" za koji se kaže da će u budućnosti doneti sreću onome kom pode za rukom da stane leđima prema stubu i da ruke zabaci oko spomenika tako da mu se iz prve dodirnu prsti. Za sam stub se priča da od njegovog nastanka pre hiljada godina stoji izložen vremenskim uslovima i da uprkos tome na njemu do danas nema tragova rđe.

Gvozdeni stub - opis...
U kompleksu Kutub-Minar, nazvanom po trijumfalnom stubu visokom 73 metra koji jc 1193. godine podignut u
Delhiju, nalazi se prva džamija u Indiji po imenu Kuvat-ul-Islam-Mašid („Džamija moći Islama). Polaganje temelja građevine i podizanje trijumfalnog stuba padaju otprilike u isto doba. U unutrašnjem dvorištu džamije nalazi se još jedan, gvozdeni stub visok oko sedam metara. On već dugo vremena stoji, još pre nego što je počela izgradnja kompleksa. Natpis na sanskrtu pojašnjava da je stub izvorno bio postavljen na drugom mestu, ali je onda preseljen na ovo mesto.
Erih fon Deniken je 1969. objavio u jednoj od svojih knjiga izveštaj o gvozdenom stubu.Po njemu se on
sastoji od stopljenih delova posebnei danas potpuno nepoznate legure gvožda u kojoj nema fosfora i sumpora,
tako da rđa ne može da nađe osetljivu površinu, i to već 4000 godina.

...i stvarnost
Istini za volju, neophodno je reći da je Erih fon Deniken nekoliko godina kasnije priznao da je pogrešio. Ipak je
njegov prvobitni opis bio naizgled toliko popularan, da se zadržao do danas. Činjenica jc da jc stub zanimljiv čak i naučnicima, ali je neophodno prvo raščistiti dve Denikenove greške.
Po jednoj, stub najverovatnije potiče iz 5. veka pre nove ere. Pretpostavlja se da je prvobitno podignut u
indijskom Biharu, unutar ili pored hrama posvećenog Višni, indijskom bogu održanja. Na osnovu njegovog
neobičnog vrha pretpostavlja se da ga jc izvorno ovenčavala još i neka figura ili statua.
Po drugoj, stub nikako nije stopljen iz različitih gvozdenih delova, a kamoli iz jedne ili vise nepoznatih legura.
Međutim, baš se tu nalazi neuobičajeno: stub je naizgled u celokupnoj veličini iskovan - pri visini od sedam
metara radi se o težini od oko šest tona. Osim toga, tada je primenjeno gvožde tolike čistoće (99,75%) da se i
pored sparne klime u Indiji tokom sezone monsuna na stubu zaista ne može nači ni najmanji trag rđe.
Ukoliko se uzme Evropa kao primer, slični radovi su bili mogući tek oko 1500 godina kasnije, krajem 19.veka. jer se tek u to vreme
raspolagalo potrebnim tehničkim znanjima da bi se napravio ovakav stub. Sto se tiče hemijskih znanja, proizvodnja bi i danas bila pod
pitanjem. Iako su u laboratorijskim uslovima već 1938. godine uspeli da stvore gvožde sa ovim stepenom Čistoće, u
prirodnim uslovima ne bi bilo moguće raditi u kovačnici tako da se visoki stepen čistoće očuva sve do kraja posla.
Kako su graditelji stuba uspeli da dobiju gvožde tolikog stepena čistoće i da ga obrade bez značajnog gubitka
na kvalitetu, do danas nije moguće razjasniti.

