banjalukaforum.com

Novi tekst je na :

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... erije.html

Izvolite...

Ako vam nije teško, udarite na ono "sviđa mi se" ispod teksta (na blogu),
da bi mi pomogli da proširim krug čitalaca.

Fala...




MUŠTERIJE



Manje-više, svi ljudi su potencijalne mušterije. U određenim uslovima, skoro svako će ubaciti neku paru uličnom sviraču. Ako ništa drugo, onda bar za Novu godinu... Kažem SKORO svako, jer, naravno, ima ljudi koji, ne samo da ih ne bi počastili, nego im ulični muzičari čak idu i na nerve.

Inače, ubacuju svi: žene, muškarci, deca, tinejdžeri, babe, dede...
Žene su nešto bolje mušterije od muškaraca, a najbolje su one imeđu 40 i 50 godina (ubacuju "krupnije" novčiće). Ni penzioneri nisu loši, ali ubacuju sitnije, kao i deca (kada su sami, bez roditelja).
Neko lepo i polako spusti pare u kofer, neko baca iz daljine. Od tih što bacaju izdaleka postoje dve vrste: oni koji pogode i oni koji promaše koferčić. A, od tih loših "košarkaša" opet ima dve sorte: oni koji posle promašaja isprave svoju grešku (priđu, podignu novčić i stave ga gde treba) i oni kojima tako nešto ne pada na pamet.
Jednom se desilo da je jedan tip promašio kofer, a onda prišao, uzeo novčić i... stavio ga ponovo u svoj džep i otišao.

Bacaju ljudi pare i sa balkona. Uviju ih najpre u neku hartiju (obično u salvetu). Pokretni muzičari koji idu polako ulicom svirajući i sakupljajući priloge, naučili su ljude kako se bacaju novčići sa terase, da se oni ne bi otkotrljali nekud pod neki auto, na primer: znači, pre bacanja - umotati ih u papir. Tako se i meni nekada desi da mi bake sa balkona bacaju pare (kada se desi da sviram ispred neke stambene zgrade). Jedna mi je zamalo razbila glavu, jer je u hartiju stavila 7-8 novčića, a to je možda 100 grama gvožđa. A, babac je živeo na petom spratu, pa ti sad vidi kojom je brzinom putovao taj njen paket... Da me je koknula u glavu, vodili bi me na ušivanje iste, garant!

Oni koji plaćaju u hartiji (5 evrića najčešće) vole da preko novčanice stave nekoliko novčića... zbog vetra. Bude smešno ako se uhvate baš za "mamac" (zalepljene pare).
Nekada mi samo kažu da pripazim da pare ne budu oduvane... čak i kada i nema nekog vetra (dobro, malo se prave važni).
Ili mi daju u ruke.
Na početku karijere nisam uzimao pare u ruke (neprijatno mi je bilo), nego sam govorio ljudima da stave u kutiju. Ali, sada ne radim više tako.
Šta ima da izigravam nekakvog mnogo ponosnog uličara, kad sviram za pare...
Inače, ima i onih koji vole da plate "na ruke" sa... 10 centi, 20 centi...

Jednom je nekom čoveku, dok je ubacivao siću, ispala iz džepa novčanica od 50 evra i završila u mom koferu. On je uzeo nazad, naravno. A, ja pomislih: "aj, dobro, da se ne bijemo sad zbog 50 evra..." 'Oću da kažem da sve što završi u koferčetu - postaje moje vlasništvo, da se zna!

Zahvaljujući uličnom muziciranju, imam zavidnu kolekciju novčića. Iz raznih zemalja sveta: Australija, Kanada, Filipini, Kuba, Amerika, Južna Afrika... da ne pominjem evropske države.

Ubacuju ljudi, osim važećih, i pare koje nisu više u upotrebi. Zatim, probušene novčiće, savijene, ofarbane... Onda, novčanice koje su isprljane (olovkom, mastilom...), kojima fali jedan deo (pa moram da ih nosim u banku). Čak imam i jednu polovinu od 5 evra. Nisam je bacio, jer možda nekada dođem do druge polovine, he, he... Ne, šalim se, nego možda nekad dobijem 5 evra koji je oštećen na toj strani koju ja imam, pa mogu da ih isečem i spojim. Mislim, ne moram da idem u banku.

Osim para, stavljaju ljudi u kofer i cigarete, banane, džointe, bombone, crkvene kalendare, žvakaće gume, pomorandže, čokolade, reklamne listiće...
Donose mi sendviče, pivo, vino, hleb, čaj, sok... (iz obližnjih kafića često donose nešto za piće).
Jednom su mi neki momak i devojka doneli kesu sa namirnicama iz supermarketa. Unutra je bilo od svega po malo: hleb, mleko, salama, sir itd.
Jednom, pre 15-ak godina, neko mi je doneo paket sa garderobom. Bile su "polovne" stvari, ali sve čisto, oprano... Ne sećam se gde su završile ostale stvari, ali vuneni džemper koristim i dan-danas. Odličan je: debeo i dugačak. Ma, "ujeda"...

Nekada se zabavljam tako što, kada vidim da se neko sprema da plati ("brka" po novčaniku ili džepovima), pokušavam da pogodim koliko će da ubaci. Procenjujem po izgledu, po odeći, po životnom dobu, po polu… I da vidite da često pogodim. Gledam i kažem: "ovaj deda neće da da više od 20-30 centi". Ili: "Aaaa, ova nalickana starija gospođa neće sigurno da se bruka. Ne 'ginu' mi 2 evra".

Međutim, koiko god da imam uspeha u pogađanju, nekada se stvarno iznenadim koliko mogu da pogrešim.
Recimo, neko za koga to nikada ne bih ni "sanjao", ubaci 2 evra ili čak i više.
Sa druge strane, desi se da neko ko ispunjava sve uslove za dobrog mušteriju, ubaci stvarno nešto smešno: recimo 2 centa, 5 centi, ili tako nešto. Još me u odlasku čak i pogleda u oči. Valjda očekuje bog zna kakvu zahvalnost... Ja obično klimnem glavom onima koji me (posle ubacivanja) pogledaju u oči. Najčešće oni meni "otklimnu"glavom, uz osmeh. Ali, kada se dese takve situacije (to cent-dva ili pet), bude mi malo i smešno što im sad, kao, nešto zahvaljujem.
Mene lično bi bilo sramota da se tako brukam. Ako ne bih imao pri sebi ništa drugo, ne bih ubacivao 1 ili 2 centa. Al', 'ajde, dobro...

