|
Супервулкани представљају најаче и најопасније вулкане на Земљи. Сматра се да представљају највећу природну силу од које већа сила данас постоји само у свемиру. Има их око 40, од којих је већина угашена. Јако ријетко прораде и тад могу довести до велике катастрофе. У стању су да промјене изглед читавог континента, да промјене глобалну климу планете и драстично смање број живих бића на Земљи.
Сам термин супервулкан означава ерупцију вулкана магнитуде 8 на индексу експлозивности вулкана. Индекс експлозивности вулкана је скала од 8 подиока од 1 до 8 који показују колико лаве и пепела се избаци током ерупције. Тако на пример ерупцијом вулкана Света Хелена је 1980. године избацио 2 кубна километра лаве и пепела а био је јачине 1 на IEV. Ерупција супервулкана би избацила више од 1000 кубних километара материјала.
Основна разлика између супервулкана и обичних вулкана је у томе што код супервулкана магма се налази у великим коморама које се налазе свега неколико километара испод површине. Комора се полако стално допуњује при чему се повећава и притисак. Усљед повећања притиска долази до подизања тла. Када притисак постане довољно јак долази до ерупције. При ерупцији супервулкана не долази до формирања купасте планине већ огромне кружне калдере. Ови вулкани се заправо урушавају у простор из кога најприје искуља магма и пепео ког има довољно да прекрије десетине хиљада квадратних километара површине дебелим наслагама. Код ерупције се такође избацује велика количина сумпора и пепела, којих има толико пуно да би могло изазвати нуклеарну зиму. Најпознатији супервулкани данашњице су Јелоустон, Тамбора/ Тоба и Кракатау
Тамбора
Налази се на острву Сумбава у Индонезији. Тамбора се класификује као стратовулкан. Вијековима се магма гомилала испод Тамборе да би она достигла висину од 4,300м и тако постала највиши врх у Индонезијском архипелагу.
Прве знаке активности показује 1812. благом грмљавином и црним облаком. Самој експлозији је претходило опомињуће тутњање и једна ерупција умјерене снаге 5. априла 1815. која се чула на удаљености од 360 км. Сљедећег дана, уз непрестане детонације, вулкан је почео да бљује пепео који је стигао до Источне Јаве. Ове непрестане детонације и спорадично избацивање пепела се наставило до 10. априла.
Сву своју снагу Тамбора је исказала у 7.00х, 10. априла 1815. године, ерупцијом јачине седам ( од осам на скали ). Цијела планина се усијала и у величанственој експлозији, која се чула на Суматри 2600 километара даље, избацила је три висока стуба ужареног пепела и камења ( ови стубови су стигли до стратосфере – 43км у висину ). По тлу су пљуштале усијане каменице ( у пречнику 20цм, око 8.00х ), а густи пепео је засуо околна острва Борнео, Сулавеси, Јава и Молучка острва ( даљина од 1.300 км ). Затим су усљедили пирокластични токови са свих страна планине који су збрисали села на планини и у подножју планине. Гласне експлозије су трајале све до предвечерје 11. априла. Покренули су се разорни цунамији који су у плићацима околних мора подигли 4 метара високе таласе. На лицу места је погинуло између 11 и 12 хиљада људи, а наредних дана још 60 хиљада.
Претпоставља се да је ерупција избацила 100км3 пирокластита и за собом оставила каледру од 7км, дубоку 700м.
Експлозија је престала 15. априла, док је дим куљао до 23. августа, а повремени подрхтаји су трајали до 1819. године.
Међутим, за већи дио планете проблеми су тек почињали. Тамбора је у атмосферу избацила огромне количине сулфата и пепела те проузроковала дуготрајне климатске промене на читавој северној хемисфери Земље. У пролеће и лето 1816. сјеверна Америка је била обавијена сувом, црвенкастом маглом толико густом да се Сунце могло гледати голим оком. Просјечна глобална температура је опала за више од пола степена. Канада је те године осјетила екстремно хладно љето и јуна 1816. у Квебеку је забиљежено 30 центиметара сњега. Заправо, љета те године није ни било и она је у историји забиљежена као "година без љета". Тако је 4. јуна у Кентакију забиљежен мраз, а сљедећег дана и у већем дијелу Нове Енглеске. Ови климатски екстреми су трајали око три мјесеца, љетине су изостале 1816. године и глад је завладала у Америци и Европи. У југоисточној Европи и источном Медитерану је избила епидемија тифуса која је трајала од 1816. до 1819. године, а приписана је климатским промјенама. На тржишту хране забиљежене су осјетне промјене, широм Европе избијали су нереди.