_________________
Bubi frubi

KARTA PITI REISA
Piri Reis (oko 1465-1554). tačnije Muhidin Piri Ibn Hadži Memed, bio je admiral osmanlijske flote i kao takvom su mu bile
poverene morske i kopnene karte. U to vreme nije bilo neuobičajeno da se neko često sam lati olovke kako bi precizno
kartografisao oblasti. Cak i činjenica da se pre svojih putovanja upoznavao sa drugim kartama cilja putovanja i da je
pokušavao da od njih sklopi sopstvenu kartu ne krije ništa tajanstveno. Međutim, jedna od njegovih očuvanih karata pri-
kazuje oblasti koje u njegovo vreme nikako nisu mogle da budu poznate.
NA KARTI KROZ AMERIKU
Piri Reis je svoje karte datirao na islamsku 919. godinu,što odgovara hrišćanskoj 1513. godini. Kod ove karte se
radi najverovatnije o prvoj karti sveta koju je on napravio.Pri tom sc on informisao iz starih karata, zajedno je sklopio
sličnosti i dopunio ih je sopstvenim crtežima koje je on skupio na sopstvenim plovidbama morem od oko1481. godine.
On sam je u to vreme najverovatnije bio na putovanju kroz Sredozemlje. Nije poznato koje je kartekoristio kao izvor
za svoju kartu sveta, međutim on se u svojim pisanim komentarima poziva na portugalske karte.
Na pomenutoj karti sveta se, pored Evrope, Azije i velikog dela afričke linije obale, pojavljuje i američki kon-
tinent. Na taj način, karta odgovara tada aktuelnom stanju, jer je samo nekoliko godina ranije shvaćeno da 21
godinu ranije Kristifor Kolumbo nije otkrio put na zapad ka Indiji, već potpuno novi kontinent. Iako je severnoamerički
deo karte izuzetno pogrešan, baš kao i proporcija Kariba - ispušteno je više stepeni širine, a linija obale
pogrešno je spojena - zato je istočna obala Južne Amerike lako prepoznatljiva. Deo karte sveta koji prikazuje zapadnu obalu
Južne Amerike nije očuvan, ali već i sama južnao bala predstavlja zagonetku - pošto su Španei i Portugalci
tek decenijama kasnije, tokom svojih osvajanja i istraživanja napravili karte Južne Amerike i njene obale, postavlja
se pitanje kojeg su porekla bile karte koje su Piri Reis služile kao uzor za njegov rad.
NA KARTI KROZ ANTARKTIK?
Kada je Piri Reis karta ponovo otkrivena 1929. godine prilikom sređivanja u Topkapi palati u Istambulu i pošto je
nedugo zatim naučno ispitana, ovo pitanje je pokrenulo žestoke rasprave.
Većinom su se svi složili da je karta morala da nastanekasnije, oko sredine 16. veka, kada je južnoamerička obala
već bila kartografisana. Druga teorija tvrdi da se Piri Reis prilikom pravljenja karte oslonio na znanja koja suKinezi
ili nordijski moreplovci preneli Portugalcima.Krajem 1959. godine
karta je ponovo dopala u vidokrug nauke kada je prilikom detaljnijeg ispitivanja čarls Hepgud,profesor istorije na državnom
koledžu Kin u Nju Hempširu u SAD, otkrio obalu Antarktika južno od Afrike i južne Amerike.Neobično je bilo to i to su se linije u
velikom delu poklapale sa pravcem obale u stvarnosti, iako je od otprilike 4000. godine pre nove ere ona bila prekrivena večmim ledom
Antarktika, kao i to što je Antarktički kontinent otkriven ick 1819. godine.
Dakle. postavlja se pitanje da li su u vreme Piri Reisa postojale karte koje su bile stare oko 6000 godina
ili da li je to znanje bilo očuvano milenijumima.Ukoliko je to tako,ostaje još da se pojasni pitanje odakle je to znanje poticalo jer
civilizacija koja bi oko 4000. godine pne bila u stanju da prodre do Antartika još nije poznata.

_________________
Bubi frubi

Na ovom linku su takođe nabrojane 20 misterija koje nisu do danas razriješene http://www.zezas.me/2010/09/20-najvecih ... ja-na.html

Interesantan mi je onaj stub (i na linku postoji malo drugačija slika, sada je stub ograđen) tj. čime je obrađen željezni stub a da nije korodirao za tolike godine...

_________________
Kultne teme banjaluka foruma

Pvro da zviarite u sovje dovištre!