Naravno, ako nisam odavno praznio koferče (znači, kada u njemu već ima puno novčića), ne mogu ni da ukapiram koliko ko ubacuje.

Inače, ljudima je drago kada ubace pare uličnom sviraču. Vidi im se to na licu (a, i ja znam kakav je to osećaj, jer sam i ja nekada nekome mušterija). Svi se nešto smeškaju. Mada, moram da kažem da mi se ipak ne dopada kada mi daju pare oni koji očigledno nisu baš finansijski dobrostojeći. Na primer, deda koji prodaje srećke po kafićima, kod mene ubaci 1 evro. Ili Rom koji vozi neki krš od motora (ili bicikl sa prikolicom u kojoj su stare stvari) ubaci 2 evra. Ali, šta ću... ne mogu da ih jurim po ulici i da im vraćam pare. Jedino što mogu je da i ja budem široke ruke u životu.

Kada smo već kod darežljivosti, jedna digresija: moram malo da pohvalim svoju ženu. Ona već 7-8 godina šalje pare jednom dečku (sada je već momčić) koji živi u Africi: 22 evra mesečno. To možda nije mnogo za nas ovde, ali tamo u Siera Leone je dovoljno za troškove školovanja mladog Alusina (tako mu je ime).


P.S. dva-tri slučaja kada su mi mušterije tražile da im vratim kusur,
opisana su u priči "Muzičar, žalim slučaj, al' mnogo mi se jeo kukuruz".

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

pa, gde ste, bre, vi ?

Kasnim sa novim tekstovima, pa evo odmah, da ne gubim vreme...


http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... gnozu.html


I SAMO SLUŠAM VREMENSKU PROGNOZU...



Ulični svirač ima razne "neprijatelje":
- Policija
- Galama
- Prevelika gužva
- Konkurencija
- Vlasnici prodavnica (ne svi)
- Preširoka ulica
- Vremenske (ne)prilike
- itd.

U ovom tekstu ću se pozabaviti meteorologijom, a ostalim neprijateljima - neki drugi put.
Sunce, kiša, grad, susnežica, sneg, vetar... svi mi oni prave probleme.
Jedino mi magla i Mesec ne smetaju
(a, ni Duga)...

U letnjem periodu mi Sunce pravi manje problema nego zimi. Kako to? Pa, prosto: u toplijem periodu godine radim najčeće samo uveče, posle Sunčevog zalaska. Ako se i desi da sviram u toku dana, onda to znači da sam uspeo da nađem neku debelu 'ladovinu: iza neke visoke zgrade, velikog drveta i slično. Ili, ako je oblačno, ali bez kiše.
Međutim, u zimsko vreme više sviram danju. Često sam baš na nekoj raskrsnici ili trgu (da ispred i iza sebe ne bih imao prodavnice), tako da me Sunce mnogo zeza. Recimo, treba da počnem da sviram oko 10 sati ujutro. U to doba dana je hladno, a Sunce je još uvek nisko, pa ne može da pomogne. Ali, kasnije se temperatura podigne, Sunce se pojavi... Jeste da je zima - zima, ali i Sunce je Sunce, tako da je velika razlika u temperaturi u hladu i tamo gde ono greje. I, sad, kako se obući? Ako se slabije obučem, biće mi hladno na početku (sat, dva sata... zavisi), a ako se bolje obučem, ne gine mi znojenje kada mi Sunce dođe u posetu. Dobro, mogu da skinem jaknu, džemper... ali ne mogu skijaške pantalone. A, ja baš volim da dobro obezbedim noge.

Da ne spominjem situacije kada Sunca čas ima, a čas nema ("krije" se iza oblaka): tada baš zna da me nervira (pa ga malo i psujem u sebi, priznajem). Znači, nema strip-tiza na ulici, nema skidanja pantalona. Ali, oblačenja ima... Dešava se da sviram po sunčanom vremenu i nisam u hladovini. A, onda Sunce zađe i postane hladnije. Tada ja lepo izvadim iz ranca još jedne pantalone, jaknu... Obući na ulici još jednu bluzu ili jaknu nije problem, a što se tiče pantalona... pa, sačekam momenat kada nema mnogo prolaznika u blizini i onda ih brzo navučem. A, i da me neko vidi, pa šta? Jaka stvar...


Vetar ne volim, jer mnogo mrsi... mislim, moju kosu. Pa, onda moram stalno da je nameštam. Ako nije zima. Ako jeste - onda stavim na glavu vunenu kapu i "mirna Bačka".
Ranije sam (ali, to je bilo mnogo davno), uvek svirao sa kačketom ili šeširom na glavi. Taki mi je bio "imidž" devedesetih, he, he...
Ali, da se vratim vetru. Znači, uopšte ga ne volim. Još kada sviram na temperaturi ispod nule... on stvarno može svojim prisustvom situaciju da učini nepodnošljivom.

Kiša...

GITARA, DOK (u zaklonu) ČEKA DA PRESTANE KIŠA!
(Koferče je zatvoreno, a pojačalo ispod poklopca-rešetke
ima tanak najlon, koji štiti zvučnike.
Ranac ne propušta vodu, a za bateriju i kablove nema veze...)
[ovo se odnosi na fotografiju sa bloga]

Ona je najnezgodnija. Sunce ili vetar mogu samo da mi zagorčavaju život, ali zbog kiše mogu da izgubim posao (čitaj: pare). Mislim, privremeno... Ima gradova u kojima imam neko zgodno rezervno mesto, za slučaj kada pada kiša. Ispod nekog balkona, naravno. Ali, ako sam u gradu u kome nemam takvo mesto, onda samo mogu da molim Manitu-a da ne šalje kišne oblake. Najviše mrzim kada počne kiša, ja se sklonim, ona prestane, ja ne znam da li da se vraćam na glavno mesto, rešim da se vratim, kiša ponovo počne da pada... A, svaka promena pozicije mi oduzima 15-20 minuta (da sviram akustičnu gitaru i pevam, bio bih mnogo pokretljiviji). Na kraju se iznerviram i vratim se u kombi (ili kući, ako sam u svom gradu). Takođe je antipatična (drugarica kiša), kada počne da pada baš kada krenem na posao. Ja se lepo pripremio: išao u WC, pojeo nešto, obukao se prikladno (zimi mi je, za oblačenje u sedeće-ležećem položaju, potrebno 10-15 miuta)... i ona baš tada nađe da me zezne. Nezgodno je i kada, u toku svirke, kiša počne jako da pada. Osim toga što mi pokvari pos'o, moram i da čekam k'o budala da prestane (ili malo "o'ladi"), jer mi kombi najčešće nije tako blizu radnom mestu (obično par stotina metara).


