Evo iz mog maturskog
Древни град ПетраПетра је напуштени град на подручју данашњег Јордана, а у вријеме антике је био главни град Набатејаца. Град је у раздобљу од 5 вијека п. н. е. па до 3 вијека наше ере био врло важно трговачко средиште.
Данас је сачувано oкo 800 грађевина и жртвеника. Обиљежени су набатејским, грчко-хеленистичким и римским утицајима. Врло често се на само једном споменику могу очитати стилски елементи све 3 културе.
Положај и значењеПетра се налази на пола пута од залива Акаба према Мртвом мору на висини од 800 па до 1.350 метара изнад нивоа мора у широкој котлини у брдском подручју Едома. Захваљујући стратешки повољном положају на раскршћу више караванских путева који су спајали Египат са Сиријом и јужну Арабију са Средоземљем, град је био врло важно трговачко упориште. Петра је нарочито контролисала раскршће на путу тамјана. Тај прастари трговачки пут водио је од Јемена дуж западне обале Арабије, а код Петре се рачвао на сјеверозападни одвојак према Гази и други који је смјером према сјевероистоку ишао до Дамаска.
Поред повољног географског положаја, имала је и добро скривен положај међу стрмим стјеновитим зидовима околних бријегова и, што је било посебно важно, сигурно снабдјевање водом. И данас се до мјеста може доћи само уском брдском стазом са сјеверозапада или једним стјеновитим кланцем с истока који је дуг око 1,5 км а стијене између којих се провлачи достижу висину од око 200 метара док је на најужем мјесту широк само 2 метра. Дуж једног стјеновитог зида кланца уклесан је жљеб покривен каменим плочама којим су Набатејци доводили у Петру воду из једног брдског потока.
Све то чинило је Петру привлачном јер је пружало сигурност караванима с југа Арабије који су преносили углавном скупоцјену робу: зачине и свилу из Индије, слоновачу из Африке, бисере из Црвеног мора као и тамјан с југа Арабије. Смола са стабала тамјанове биљке била је у цијелом античком свијету врло цијењена као скупоцјена жртва боговима, али и као лијек. Царине и посредовање у трговини доносили су Набатејцима врло велике приходе.
ИсторијаНије недвосмислено доказано како су Набатејци називали свој главни град. Стари завјет спомиње мјесто у Едому именом Sela (стијена, камен). Али спорно је да ли се то односи на набатејски главни град који грчки извори наводе под именом Petra, што такође значи "стијена". Међутим, у хеленистичком свијету је било више мјеста истог имена. Према неким другим изворима чија вјеродостојност није доказана, Набатејци су свој главни град називали Reqem или Reqmu што значи "црвени", а могло би се тумачити као асоцијација на боје стијена око Петре.
Историја града је најуже повезана с Набатејцима. Међутим, осим неких уклесаних натписа, Набатејци нису оставили писане трагове. Због тога, историја Петре може се утврдити само у фрагментима и то из библијских као и грчких и римских извора.
Према археолошким налазима, висинска долина Петре била је повремено насељена још у раздобљу старијег каменог доба (палеолит), а од млађег каменог доба (неолит) – од око 9.000 година п.н.е. је трајно насељена. Библија спомиње Хорите и Едомите као становнике тог подручја од око 1.500 година п.н.е. након што су Персијанци освојили Палестину у 6 вијеку п.н.е., из унутрашпњости Арабије стиже семитски народ Набатејаца (око 500. године п. н. е.) и истискује Едомите. Са сточарства прелазе на контролу трговачких путева који се сијеку код Петре.
Од 3. вијека п.н.e. почиње раст значаја Петре. Становништво, до тада полуномади напуштају своје шаторе и замјењују их трајним настамбама. Истовремено расте и учвршћује се политичка моћ и обликује стабилна краљева власт. Макабејци први спомињу у својим текстовима краља Аретаса І у години 168. п. н. e. Њему и његовим насљедницима успјело је одупријети се утицају птоломејског Египта, као и проширивати подручје утицаја Петре на рачун подручја којим је владала династија Селеукида. Истовремено, били су отворени утицајима свог хеленистичког окружења.
Напредовање Петре се наставило. У вријеме краља Аретаса III (87. година п. н. e. до 62. година п. н. e.) освајају Дамаск, мијешају се у борбе за власт у Јудеји и опсједају Јерусалим. Тада се на том подручју појављују Римљани и напредовање Петре је заустављено. Још готово 200 година Петра задржава унутрашњу самоуправу, благостање града и даље расте, а број становника, према процјенама, достиже 30.000 дo 40.000.
Но, кад су их 106. године побиједили Римљани, постају једна од провинција римског царства и постепено губе на значају. Затим доживљавају два снажна потреса (363. i 551. године) а кад Арапи 663. године освајају то подручје, задњи становници напуштају Петру.
Од времена крсташа па све до 1812. нити један Европљанин није био у Петри. Око 1800-те још су само поједини научници по предању наслућивали да би негдје на Блиском истоку могао постојати један легендарни град уклесан у стијенама. Поново га је за Европљане открио Швајцарац Burckhardt путујући по Арабији. Више од 100 година касније, Thomas Edward Lawrence (познатији као "Лоренс од Арабије"), пише у свом дјелу "Седам ступова мудрости": "Петра је најдивније мјесто на свијету." Мислио је, да би сваки опис мјеста изблиједио пред властитим доживљајем у сусрету с Петром.
Петра је 1985. године уписана у свјетску баштину.