Evo nšteo iz olnoike Bnajalkue:


Uglavnom, određenog znanja i iskustva u vezi kamenih kugli imalo je svo četvero istraživača u BiH, a s obilaskom su počeli u sjeverozapadnim dijelom Bosne. Semir Osmanagić o tome piše: "U selu Trn, nedaleko od Banja Luke, susreli smo se sa Čedom Tešanovićem. On je prije nekoliko godina kopao temelje za kuću i na dubini od 4-5 metara je pronašao dvije kamene kugle promjera 30-40 cm. Bile su glatke, "teže od kamena" kako reče, a radnici su ih bacilli u temelje i zabetonirali. Stotinjak metara poviše pronašli smo ostatke kamenih kugli smještene uz kuću Milorada Dakića. Kugla je podijeljena na dvije polovine, pravilnog je oblika, promjera oko jednog metra.

_________________
Once you're grown up, you can never come back!

Ovih kugli ima i u Slatini...Elem,da nastavim :
AVALON

Avalon (ili takođe Avalun ili Inis Avalah, približan prevod-Ostrvo Jabuka") je mesto koje po legcndi o Arturu leži u drugom svetu. Tačniji opis ovog sveta nije moguć, jer opisi od autora do autora odstupaju jcdan od drugog. Međutim,sigurno je da se kod Drugog sveta radi o mitskom i nestvarnom mestu koje može da se uporedi sa snom u kojem osoba ipak moze svesno da postupa, a donete odluke mogu da imaju dejstvo i na stvarni svet. Mesta Drugog sveta su najčešće povezana sa mestima koja zaista postoje, pa tako i Avalon, koji bi trebalo da se nalazi u okrugu Samerset na mestu na kojem se danas nalaze ruševine manastira glasronberijske opatije. Po jednoj legendi, ova zgrada potiče od Josifa od Arimatejc ili nekog od njegovih srodnika,sa kojim je sveti Gral stigao iz Izraela u Englesku, odnosno Vels.
PUT DO AVALONA
Avalonu je po legendi imao pristup samo mali krug osoba: pored ženskog vladara Morgan le Fej i njenih osam sestara,tu su pobrojani i stanovnice kuće devica, služavke i Merlin, koji je ponekad izjednačavan sa bardom Talijesinom iz Britanije. Osim njih postojao jE samo još mali broj izabranih koji su mogli da stignu do Avalona.
Legenda opisuje dva puta do Avalona. Prvi je čamcem preko vode, pri čemu jc moralo da se zna kako da sc dozove ovaj čamac i njegova posada. Drugi, koji je bio poznat samo stanovnicima Avalona i koji je vodio preko kopna, nije detaljnije opisan opisan.
Pojedincima je navodno uspelo da slučajno dođu preko ovog tajnog puta do Avalona.Prcduslov za stizanje do Avalona uvek je bila magla.Kada je bilo vedro, nikada ne može da ne stigne do Avalona, već samo do Glastonberijske opatije. U pojedinim slučajevima se pričalo da se ostrvo krije ispod odraza jezera, pri čemu je magla predstavljala kapiju između suvog nadzemnog i vlažnog podzemnog sveta.
Avalon važi za mirno ostrvo izlečenja na kojem odvajkada nikada ne pada kiša, grad ili sneg.Morgan le Fej i njenim sestrama se pripisuju različite sposobnosti izlečenja, zbog čega u nekim pričama one tajnim putevima na kratko odvode ranjenike na Avalon uz pomoć skeledžije Barintusa.
Prema legendi o Arturu, smrtno ranjenog - a po drugim izvorima mrtvog - kralja su posle njcgove poslednje bitke, bitke na Kemlenu, odvele na ostrvo tri sveštenice Drugog sveta i tamo ga položile na zlatni krevet.
Njegova dalja sudbina nije poznata. Ipak se dugo održalo verovanje da će se kralj jednog dana - izlečen ili podignut iz mrtvih - vratiti. Tako se za kralja Fridriha I „Barbarosu" oko 1122-1190) verovalo da je oporavljeni kralj Artur.
Zbog nepreciznog opisa puta i osobina koje su pojedini pripovedači pripisali Avalonu - pri čemu se ovo mesto ne pominje u svim verzijama legende o Arturu - može se pretpostaviti da se radi o pukom proizvodu mašte.