Sa snegom je slična situacija. Jedina razlika u odnosu na kišu je ta što, ako je sneg baš sitan, mogu čak i da sviram... Ali, ako nije, a uz to duva još i vetar, onda mi ni balkoni ne pomažu. Po tome je on gori i od kiše (pahulje bolje lete na vetru). Što se mene tiče, ja bih mogao da sviram i po kiši (samo da nije pljusak) i po snegu, ali ne smem zbog gitare i pojačala...

Dakle, da bih odabrao dane kada ću da sviram, moram da pratim vremensku prognozu, kao da sam poljoprivredni proizvođač, he, he... Naročito kada treba da idem u neki drugi grad na nekoliko dana, ili kada sam na dužoj turneji. Sve u svemu, ipak mi je ovaj (usrani) dva'es' prvi vek doneo neke pogodnosti, u vezi sa poslom kojim se bavim.


Ima na internetu sajtova na kojima može da se prati kretanje oblačnosti, da se pogleda dugoročna prognoza (do 2-3 dana im verujem, ostalo je nagađanje...), prognoza za narednih nekoliko sati...
Žena me preko SMS-a obaveštava o situaciji, tj. na moj zahtev pogleda vremensku prognozu za određeni grad, u određeno vreme... da bih ja mogao da planiram kuda da idem. Jer, kao što rekoh, u nekom gradu imam rezervno mesto, a u nekom nemam. Osim toga, rezervno mesto može biti dobro za svirku u radno vreme (kada rade prodavnice) ili za svirku uveče (kada ljudi šetaju). Tako da treba napraviti dobar raspored.
Eto, javno se zahvaljujem internetu. Ranije sam slušao radio, ali tamo su obično čitali vremensku prognozu samo za naredni dan, i, naravno, ne za svaki grad posebno.



P.S. Odabrao sam onakav naslov teksta u čast legendarne emisije "Tačno u podne" ("Tup-Tup"), Milovana Ilića - Minimaksa, koja se nekada davno emitovala nedeljom na drugom programu Radio Beograda. U džinglu, koji je išao u najavnoj i odjavnoj špici te emisije, korišćen je deo pesme Krunoslava - Kiće Slabinca u kome se kaže:
"...i samo sluša vremensku prognozu".


Pogledajte video (traje samo dva i po minuta)... (na blogu je)

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Super su vam priče i inače obožavam ulične svirače i zabavljače. Svaki put kad imam sitno "počastim" ih. Neki ulični muzičari me zaista oduševljavaju kao na primjer jedan dečko kojeg ponekad vidim da svira u gradu u kojem živim. Inače dečko je poseban po tome jer nema desnu šaku već samo patrljak na koji je navukao nešto crno i vjerovatno i trzalicu na to. Što se tiče sviranja i pjevanja razvaljuje! Kao da ima 4 ruke da svira!

_________________
To be a Sith is to taste freedom and to know victory...

Ja sam juče bio da platim telefon, i video sam nekog čoveka kako svira usnu harmoniku. Nije bio baš neki virtuoz, ali, ubacio sam mu 1 e.
Setio sam se svog pokojnog ćaleta, koji je, osim što je svirao dudUče (frulu), malo duvao i usnu...

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Nekoliko priča, koje je jedan moj (bivši) kolega napisao an jednom forumu...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... olege.html

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

MOJ OMILJENI KLIJENT


Tada još uvek nije bilo evrića, ali ću radi lakšeg razumevanja sve da konvertujem u njih, a, takođe, i da malo prilagodim cifre današnjem standardu i današnjim cenama.


Dakle, februar 1998.
Boravio sam (radno) u jednom gradu. Spavao sam u nekom jeftinom hotelu. Relativno jeftinom, jer plaćanje hotela je za mene lično uvek bio najgluplji način na koji se mogu potrošiti pare (pa gledam da ispadnem glup u manjoj meri).
Jednog dana mi je neki čovek ubacio 20 evra. Odlično! Ne događa se to svaki dan. Možda 2-3 puta godišnje. Kad, narednog dana, eto njega ponovo i – ponovo 20 evra! Trećeg dana – 50 evra! Priđe čovek, izvadi debeli svežanj novčanica iz zadnjeg džepa pantalona (nisu bile u novčaniku), ubaci jednu i ode. I ne pogleda me. To se ponavljalo danima.
Ali, nije samo mene zatrpavao krupnim novčanicama. Video sam da i cigančićima daje po 10 evra kada oni (praveći neke tužne izraze lica) priđu da mu traže pare. Pretpostavljam da su ga svaki dan tražili po gradu. Ja nisam morao, jer on čovek naiđe sam... Jednom su me ti cigančići pitali da li sam video "onog" (nisu mogli da ga nađu). Ja sam im rukom pokazao smer u kome je bio otišao, i oni su pojurili na tu stranu, u nadi da će ga pronaći.
Posle nekoliko dana (i svakodnevnog ubacivanja tih krupnih novčanica), pomislim ja da je red da zahvalim čoveku. On, inače, nikada nije ni gledao u mene: samo ubaci novac u kofer i ode. Ali, jednom sam, ipak, "ulovio" njegov pogled, pa sam mu klimnuo glavom i bog zna kako ljubazno se osmenhuo. A, on me je samo mrko pogledao i otišao.

Pretpostavljao sam da je iz neke bogate familije, jer mi nije ličio na nekoga ko radi nešto u životu. Ko radi i zarađuje, ne razbacuje se parama tako, kao što je on radio. Možda je i dobio pare na lutriji, ko zna...


