ЗНАЧАЈ ЗАШТИТЕ, ОЧУВАЊА И УНАПРЕЂЕЊА ПРИРОДОДНИХ ДОБАРА
Основно обележје Земље је постојање биосфере, јединствене планетарне капсуле у којој је настао и у којој се одвија живот као посебан облик уређеног протока енергије, кружења и трансформације материје. У биосфери се кроз сложене биогеохемијске циклусе покренуте енергијом Сунца, одвија и манифестује јединство органске и неорганске материје, живог света и његовог физичког окружења. Готово немерљив број и разноврсност природних станишта, органских врста и екосистема указује да је биосфера веома сложен систем који представља производ дуготрајне еволуције. Биосфера је међутим, и веома осетљив систем у којем сви њени елементи, како абиотички, тако и биотички, вишесмерно и веома комплексно делују једни на друге. Ремећење само једног елемента биосфере, може довести до ремећења и угрожавања њених осталих елемената. И сама људска популација представља производ органске еволуције и део биосфере тако да и она, без обзира што је високо технолошки напредовала, није престала да буде зависна од свих процеса и промена у биосфери. На жалост, и поред тога што представља насавршенији продукт органске еволуције, човек представља и највећу опасност по биосферу. Негативни утицаји човека на његово природно окружење трају од самог зачетка цивилизације, међутим, од XVII, а нарочито од средине XX века, они задобијају дугорочно самодеструктивни карактер. Мада последњих деценија широм света расте свест о неопходности очувања природе и мудрог коришћења природних ресурса, и даље је на сцени концепт развоја „по сваку цену" у коме је идеја одрживости стављена у други план. Последице интензивне и бескрупулозне експолоатације природних обновљивих и необновљивих ресурса у највећем броју случајева се занемарују или умањују управо од стране носилаца савремениог економског устројства. Управо овакав однос продубљује конфликт између „експлоататора“ и „конзерватора “ природних екосистема. Тај конфликт је присутан без изузетка у сваком друштву, али је можда највише испољен у неразвијеним и друштвима у развоју. Такође, не треба изгубити из вида да се и развијена друштва преко својих мултинационалних компанијама, ослањају не само на сопствене, него и на природне ресурсе неразвијених земаља које су зарад свог развоја често спремне на нездраве компромисе. Прекомерна експлоатација и деградација природних ресурса, а пре свега билошке разноврсности, довела је до уништења преко 37% плодног земљишта, 20% тропских кишних шума и 50% мочварних станишта широм света, до загађења свих кутака биосфере, до глобалног загревања атмосфере, до нестанка 724 животињских и скоро 900 познатих биљних врста. Данас су на сцени многи светски покрети, иницијативе и залагања за другачији однос према атмосфери, водама, минералним и неминералним сировинама, земљишту, биљним и животињским врстама, шумским и осталим природним екосистемима. Један од видова тог залагања је велики број потписаних међународних уговора који се односе на глобално очување животне средине, природе или неких њених елемената. Основни разлози борбе за очување изворне природе, њене геолошке и биолошке разноврсности и успостављање мреже заштићених добара као подручја најочуванијих природних екосистема, произилазе из суштинског, универзалног значаја природе као колевке и јединог дома човечанства. У ери бескрупулозног уништавања природе, природна добра су човечанству потребна ради очувања фрагмената исконских абиотичко-биотичких вредности, односа и процеса на којима почива биосфера. Тај исконски универзални значај природних екосистема испољава се кроз геолошку и биолошку разноврсност, глобалне биогеохемијске циклусе кружења материје и проток енергије, продуктивност и трофичке ланце од чије функције зависи стабилност биосфере и опстанак човека. Поред егзистенцијалног значаја, ненарушени екосистеми су човеку потребни и због њиховог несамерњивог научног, практичног, социо-економског, психолошког, естетског, етичког и културно-историјског значаја. У мери колико ће бити способно да сачува изворну природу и стабилне односе у њој, човечанство ће себи обезбедити и даљу егзистенцију.