_________________
Bubi frubi

LEGENDARNI ZLATNI GRADOVI
Atlantida i Mu se danas izjednačavaju sa nestalim kulturama. Potpuno je drugačije sa zemljama koje se opisuju kao zlat-
ne zemlje ili zlatna mesta. Prvenstveno na afričkom i američkom kontinentu se navodno nalaze gradovi ili čak i cele zem-
lje u kojima ima zlata u ogromnim količinama. Mnogi avanturisti i osvajači su preduzimali ekspedicije koje su trajale veko-
vima kako bi otkrili Eldorado, Sibolu, Kiviru, Opir, Piru, Punt i druga mesta, ali najčešće bez opipljivih rezultata.

PREDISTORIJA
Španska kruna je početkom 16. veka bila veoma zadužena.Godine 1492. završena je kapitulacija mavarskog carstva
Granade, posle vise godina rekonkista, ponovnog osvajanja Kastilje (odnosno, Španije). Španski kralj Ferdinand
II je proterao ili ubio sve nekatolike što je dovelo do velike štete u privredi. Pošto su ratni aparat i španska armada
još uvek postojali, i pošto su trošili velike količine novca,morali su da se pronađu novi izvori zlata. Kristifor
Kolumbo, koji se vratio sa svog prvog puta doneo je rešenje, tako što je španskom kraljevskom paru izložio svoje
nade o zemlji zlata. Čak i kada je Kolumbo sa svojih kasnijih putovanja doneo zlato i kada mu je bilo dozvoljeno da
zadrži nešto od toga, izdaleka ga nije bilo dovoljno da bi se zadovoljio španski kralj.
U tom smislu je španski osvajač Ernan Kortes bio uspešniji - ogromna blaga koja je on poklonio svom kralju porasla
su u pričama španskog naroda u legendarna i izgradila su osnovu za priču o „Sedam zlatnih gradova Sibole".
Kako je još zlatnih bogatstava dolazilo u Španiju, ovog puta verovatno ne samo od Kortesa, već i od Fransiska Pisara,
izmišljena je čak i zlatna zemlja, Kivira, koju su navodno našli pri daljim pohodima u pravcu istoka.

SIBOLA I KIVIRA
Potraga za zlatnim gradom Sibola i zlatnom zemljom Kivira u bliskoj je vezi sa pričom o španskom osvajaču
Fransisku Vaskes de Koronadu (1510-1554) koji je sledio poziv svog prijatelja Antonija de Mendose, vicekralja
španske kolonije „Nova Španija" i preselio se za Srednju Ameriku. Tamo mu je 1539. godine poveren zadatak da
pronađe oba legendarna zlatna grada i da ih zaposedne u ime Nove Španije.
Ekspedicija kroz Severnu Ameriku je trajala tri godine i povela je Koronada i njegove ljude od Meksika kroz
današnje države Arizona, Nju Meksiko, Oklahoma i Teksas.Pošto 1541. godine još uvek nisu pronašli „Sedam gradova
od zlata", Koronado jc promenio plan i zaputio se u pravcu istoka kako bi direktno pronašao zlatnu zemlju.
Prodrli su do Kanzasa, a da nisu pronašli Kiviru, da bi potom obeshrabreno odustali i vratili se za Meksiko.
Ipak se tamo nisu vratili praznih ruku, jer su na svom putu pokorili plemena Pueblo Indijanaca Tiva, Zuni i
Hopi, čime je Koronado za špansku krunu osvojio ogromnu novu oblast, medutim pao je u nemilost jer nije ostvario
željeni rezultat.Danas je sasvim sigurno da obe sage nisu nastale u Novom svetu, već na osnovu preuveličanih predstava
u Španiji. Koronado i svi koji su išli njegovim stopama, lovili su maštariju Starog sveta. Opčinjenost zlatom je očigledno
bilo toliko velika da su ove sage opstale još nekoliko stotina godina i da su sve više kićene. Jedna izmena priče o Kiviri je
ubrzo potom sama postala legenda - Eldorado.