Kako je izgledao tip? Pa, visok, duga kosa (malo seda, malo i neuredna), duga brada (i ona proseda), oko 40 godina star...
Meni je ličio na Karla Marksa (i na Vuka Draškovića). Farmerice, koje su mu malo visele na dupetu, bile su malo i prljave. Pare je nosio u velikim količinama sa sobom. Recimo, kao u današnje vreme 50-60 novčanica od 50 evra (znači i do 3000).
Čuo sam od nekih ljudi da je iz jednog drugog mesta (300 km daleko), pa sam rešio da, dok je on u gradu, ni ja ne idem nikuda. Pa, od njegovih para sam plaćao hotel i hranu, tako da mi je zarada od sviranja ostajala netaknuta.
Za tih 10-ak dana, "o'ladio" sam ga za jedno 400 evra (ma, šta je to za njega...).
Kada ga nije više bilo u tom gradu, otiš'o sam i ja dalje...

Sve u svemu, gde bi nam (nama uličnim sviračima i prosjacima) bio kraj da je više takvih mušterija...


( http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... ijent.html )

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Ovo je fantastična priča za neki dobar film! Ko je mistični, bradati čovjek koji ostavlja novac unaokolo i još se mršti kada mu se zahvale. Zašto li se mršti? Čime se bavi? Koja li je njegova priča? Da li je važna godina, što se to dešavalo 1998., ili godišnje doba.. bila je zima.. Ili činjenica da je bio bradat (da li neuredan?)? Neki misionar? Bjegunac? Boem koji pokušava dokazati da materijalni svijet propada skupa sa našim trošnim cipelama? Da li je riječ o opkladi? Inatu? Da li je možda milosrdan jer ispašta neki grijeh?
Sjajno! Idem ja sad to da sanjam.

Hvala za priču!

_________________
Najbolje se slaže s lososom i leptirom.
Klik

he, he... lepe pretpostavke, ali meni je izgledao samo kao malo... "ćaknut"
Neko ko ima para (ko zna odakle), i ko ih ne štedi...

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Danas nema ništa novo, ali ima jedan šaljivi tekst na blogu.
To je parodija na prvi post ("Kako mi je palo na pamet da sviram na ulici"),
koju je napisao Ulični Čistač na jednom forumu...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... dzija.html





KAKO MI JE PALO NA PAMET DA ČISTIM NA ULICI



Gledao sam neki program na TV-u.
Bilo je to 1987-e!
Marjan Mihajlović (voditelj) je u emisiju doveo prve ulične čistače iz Njemačke. Oni su pioniri u ovoj industriji. Oni su pričali o tome kako je to čistiti na ulici... Imaju iskustva u tome, jer su među prvim gastarbajterima otišli trbuhom za kruhom u daleku Njemačku, jos 60-ih godina.
Ja sam pažljivo gledao i... opasno mi se svidio taj izazov.
Pomislio sam: "TO JE ONO ŠTO ŽELIM DA RADIM!!!"

Naredne zime (1988.) bio sam sa drugovima na skijanju na Vlašiću.
Jednog dana sam šetao planinom i zašao sam u brezovu šumu. I video sam prekrasne mlade breze od kojih se mogu napraviti odlične metle za čišćenje.
Njišu se, njišu, mlade breze na laganom vjetriću. Skontao sam da se od njih mogu napraviti jako kvalitetne metle.


U to vreme sam malo čistio na nekim trgovima u manjim čaršijama (pisaću o tome), pa sam dobio nešto samopouzdanja (inače sam veliki tremaroš), tako da sam polako počeo da kujem planove kako će to biti čistiti u velikom gradu kao što je Sarajevo, ili kako će biti ako karijeru nastavim negdje u inostranstvu.

Naredne godine mi je otac iz svoje firme donijeo jedno radno odijelo, kombinezon, narandžaste drečave boje... čini mi se da je bilo njemačke proizvodnje. To odijelo mi je dobro došlo jer sam konačno sa njim mogao otkriti svoje ambicije i ciljeve.


Radio sam 4 meseca i 8 dana u Sarajevu, i to mi je najbolji radni staž u životu (dobro, kao klinci smo nekoliko puta išli sa drugarima da beremo aslame, ali, to ne računam).
Kasnije (1990/1991) sam jedno vreme probao da čistim po Trstu, ali nije išlo jer su oni već tada imali mašine što čiste ulice.


I tako...
Jula 1989. moji krenu na more u Španiju, pa i ja pođem sa njima. Kontam, Španci su pomalo prljava nacija, bacaju dosta smeća, možda bude tamo dobrog posla za mene... da probam sreću.
Da pokušam da čistim, a, ako ne ide - onda ću i ja da bacam smeće po ulicama kao lud i onda možemo da se vratimo zajedno kući.

Otac mi je bio sredio od opštine da, kad se vratim u Sarajevo, mogu da čistim odmah od 06:00 ujutro, čak i vikendom jer je prije bilo zabranjeno, kao uznemiravam ljude tako rano.


Znači, oni ostanu na plaži, a, ja obučem svoje odijelo i pravac na ulicu da cistim. Po onoj vrucini, nema boljeg zadovoljstva, neopisiv osjecaj. Pogotovo kad se na takvim temperaturama pokvari neka hrana, meso ili mliječni proizvodi, pa ono pocne da smrdi, milina.
Kad završim posao, dodjem u apartman, skinem odijelo i okupam se.
Izadjem uveče... Setalište puno ljudi... Svi me pozdravljaju i dobajuju fore i fazone tipa: "ej, gdje si čistač, čistiš moj"... Bio sam glavna fora u tom malenom španskom primorskom gradiću.

To veče sam bio u jednom malom restoranu i jednom starijem čovjeku je sa tanjira ispala pizza na pod. Htio sam da brzo reagujem i da to brzo počistim, no nisam znao kako ce drugi reagovati.

NISAM IMAO HRABROSTI !
I... nadjem "rešenje" !
Pitam nekog milicionera (tako su se tada zvali) da li mogu da očistim pizzu sa poda.
On, naravno, kaže da ne može (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).
I ja, sav sećan, krenem da čistim po restoranu a cijeli restoran stao na noge: plješću i navijaju. Svi su oduševljeni mojim gestom. Velike ovacije su se čule čak i do ulice jer su ljudi vidjeli heroja u meni. Bio sam heroj ulice tog trena, al' ne k'o James Bond. )


Pa, eto... nek ljudi po Bosni i dalje pričaju da se u inostranstvu ne može čistiti po ulici, i da su sve mašine i slično. Čista glupost! Savjest mi je mirna. Nisam ja kriv što oni ne znaju da se i te kako može čistiti...