ИСТОРИЈАТ ЗАШТИТЕ ПРИРОДЕ И ПРИРОДНИХ ДОБАРА У СВЕТУ
Развој људске цивилизације неминовно је доводио до коришћења ресурса, уништавања или рањавања природних екосистеми услед прекомерне експлоатације воде, шуме, појединих врста, или неке друге абиотичко-биотичке компоненте. Паралелно са процесом деградације, јављала се и забринутост због промене предеоне изворности, као и покушаји заштите делова природе као свестан поступак или несвесни гест. У древној Грчкој филозофи Платон и Аристотел су још у IV веку пре нове ере писали о проблему прекомерне сече шума којом се уништава лепота њихове домовине. У старом Риму такође је било залагања за очување шумских подручја, између осталог и због тога да се обезбеди стална залиха дрвне масе за изградњу ратних бродова. У древној Индији и Шри Ланки поједине шуме су брижно чуване јер се веровале да представљају пребивалишта божанстава, док су у Западној Африци одређени шумски комплекси очувани због тога што локална племена у њих нису залазила верујући да се ту крију демонске силе. У средњем веку у Европи су се нарочито чували одређени већи шумски комплекси као резервати дивљачи у којима су владари и велепоседници задовољавали своје ловачке страсти (Радовић, 2005). У документима Прве светске конференције о националним парковима (Washington, 1962), наводи се да су у XVI веку, 1576. године, принц од Оранжа и држава Холандија склопили споразум са магистратом Хага о очувању хашких шума у недирнутом стању. На самом почетку XVIII века, 1703. године, у царској Русији заштићено је више шумских целина намењених за шетњу, каи и већи број ретког репрезентативног дрвећа. У XIX веку су се појавиле нове идеје о заштити одређених предела и нова заштићена природна добра не само у Европи, него и много шире. Тако је енглески сликар Џорџ Катлин (George Kathleen) 1832. године промовисао идеју да би најбоље било када би индијанска аутохтона племена могла да се сачувају на неком великом простору, у неком величанственом националном парку заштићеном од стране америчког Конгреса. Исте 1832. године, тадашњи председник САД Ендрју Џексон је својим указом ставио под заштиту Топле изворе у Арканзасу као резерват природе (Hot Springs Reservation) заједно са њиховом околином и планинским залеђем. Убрзо потом, 1836. године Пруска је заштитила један репрезентиван геоморфолошки објекат, такозване Ђавоље стене – Drachenfels, (Weiner, 1988). Године 1858. шуме у региону Фонтенбло јужно од Париза заштићене су као резерват природе заједно са истоименим замком и сликарском школом како би сликари у њима налазили своју инспирацију.. Након Топлих извора у Арканзасу, следеће велико заштићено природно добро у САД била је Јосемитска долина (Josemit valley) са својим заједницама џиновских секвоја која је 1864. године одлуком америчког конгреса проглашена заштићеним подручјем под управом државе Калифорнија. Шкотски природњак Џон Мјуир (John Muir) је 1880. године формирао фондацију за националне паркове чији је основни циљ била борба за права животиња и промоција идеје заштите најочуванијих и најзначајнијих делова природе као националних паркова. Убрзо потом, 1872. године, на тромеђи Вајоминга, Монтане и Ајдаха проглашен је први национални парк на свету. Био је то Национални парк „Јелоустон“ (Yellowstone National Park) који је стављен под надзор федералних власти. Тринаест година касније, 1885. године, и Канада је добила своје прво заштићено природно добро. Био је то Национални парк „Банф“ (Banf National Park) у подручју Стеновитих планина. До краја XIX века заштићено је још неколико природних добара. У Аустралији је 1891. године недалеко од Сиднеја проглашен Краљевски национални парк (Royal National Park) . Следеће, 1892. године, у Јужној Африци је заштићен резерват дивљачи „Саби“, који је касније постао познат као Национални парк „Кругер““(Kruger National Park), а убрзо потом,1894. године, на Новом Зеланду је проглашен Национални парк „Тонгариро“ (Tongariro National Park). Почетком XX века, 1909. године, у Европи су заштићена још два резервата и прва два национална парка (Stubba and Sjaunja Naure Reserve, Sarek and Stora Sjöfallet National Park). Сва четири природна добра налазе се у Лапонији, на територији Шведске и представљају најрепрезентативније делове арктичке тундре. Следећи проглашен национални парк у Европи био је Швајцарски национални парк који је обухватио део швајцарских Алпа и глацијалну долину Енгадин. У Јужној Америци Влада Мексика је 1917. године прогласила први национални парк у овом делу света. Била је то такозвана Долина лавова (Dezerto de los Leone), пустињска област настањена посебном