PRVE POTRAGE ZA ELDORADOM
Za razliku od legenda o Siboli i Kiviri, saga o Eldoradu („Zlatnom") svoje poreklo ima u današnjem Ekvadoru.
Tamo se pričalo o narodu u Južnoj Americi, Muiska indijancima, koji su prilikom stupanja u službu novog
vladara prinosili ritualnu žrtvu Bogu Sunca. Telo novog vladara se presvlačilo zlatom, a on bi na kraju odveslao
sa četiri pratioca na sredinu planinskog jezera Gvatavita, gde bi u vodu bacio dragocenosti od zlata i dragog kamenja
koje je poneo sa sobom. Konačno bi i on sam skočio u jczero, gde bi se zlatna prašina sprala sa njegovog tela.
Odatle bi vladar otplivao do obale, dok bi prašina potonula na dno jezera, do ostalog blaga.
Kada su španski kolonisti sredinom 16. veka zapisali ovu legendu, sudbina Muiska indijanaca i mnogih drugih
njihovih južnoameričkih sunarodnika bila je već zapečaćena, iako su tek nekoliko godina ranije (1536. godine) bili
otkriveni. Opisivanjem jednog običaja koji očigledno više nije primenjivan, zarobljeni Muiska Indijanci su skrenuli
pažnju na Eldorado, pa se španski osvajač Fransisko de Oreljana (1490-1546) nije nimalo pomučio da pronađe investitore
za svoje ekspedicije, koje je trebalo da vode duž reke Rio Negro.
Između 1541. i 1542. godine on je istražio Južnu Ameriku i stigao je čak do Amazona. Čak i pored toga što
njegova potraga nije bila uspešna, on je izvestio o velikim gradovima i prostranim plodnim oblastima koje bi trebalo
da upućuju na velika bogatstva. Kada su sredinom 17. veka misionari prodrli u Južnu Ameriku duž Oreljanine rute,
zatekli su tek nekoliko lovaca u jednostavnom smeštaju. Oreljana je u istoriju užao kao lažov, a u zaborav ga je pratila
tokom narednih decenija i legenda o Eldoradu.

NOVA SAZNANJA
U 20. veku naučnici su otkrili tragove koji su Eldorado predstavili u drugačijem svetlu. Kao prvo, 1969. godine je u jednoj
pećini blizu starog Muiska naselja nađen takozvani „Zlatni splav iz Eldorada", splav od zlata dugačak 18 centimetara sa figurama,
a koji predstavlja ceremoniju na jezeru Gvatavita koju su Muiska Indijanci opisali. Kao drugo naučnici Univerziteta u Pensilvaniji
su ispitali prašumsko tlo kod Rio Negra i pri tom su našli linije i šare koje prekrivaju ogromno zemljište i hiljade izolovanih zemljanih
uzvišenja obraslih šumom. Detaljnije ispitivanje niskih brežuljaka pokazalo je da se tu nekada nalazio sistem kanala kroz koji je voda mogla da se dovodi do polja.
Osim toga, nađeni su ostaci grnčarije i drugi tragovi koji su pokazivali da su ovde nekada živeli ljudi.
Iako u daljim ekspedicijama nije bilo moguće naći Eldorado, uočili su terra preta, tamnu zemlju, koja je prekrivala više hiljada hektara
ove oblasti. Analiza je otkrila da se kod ove zemlje ne radi o uobičajenom
zemljištu, već o mešavini peskovite zemlje, krečnjaka i drvenog uglja. Zahvaljujući ovoj neobičnoj mešavini, Muiska Indijanci su postigli da se hranljive materije ne ispiraju iz tla.
Tamna zemlja je nekoliko puta efikasnija od drugih poznatih đubriva.
Naučnici pretpostavljaju da se kod ove zemlje radi o pravom blagu Eldorada i da zlato Muiska Indijanaca ne potiče iz rudnika zlata,
već od trgovine sa drugim indijanskim narodima. Međutim, još uvek nije razjašnjeno iz kojih razloga je nestala kultura Indijanaca 100 godina posle Oreljanovog proputovanja.
Pretpostavlja se da su beli osvajači doneli neku epidemiju koja je bila zla kob za Indijance. Ipak, i za ovu teoriju postoji jednako malo dokaza kao za postojanje zlatnog jezera Gvatavita.