Dok sam čekao autobus, čistio sam malo i po autobuskoj stanici (malo opuštanja).


Nisam odmah krenuo kući, već sam otiš'o u Beograd. Tih dana su bili veliki mitinzi i protesti po Beogradu pa su ulice bile jako prljave i moje kolege iz Srbije nisu stizale da očiste ni ono osnovno. Pokazao sam humanost i zaputio sam se put Beograda da istrajem u svojoj misiji.

Prodjem kroz "Knez Mihajlovu". Puno smeća. Ne može se proći ulicom od smeća.
Nekoliko kolega (obučenih u plave uniforme) čisti... Zvižde oni, pjevuše i čiste.
Ja priđem jednom od njih da malo popričamo...
On je super tip. Rekao mi je kako ide, kol'ko može da se očisti tokom dana i... da se ne premišljam mnogo, nego da idem da probam. Kažem mu da ja imam narandžasto odijelo i pitam hoće li biti problema jer su oni u plavim odijelima. Onda on kaže: "ako je tako, ti ces biti kapiten ekipe".

Nisam imao potrebe da se vraćam kući tih dana. Bilo je mnogo smeća i posla preko glave, a ja sam čistio i uživao.

Ovo je bio pravi potez.
===================================================================

Hvala ti, kolega Ulični...

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Prethodna dva ponedeljka su na blogu objavljena 2 teksta, koja su vеć bila... na nekim forumima.
Na nekima jesu, na nekima nisu, a ja ne znam napamet na kojima jesu, a na kojima nisu...


"Violinista u metrou": http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... etrou.html
i
"Nije lako biti ulični muzičar": http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... zicar.html

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Počinje serija restauiranih starijih tekstova o muzičkim počecima.
Na nekim forumima su te priče već objavljene, a na nekima nisu.
U svakom slučaju, osim promena u tekstovima, biće i nekih fotografija.


Prva priča: "Upoznavanje sa muzikom" :

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... zikom.html


Nastavak priče narednog ponedeljaka...

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Širim priču...
Online DNEVNIK je u pitanju.
Ali, o stvarima koje nemaju veze sa mojom profesijom.

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010 ... evnik.html

[ Nema veze sam naslovom ove teme, pa neću da je spamujem ]

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Slobodno spamuj Ova tema je ionako predviđena za tebe.

_________________
Bubi frubi

O počecima ("Prvi javni nastup"):

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... astup.html

Tekst je već bio, ali iskopao sam neke isečke iz novina (iz 1983.),
pa ih fotografisao i stavio u post (koji je malo sređen).

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

o.k.


PEDALATA BAGNATA - PEDALATA FORTUNATA (ili: "Povraćaj biciklizmu")


Nekada sam mnogo uživao u vožnji biciklom. Pre desetak godina sam baš bio 'navučen' na biciklizam. A, onda sam se oženio... he, he... Pa, da, tako je to.
Nastavio sam da vozim i posle ženidbe, nije da nisam, doduše ne više tako aktivno. A, onda sam postao tata... E, to je već velika promena u životu, veća od stupanja u brak. Mnogo više obaveza, definitivno.
Ipak, nastavio sam još neko vreme, ali u poslednje 3-4 godine sam skroz batalio. Pokušavao sam nekoliko puta da se vratim, ali svi pokušaji su propali. Dobro, vozio sam sina u obdanište, nekada u neki dalji parkić, al', to se ne računa... jak mi je pa to biciklizam.
Još kada sam se navukao i na internet... ćao...

Ali, ovoga puta sam čvrsto bio rešio da "kam bek" bude uspešan.
Jer, lepo je biti napolju (voziš i kuliraš), lepo je baviti se fizičkom aktivnoću, lepo je osloboditi se viška kilograma...

I tako, na godišnjicu Tićine smrti, shvatim ja da je dan D stigao. Nema više vrdanja!
Odspavao sam malo (3 sata, he, he...) popodne, pošto noću "alUjem" (po internet), da se izrazim na svom maternjem (leskovačkom), tako da sam danju hronično pospan. Sredio sam malo svoj bicikl (dopumpao gume), pronašao u ormaru (u podrumu) biciklističke gaće (he, he...) i krenuo. Sati je bilo oko 19:30.
Uživancija, šta da vam pričam. Nisam hteo da slušam muziku tokom vožnje, jer to mogu kod kuće kada sam za kompjuterom. Lepše mi je bilo da slušam vetar kako zuji...

Stavio sam i kacigu, jer više nisam onoliki optimista koliki sam bio pre 10 godina. Mogu ja da pazim kol'ko 'oću, ali ako neki drugi učesnik u saobraćaju napravi neku grešku i ja zbog njega završim na asvaltu... Što da si razbijem glavu, kad ne moram, je l' tako?
Nemam trenutno svetla na biciklu, pa sam obukao onaj "svetleći prsluk", onakav kakav imaju saobraćajni policajci (i đubrari, al' u narandžastoj boji). Inače ga oblačim samo danju (noću vozim u Milanovom dresu). Mislim, tako je bilo ranije.
Nekada sam nosio neke jake baterije (sam sam ih ugradio), pa sam na biciklu imao i radio-kasetofon, žmigavce od motora (i napred, i nazad), automoilsku sirenu, razna svetla (plava, žuta, crvena, trepteća, stop svetla... gomila tastera). Nedavno sam sve to poskidao (zbog težine, prvenstveno). Sada ću samo normalna svetla da stavim: napred belo, pozadi crveno i to je to.

Znači, odem (tj. odvezem se) ja tako sinoć do jednog gradića, koji je oko 25 km udaljen od moje kuće. Napravim pauzu, pošaljem ženi SMS, pojedem pola čokolade i malo meda, popijem vodu i krenem nazad.