јужноамеричким белим лавовима. Убрзо након Мексика, своје прве националне паркове у овом делу света добили су Чиле, Аргентина и Еквадор. Азији је своја природна добра по први пут добила када је држава Индонезији 1919. године заштитила неколико природних резервата, а онда је Јапан од 1934. до 1936. године заштитио чак 12 националних паркова. У исто време, 1936. године, Индија је добила Национални парк „Корбет“ (Corbett National Park), уточиште бенгалског тигра и азијског слона. Прелаз XIX у XX век био је обележен убрзаним индустријским развојем што се одразило и на обједињавање међународних активности у заштите природе. У Бечу је 1873. године одржан Међународни пољопривредни конгрес који се између осталог, бавио и заштитом птица корисних за пољопривреду, а у Лондону су у два наврата, 1900. и 1933. године, одржане Конференције посвећена заштити флоре и фауне Африке. Значај ових Конференција, нарочито друге, био је у томе што су први пут установљени основни појмови и категорије у заштити природе. У Холандији, а потом у Француској и Белгији 1925. и 1926. године покренута је иницијатива за оснивање националног комитета за заштиту природе. Ова иницијатива је заживела тек након Другог светског рата, 1948. године када је у . Фонтенблоу под организацијом Привремене међународне уније за заштиту природе у оквиру Швајцарске лиге, француске Владе и Унеска (UNESCO), организована Конференција на којој је основана Међународна унија за заштиту природе (IUCN). Данас је заштићено 108.000 природних добара широм света. Од овог броја статус националних паркова има 6.555 добара од којих се 370 налази у Европи (IUCN, 2006). Укупна површина природних добара је 30,43 милиона km2 која чини 12% светског копна. Сарадња између упрвљача и локалних заједница, усклађивање методологије и критеријума рада, организација пројеката и акција за очување природних екосистема и дивљих врста, представља пре свега, обавезу сваког управљача и сваке државе на чијој се територији налазе природна добра. Међутим, постоје и многе организације које поспешују сарадњу и примену најсавременијих методологија у заштити природе. Поменућемо само три од великог броја организација које су данас активне широм света: Међународна унија за заштиту природе, Међународни фонд за заштиту природе и Европска федерација за природу и националне паркове. Од како је основана 1948. године, Међународна унија за заштиту природе (International Union for Conservation of Nature – IUCN), постала је једна од водећих институција у области заштите природе и биолошке разноврсности која укључује преко 1.000 чланица и 11.000 добровољаца из 140 држава света. Седиште Уније је у швајцарском граду Гланду, а поред седишта, IUCN има организовану мрежу регионалних канцеларија. Од 2004. године ради и регионална канцеларија за Југоисточну Европу која је смештена у Беогрду. Међународна унија за заштиту природе обједињава активности 6 комисија – комисије за едукацију и комуникацију, комисије за економску и социјалну политику, комисије за законодавство, комисије за управљање екосистемима, комисије за заштиту врста и комисије за заштићена природна добра. Поред покретања бројних координисаних иницијатива, пројеката и акција широм света, IUCN је значајан и због тога што његови стручњаци у складу са стањем природних добара и врста, одређују опште критеријуме за категоризацију природних добара и дивљих врста. Међународни фонд за заштиту природе (World Wild Found for Nature – WWF) je међународна организација која се бави истраживањем, заштитом и унапређењем природних екосистема и популација дивљих врстама, промоцијом заштите природе и координацијом бројних активности широм света. Највећи допринос овог Фонда је у заштити дивљих врста. Фонд је формиран 1961. године под називом Wildlife Found for Nature, а садашњи назив је добио 1986. године. Седиште Фонда је у граду Моргесу у Швајцарској, а његова мрежа је раширена у 90 држава у којима се одвија 1.300 пројеката са 5 милиона учесника. Ширења мреже европских националних паркова и осталих природних добара, наметнуло је потребу њиховог повезивања, размене искустава и сарадње између управљача. Због тога је 1973. године оснивана Европска федерација за природу и националне паркове (Federation of Nature and National Parks of Europe – FNNPE). Ова асоцијација са седиштем у немачком граду Графенау, данас окупља око 500 чланица из 38 држава које тесно сарађују и размењују искуства у заштити природних добара.
_________________ Пао је у блато и осјетио цијев. Видио је фацу брадату и дрску. Видио је смрт и чуо је ријечи, добродошли у Републику Српску!
|