_________________
Bubi frubi

VOJNIĆEV RUKOPIS

Kako u stručnim knjigama o alhemiji, tako i u pojedinim delima prirodnih nauka mogu da se nađu opisi takozvanog„Vojnićevog rukopisa". U toj knjizi od oko 200 strana navodno su zapisane tajne, a autor se prilikom zapisivanja teksta možda služio tajnim pismom jer se plašio otkrivanja sadržaja i posledica koje bi usledile Iz toga.

OTKRIĆE I PRVA ISPITIVANJA
Godine 1912. godine antikvar Vilfred Mihael Vojnić(1865-1913) došao je u posed knjige u kojoj su se nalazile brojne ilustraciji tekst koji je napisan rukopisom koji je delovao staromodno. Već i same slike su probudile zanimanje antikvara,pošto se radilo o neobičnim spiralnim oblicima, biljkama, slikama zvezda, ženskim likovima, cevima i sličnim prizorima.Takođe je i tekst bio groteskno oblikovan; u nekim slučajevima bio je čak sastavni deo crteža ili se prostirao u geometrijskim oblicima preko dve naspramne strane.Tekst je,međutim, bio napisan tajnim pismom.Iako je bilo očiglednih ponavljanj znakova i struktura reči i rečenica,Vojnić nije uspeo da dešifruje reči.Iz toga je zaključio da tekst mora da sadrži revolucionarne informacije kao što su, na primer,otkrića prirodnih nauka ili dostignuća iz oblasti alhemije koja bi u vreme svog nastanka značila smrt na lomačza njihovog autora. Iz daljih Vojnićevih istraživanja je zaključeno da su već u 17. veku (navodno) preduzeti pokušaji da se odgonetne tajno pismo.


DEŠIFROVANJE I PROTIVDOKAZ
Vojnić je specijalistima poslao kopije pojedinih stranica sa izveštajem, ali čak i tajne službe,renomirani eksperti za dešifrovanje nisu bili u stanju da prevedu rukopis. Crteži takođe, nisu mogli da doprinesu dešifrovanju rukopisa jer nije bilo moguće identifikovati prikazane biljke ili astronomske skice. Jednako veliko bilo je i zanimanje stručnog sveta kada je Vilijam R. Njubold,profesor filozofije na Univerzitctu u Pensilvaniji objavio rezultate svojih istraživanja 1921. godine.
On je prilikom ispitivanja teksta naišao na mikroskopski male znakove koji su deo stenografskog pisma. Prilikom zamene svakog slova dobio se tekst na latinskom u kojem se radilo o gametama i organskom životu. Radilo o rezultatima istraživanja prirodnih nauka za koje se pretpostavilo da potiču od franjevačkog kaludera Rodžera Bejkona (oko 1214-1294).
Samo deset godina kasnije, ubrzo po Njuboldovoj smrti, njegov raniji kolega,profesor Džon Menli je prilikom
provere rezultata istraživanja došao do potpuno drugačijeg zaključka. Po njegovom mišljenju, kod navodnog stenografskog pisma se radilo o zaostacima ili poderotinama na pergamentu, a zamenu slova je Njubold obavio po nejasnom sistcmu, tako da su rezultati, u stvari,počivali na slučajnosti. Tokom narednih decenija, iznova je pokušavano da se dešifruje tekst, ali do danas nije bilo moguće razbiti šifru Vojnićevog rukopisa, čak i uz pomoć savremenih računarskih sistema.
Međutim, uz njihovu pomoć su u međuvremenu otklonjene neke nedoumice.Danas se zna da su na zapisivanju rukopisa radile dve osobe i da u rukopisu ne mogu da se pronađu nikakve korekture, što navodi na zaključak da je prvo sastavljen uzorak i da rukopis poseduje razumne jezičke strukture -dakle, ne radi se o nasumičnom redanju simbola, već o jeziku sa određenim pravilnostima. To nagoveštava šifrovanje teksta - ili izmišljeni,odnosno nekompletni jezik, pri čemu se konačno dešifrovanje teksta dovodi u pitanje.