Kada sam se udaljio oko 5 km od tog mesta, počela je da pada slaba kiša. Ali, munje su sevale u daljini, pa ja tako, za svaki slučaj, stanem ispod nekog drveta.Tu obučem najlonsku jaknu bez rukava (zapravo, to je moja 'kreacija': na jednoj velikoj, debeloj plastičnoj kesi sam napravio rupe za glavu i ruke), stavim torbicu (sa dokumentima, parama, telefonom itd.) u najlonsku kesu, pa u ranac (tu nosim alat, rezervnu gumu, i još što-šta...), koji je pozadi u korpi i nastavim da vozim, nadajući se da će kiša ostati slabog intenziteta (da će oblaci otići u drugom smeru)...
Ali, jok! Kiša je počela sve jače da pada! Bio sam na otvorenom putu... nigde nekog skloništa, ništa... Počela je dosta jako da pada, a automobili koji su prolazili pored mene (brzo), točkovima su vodu sa asvalta slali u vazduh. Vrlo zabavno...
Pljusak...
Već sam bio poprilično mokar, kada sam ugledao autobusko stajalište, pokriveno. Bila je i neka metalna klupa. Stanem ja tu, jer je već stvarno jako padalo...
Ali, baš tu ispred mene se sakupilo mnogo vode (pravo malo jezero), tako da su automobili... šta da vam kažem... Rukama sam "terao" vozače dalje, da pređu u drugu traku puta... Neki su kapirali, neki nisu. Oni što ukapiraju, ili uspore, ili zaobiđu to jezerce ispred mene. Ali, pošto se 200 metara ispred nalazio semafor (gde se nagomilaju vozila), automobili su često išli u obe trake, tako da nije bilo pomoći. Kupali su mi bicikl tom prljavom vodom, a ja sam se krio iza malog staklenog zida (služi za reklame)... Samo što sam tada bio na kiši... a, vozila stalno prolaze... Kada je prošao jedan autobus (onaj dugačak, zglobni... kako li se već zove, ima onu "harmoniku" na sredini)... mislim, šta da vam pričam... bolje bih prošao da me je strefio japanski Cunami.

Vidim ja da tu nema vajde. Već sam mokar do gole kože i kontam nešto... Da sam suv i da imam dobro sklonište, čekao bih da prestane kiša, nema problema. Ali, ionako sam već mokar, plus moram da se čuvam automobila koji stalno prolaze... Ma, idem! Bolje da se kupam na (čistoj) kiši, nego da me kamioni kupaju prljavom vodom! Za 1 sat ću biti kući: znači, još 1 sat ću biti mokar. A, ako još čekam, biću mokar to vreme koje prođe u čekanju + taj 1 sat vožnje do kuće. Osim toga, ako čekam da prestane kiša, postaće mi uskoro hladno (majska kiša nije baš k'o letnja), a ako vozim neće. Pa, kad mogu fudbaleri da igraju po kiši, mislim...

Žena, zove, zove... Ja čujem, ali ne mogu da se javim. Telefon je u torbici, torbica u kesi, kesa u rancu... A, i da mi je pri ruci, kako da se javim, kada sam na kiši i pokis'o k'o miš? Računam da će ukapirati, mada je poznata paničarka...
Da ne davim više, stigao sam kući živ. Za zdravlje ćemo tek videti (ovo pišem samo nekoliko sati kasnije). Možda sam i navukao nešto, ko zna...



P.S. (u vezi naslova)
Italijani imaju jednu zanimljivu izreku: "Sposa bagnata - sposa fortunata".
"Nevesta... itd."
Bagnata=mokra (namokrena, okupana...), fortunata=ima sreće.
Odakle im to, pojma nemam, ali često to upotrebljavaju, tj. parafraziraju.
Recimo, kada bi se na polaganju zakletve Američkog Predsednika dogodio pljusak, oni bi rekli: "Presidente bagnato - Presidente fortunato", i tako, u tom fazonu...
Tako se i ja nadam da će mi ono sinoćno kupanje na kiši doneti nekakvu sreću, što se tiče mog hobija, jer... Pedalata bagnata = pedalata fortunata! (Pedalata=motanje pedala, tj. voženje bicikla)

Znači... Aj, nek mi je srećan povratak biciklizmu!

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

U stvari, ovde mislim da nije bio...




PRVI JAVNI NASTUP




Moji drugovi iz naselja su 1982. išli da gledaju Gitarijadu. Mene je mrzelo da idem. Tada još nisam bio krenuo sa sviranjem. Počeo sam u periodu leto - jesen '82.

Dakle, ćale mi je kupio gitaru krajem februara 1983. i posle dva i po meseca, došlo je vreme i za prvi nastup.

Na glavnoj ulici, ispred Doma Kulture u Leskovcu, stajao je reklamni pano sa najavom treće Leskovačke Gitarijade. Rešili smo da se i mi prijavimo i nastupimo.


Ali, za početak, trebalo je smisliti ime grupe. Mozgali smo, mozgali i... neko reče "LE" (čini mi se moja sestra). Imali smo u planu da sviramo "Kosovski božuri" od "YU grupe".
"YU Grupa" iz Jugoslavije, grupa "LE" iz Leskovca... pa, tako.

Kao što je i bio najčešći slučaj tih godina, bend je bio sastavljen od drugara iz komšiluka. Naš je bio u sledećem sastavu:

ZVONKO- solo gitara
DACI- ritam gitara i vokal
JA- bas
STOŠKA- bubnjevi


Inače, Stoška (koji je takođe sviruckao gitaru) pokazao nam je jednom kako se svira "Smoke on the water" na gitari. Lele, kako smo bili oduševljeni... Iako je bilo samo na jednoj žici, a i malo netačno.
Dakle, ovako (na debeloj žici): 0-3-5, 0-3-5-5, 0-3-5, 3-0 (pragovi 6-e žice). Da je barem bilo (drugi deo) 0-3-6-5... No, nama je i ovako bilo dobro, nismo bunili.
Kasnije smo se ponovo oduševili kada smo isti rif naučili da sviramo na dve žice: tzv. "četvorke" (kvinte), a kasnije i "dvojke"(kvarte).


Od instrumenata smo posedovali samo tri akustične gitare (najnižeg kvaliteta) i... nekoliko primeraka ženskog časopisa "Bazar" (ne znam da li isti još uvek izlazi). He, he... Da, pa ti "Bazari" su nam služili kao doboš, činele i sve ostalo što čini set bubnjeva. Dacijeva sestra je, na sreću, čuvala stare brojeve tog časopisa, pa nam ih je (pošto joj nisu više bili potrebni) rado ustupila. Palice smo, zamislite, imali!

Tako smo mi, pripremajući se za svoj prvi nastup, održali nekoliko proba u Dacijevoj dnevnoj sobi (kada su mu roditelji bili na poslu). Zvonko, Daci i ja smo lupali u gitare, Stoška je lupao u "Bazare", raspoređene po kauču...


Subota, 9. maj 1983.
Treća Leskovačka Gitarijada.
Sve grupe koje su se bile prijavile, mogle su da nastupe. Nije bilo nikakve selekcije. Ona je (verujem zahvaljujući delimično i našoj grupi "LE") uvedena već na sledećoj Gitarijadi.

Tokom nastupa ostalih grupa, bili smo pozadi, iza bine (u bekstejdžu, što bi se danas reklo...). Sećam se da sam se uplašio kada sam, kroz otškrinuta vrata, malo dzvirnuo (bacio pogled) ka publici. Bilo je prepuno. Usr'o sam se, priznajem, i da sam bio sam, zbrisao bih sigurno. Ali, nisam mogao da svoj bend ostavim bez "basiste"...


Došli smo i mi na red. Grupa "LE". Izlazimo. Daju nam gitare. Ševin (grupa "Divlja Ševa") basista mi okačuje gitaru oko vrata... Pita me da li je kaiš (dužina) o.k. ili da ga podesi. Ja, kao, odgovaram da je dobro... A, PRVI PUT sam u životu držao bas gitaru u rukama (nisam nikada ni "običnu" električnu gitaru).On podešava zvuk na pojačalu (njegovo je bilo to pojačalo). Opet me pita za mišljenje. Ja, kao,opet kažem da je o.k.
Zvonko, koji je svirao solo, mislim da je pre tog nastupa uzimao par puta električnu gitaru u ruke (jedan njegov drug je, čini mi se, imao svoju), ali nisam siguran (stalno zaboravljam da ga pitam).
Daci, koji je svirao ritam gitaru... mislim da nikada pre toga nije 'vatao električnu. A, nije ni pevao "u mikrofon".
Stoška je bio najopušteniji. On je bio zajebant po karakteru i nije se mnogo uzbuđivao što će svirati pred publikom, a treba prvi put u životu da sedne za bubanj. Dok su nama "gitaristima" nameštali gitare, on se je zabavljao lupajući po bubnjevima. Tokom tog svog zagrevanja, pokušao je i da izvede neki "prelaz", ali... malo je promašio doboš (udario je u ivicu) i... polomio palicu, he, he... Dobro, SAMO JEDNU!

Počeli smo mi da sviramo i... šta da vam pričam... Publika se smejala i zviždala. Jedan drug iz komšiluka (ali, ne tako blizak priatelj) se najviše zabavljao zviždući i smejajući se (sestra, koja je sa ostalim društvom bila u publici mi je to dojavila), što mu nikada neću zaboraviti. Ali, neću sad ovde da ga prozivam, jer... objektivno, jeste bilo smešno to naše "muziciranje".


Zvonko je svirao solo u Dm.
Daci je "vukao" akorde iz drugog tonaliteta (+ netačan raspored).
Ja sam na basu udarao tonove koji jesu bili u skladu sa ritam gitarom (tonalitet), ali ne i sa melodijom.
Stoška je lupao samo u doboš (ništa nogama, naravno).


Kako je to sve zajedno zvučalo, jbm li ga... Dao bi' pola godine života da mogu da vidim video snimak tog nastupa, koji naravno ne postoji. Godina 1983-ća je to bila.

Zvonko mi je ispričao (ja se toga ne sećam) da smo pesmu završili naglo, jer je Kriška (gitarista "Divlje Ševe") njemu rekao: "Ajde, bre, završavajte!"
On ga je poslušao i prestao da svira.

U nedelju ujutro, u jednoj muzičkoj emisiji na Radio Leskovcu (Studio M [Studio Mladih]), govoreći o Gitarijadi (prethodno veče održana), pomenuli su i nas. Neko od drugova iz komšiluka je to čuo i... kada nam je rekao, istopili smo se od sreće.


Malo sam zabrljao sa tim tačkicama, ali se ipak dobro vidi...
A, sledećeg petka je u lokalnom listu "Naša reč" izašao i poseban članak o Gitarijadi. O nama je bilo napisano sledeće:
„Grupa "LE" je izvela kompoziciju "Kosovski božuri". Da nije bilo lošeg vokala, ova kompozicija bi, sigurno je, zvučala mnogo bolje“ (videti sliku).
Naravno da smo mi kidali od zajebancije našeg "lošeg vokala". Kao, upropastio nas je... he, he...
Mada, realno, pevanje je bio poslednji razlog za ismevanje našeg benda. To pretpostavljam, jer ja i nisam čuo kako je on to otpevao (bio sam zaokupljen "voženjem" po basu, he, he...). Taj što je napisao taj članak, sigurno nije imao pojma o muzici... kada nas nije ljudski ispljuvao (moguće je da je u pitanju i neki Gimnazijalac sa novinarskog smera)!



Međutim, vrhunsko zadovoljstvo nam je doneo dodatak članku, u kome je pisalo da je bilo i bendova koji nisu umeli da izvuku ni nekoliko akorda... I, navedena su imena 4 benda, među kojima NIJE BILO NAŠEG !!!
Sad... ja ne znam kako su ostale grupe svirale, ali, mislim... mora da su se stvarno potrudili, kada su uspeli i nas da "nadmaše".

A, mi smo, brže-bolje napravili svoju računicu:
Bilo je 15 grupa, 4 su svirale gore od nas, znači... Zauzeli smo IZVANREDNO jedanaesto mesto! Odlično za prvi put... Sviraćemo ponovo, kad nismo najgori.

Vanredna Gitarijada je najavljena već za avgust mesec, iste te godine.
E, sad se stvarno više nije moglo bez grupe "LE"!

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Treći deo iz serijala "A, kako je sve počelo":

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... -dani.html

(Ludi dani, ludi dani...)

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Nastavak priče o počecima:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... banje.html ("Vežbanje")

[tekst je već bio na nekim forumima, ali malo je sređen, a i dodate su neke (stare) fotografije]

----------------------------------------------------------------------------------------

Takođe, na delu bloga (stranici), koji se zove "Online DNEVNIK",
pišem neke stvari koje (uglavnom) nemaju veze sa poslom kojim se bavim.


Ko ima vremena za bacanje, neka izvoli:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... crkvi.html ("Nevernik u crkvi")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... milan.html ("Forza Milan")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... sveta.html ("Smak Sveta")

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

U delu "Online Dnevnik" sam objavio (pre par dana) još dva posta:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... zrtva.html ("Još jedna Slobina žrtva")

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... ijace.html ("Ne zameri, druže Manijače")

Nemaju veze sa uličnim muziciranjem, ali pošto je blog moj, mogu da pišem šta mi padne na pamet...