_________________
Bubi frubi

Kiše riba
„Padaju mačke i psi" glasi jedna od omiljenih engleska fraza, koja slikovito opisuje jaku kišu. Međutim, od srednjeg veka
postoje izveštaji o tome da se iza ovih reči krije više od izreke. Opisani su posebni oblici kiše koja bi iznenada pala sa neba
- u većini dokumentovanih slučaja radilo se o ribama ili vodozemcima.

RIBE PADAJU SA NEBA
Kiše riba ili žaba dugo su vremena važile za legendu, iako se iz različitih kultura iznova pričalo o ovom fenomenu, najčešće u
vezi sa Božijim prokletstvom ili lošim znamenjem. Ipak, u meduvremenu je bilo slučajeva koji su naučno dokumentovani. Tako je,
na primer, zabeleženo da je 9. rebruara 1859. godine na velšku planinu Eš pala kiša živih gregoraca. Taj događaj bio je uzrok
detaljnijih ispitivanja životinjskih kiša.Tokom poslednjih decenija isto tako su zabeležcni brojni istorijski slučajevi koji
dosežu do 2.veka pre nove ere,ali su dokumentovane i životinjske kiše skorijeg datuma.Ispostavilo se da ovaj fenomen nije ograničen
samo na ribe ili žabe,već postoje i izveštaji po kojima je padala kiša insekata, puževa, ptica, mesa, krvi ili čak i kamenja,
ali su se takvi slučajevi kiše prilično retko dešavali.

POKUŠAJI OBJAŠNJENJA
Jedna teorija novijeg datuma objašnjava da je uzrok kiše riba u avionima koji izbacuju svoj tovar iznad određenih oblasti.
Iako je ova teorija u pojedinim krugovima postala veoma omiljena, može da se opovrgne tako što se uputi na izveštaje iz vremcna
kada još nisu postojali avioni.Najzastupljenija teorija tvrdi da ribe i žabe u vazduh dignu uragani odnosno vodeni mlaz koji ih
pokupi iz određene vodene mase, da bi kasnije pali na nekom drugom mestu kada uragan više nema potrebnu snagu da ih nosi dalje.
Na prvi pogled, ova teorija je zaista odgovarajuća za objašnjavanjc nekoliko fenomena, medutim postoje neki faktori koji protivreče
ovoj pretpostavci. Tako postoji veliki broj opisa po kojima su sa neba pale isključivo životinje određene vrste-kao što su, na primer,
sardine koje su 2002. godine pale na severnu Grčku ili gregorci planine Eš.Gregorci ne žive u jatima, pa je uragan morao da pogodi
veću oblast,a samim tim i da pokupi i ostale vrste riba ili vodozemaca, kao i kamenje, biljke ili grumenove zemlje. Osim toga, izgleda
da većina životinjskih kiša padne na veoma malu oblast. Na planini Eš su gregorci pali unutar oblasti od 73 x 11 metara, a uz to se,
po izjavama očevidaca, radilo o dve kiše riba izmcdu kojih je bila pauza od deset minuta. To bi značilo da jc uragan stajao 15 minuta
iznad istog mesta kako bi u dva navrata podigao žive ribe,što sigurno nije nemoguće, ali bi predstavljalo preveliku slučajnost.
Kao treći argument protiv teorije o uraganima govori različito stanje životinja. U dva slučaja koja su dokumentovana u Indiji, 1833.
godine u Futeporu i 1836. godine u Alahabadu, ribe ne samo da su bilc mrtve, već uz to i osušene. Postoji izveštaj iz Esena u Nemačkoj
da su 1896. godine karaši (vrsta šarana) koji su pali sa neba bili obloženi ledom,dok su u slučaju planine Eš padale žive ribe, kojima
naizgled ni pad nije naudio.Iako, dakle, postoje dobre pretpostavke, fenomen životinjskih kiša do danas nije potpuno razjašnjen.

_________________
Bubi frubi

Ja sam nekad čitala o malim žabama koje su padale sa neba. Na isti način, kao ribe.

_________________
Kultne teme banjaluka foruma

Za ovo postoji objasnjenje gde je dokazano u par slucajeva da je uzrok tome tornado koji je harao po mocvarnim podrucjima,e sad ako je negde bilo gde nema takvih oluja ili njima slicnih pitanje je sta bi moglo biti uzrok.