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Novi tekst...

Kopiraću ga, ali samo da kažem da su na blogu i 2 fotografije (bela ruža među novčićima + moja večera),
a, takođe, i YT video one pesme o kojoj sam pisao, tako da...
(al' se opasno reklamiram, he, he...)

PREPORUČUJEM:
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011 ... icara.html




BELE RUŽE ZA NOĆNOG MUZIČARA



Kada stigne lepše vreme, i večernjih šetača bude sve više i više, za mene nastaju problemi. O njima sam već pisao prošle godine u priči "Saturday night frka" (klik...). Znači, gužva, galama, razni ulični prodavci, konkurencija... Ne mož' da nađeš sebi (mirni i osvetljeno) mesto za rad! Preksinoć (znači, opet subota) je bilo i nekakve žive muzike, i to na 3 mesta! Mislim, ne znam šta se tačno dešavalo, ali sam u prolazu video da se montiraju bine i ozvučenja.

Dakle, u takvoj situaciji moram da odem malo dalje od centralne zone. Rezervno mesto je (srećom) bilo slobodno, inače bih morao da idem na treću poziciju (Plan C). Nije bilo kolege (deda, koji razvlači harmoniku) koji u poslednje vreme tamo 'radi'.
Sve je to, što se kaže, lepo i krasno, ali tamo se ranije isprazni ulica. Ne mogu da sviram do kasno. Još je sad u subotu bilo i finale Champions-a (Barsa-Mančester), pa je i zbog toga bilo manje ljudi. Znači, počeo sam u 20:30, a već u 23:30 sam morao da se selim, zbog slabog 'prometa' (i ljudi, i para).

Vratio sam se u centar, računajući da se malo smirila u međuvremenu. Na sreću, odmah sam našao parking (em brzo, em blizu radnog mesta) tako da sam već u 00:05 započeo drugo poluvreme. Naravno, ne pre nego sam popio sokić. Kroasan, koji sam takođe poneo sa sobom, nisam dirao, jer nisam bio naročito gladan, a i znao sam šta mi ženče sprema za večeru, pa da kvarim...

Te večeri sam (malo-malo pa...) svirao "Silent Inner Cry" (video da pogledate obavezno!), od Murisa Varajića. Mnogo jaka stvar. Čovek je to i komponovao (svaka mu čast, bre!), a i maestralno odsvirao na Telekasteru. Stvar je sasvim nova, od pre 10-ak dana.

Ja sam kući nešto, kao, skidao tu njegovu pesmicu, ali... Imam u stanu samo akustičnu gitaru (i to neka mala, dečija), dok električna, pojačalo i ostalo ostaju u garaži posle posla (valjda lopovi ne čitaju blogove, he, he...), tako da sam je tek tada isprobavao na mojoj dvo-vratnoj gitari. Nije bilo mnogo prolaznika, a u takvim situacijama baš volim da probam nove stvari.
Naravno, ne mogu baš da je odsviram k'o on, jer nije lako odsvirati te 'trilere' bez trzalice, znači ovom mojom tehnikom koju koristim. Ali, pošto je lepa stvar, i kod mene lepo zvuči, moram da se pohvalim. One središnje delove, normalno, ne sviram. ('odlutam', pak, u [molski] bluz). Da bi se odsviralo to, potrebne su godine vežbanja, a ja se ne bavim tim 'sportom'... U svakom slučaju, još je sve to u radnoj fazi. Sledeći put (na poslu) ću opet da radim na "Silent-u"...


I, ništa... dok sam ja tako brljao po gitari, prišla su neka dva momka (očigledno gitaristi), pa me pitali da im odsviram nešto od klasike. Dobio sam aplauz za Bokerinijevo "Menuet", a ubacili su ljudi i pare, što jes'-jes'...

Onda su seli ispred mene (malo ulevo), što mi nije bilo baš po volji, ali... kako da im kažem da me ometaju? Piju pivo, pomalo ćaskaju, preblizu su... ne dopada mi se to. Rekoh sebi "More, sad ću da sviram neke gluposti, pa da im dosadim, he, he...".

Svirao sam "Ljubav je samo reč" i "Ti si mi u krvi" (instrumentalne verzije), koje njima, naravno, nisu poznate. Računam, čim popiju pivo - otići će... Međutim, jedan od njih ubaci još 5 evrića u kofer. E, onda sam im odsvirao jedam (moj) bluz i još neke 'hitove' iz mog repertoara, dok im je neki čikica, koji im se u međuvremenu pridružio, objašnjavao koje su to stvari koje sviram (muzika iz "Treći čovek", "Amarcord" itd.).


Čikica je otišao, a pođoše i oni polako (slušali su me ukupno jedno 20-25 minuta). Zahvališe oni meni, zahvalih se i ja njima i... jedan od njih (nije onaj što je ubacio 'petaka'), u odlasku mi ostavi limenku piva. Ja, kao, fala lepo i to... Spustio je pored mene i otišao. Ja pogledam, a konzerva (limenka) otvorena. Pa, mislim...
No comment...
Iz znatiželje je uzmem i mućnem, da vidim koliko mi je ostavio (he, he...). Nije mnogo, možda jednu petinu (limenka je bila od pola litra).
Al', možda je i bolje ovako, jer od piva raste stomak!

Inače, baš sam se bio 'otkačio' u tom drugom poluvremenu (posle promene mesta). Nekako sam baš uživao u sviranju (a retki su prolaznici bili darežljivi)... A, kada je meni lepo, onda ne može da omane! Mislim, ni 'pazar' ne može da bude slab. Znači, fino sam prošao te večeri. O takvim situacijama sam već napisao nešto u priči "Dan je bio predivan, ali ja sam bio malo nervozan" (klik...).


Smazao sam sve ovo + pivce (od 0,33),
baš za inat...
-Završio sam svirku u 02:55.
-Uslikao sam belu ružu.
-Požurio sam kući.
-Dok sam vozio, počela je da pada sitna kiša (taman na vreme).
-Kod kuće me je čekala večerica.
-Prethodno sam i nju uslikao...

_________________
www.ulicni-muzicar.blogspot.com