Јелоустоун
Испод најстаријег националног парка на свету Јелоустону лежи највећи супервулкан. Све те појаве као што су гејзири и топла језера, фумароле итд. указују на то да се испод парка нешто дешава.
Испод парка се налази врућа тачка дугачка 2900 километара која полако допрема магму у слојеве испод Земљине коре. На мјестима испод површине на којима се сакупља магма настаје резервоар магме. Резервоар магме је отприлике 40 км до 80 км у пречнику сличне величине као калдера која се налази изнад њега. Врх резервоара је око
осам километара испод површине док је дно на неких 16 километара. Међутим резевоар није испуњен само флуидном магмом. Магма је дјелимично истопљена што значи да само дио камења је истопљен (око 10 до 30 процената). Остали дио материјала је чврст али зато јако врео.
У резервоару се налазе две врсте магме - кисела и базна. Базна магма долази из унутрашњости земље док кисела настаје топљењем присутних стјена.
Због сталног дотока магме резервоар се стално повећава због чега долази и до повећања притиска. Повећање притиска се манифестује тиме, што магма која се креће према горе када стигне до врха коморе, почиње да се кристализује и постаје гушћа при чему се ослобађају гасови који повећавају притисак. Услед повећања притиска на површини коре се јавља испупчење. Када притисак постане критичан долази до пуцања Земљине коре
при чему се избацује велика количина магме, гаса и пепела. Када се притисак ослободи Земљина кора која је била испупчена сада пада у испражњену комору где је некад била мага при чему се формира велика депресија која се назива калдера.
Подручје Јелоустоуна је произвело 3 изузетно јаке вулканске ерупције у прошлости прије око 2,1 милиона година, 1,3 милиона година и 640 хиљада година.
У сваком од ових катаклизмичних догађаја , огромне количине магме су избиле на површину и у атмосферу као мјешавина врелих стјена, вулканског пепела (малих оштрих фрагмената вулканског стакла и стјена) и гасова који се шире пирокластичним токовима у свим правцима.
Мање ерупције се дешавају сваких 20 хиљада година, док се мале јављају скоро свакодневно. Ако погледамо периоде јављања великих ерупција видећемо да се оне јављају сваких 600 до 700 хиљада година па према томе посљедња ерупција већ касни.
Сљедећа ерупција на Јелоустоуну би требала бити 2500 пута јача од ерупције вулкана Света Хелена 1980. године који је избацио толико магме да би се цио Лондон могао прекрити са 4 метра наслагама пепела. Ерупцијом Јелоустона би се могла покрити цела Британија са наслагама пепела од 4 метра. Ерупција овог вулкана ослободила би сваке секунде енергију 1000 атомских бомби бачених на Хирошиму. Звук који би се том приликом чуо, био би најгласнији који је људска врста од када живи на планети икад чула, а то је око 75 000 година.
Магма која би том приликом излетјела, избацила би преко 2000 милиона тона сумпорне киселине 50 километара високо у стратосферу. Лава дебљине 30 метара би прекрила регион око ерупције величине 103 квадратна километара. Национални парк би тотално нестао а околни градови би били уништени лавом, пирокластичним изливом и пепелом. Наслаге пепела око вулкана би биле 6 метара а на удаљености од око 400 километра са пола метра дебљине наслаге.
Дуготрајни ефекти катаклизме би били још гори. Због хиљаду кубних километара пепела у атмосфери, пролазак сунчевих зрака би био блокиран, фотосинтеза у биљкама онемогућена и глобална температура би нагло пала на максимум 12 степени на северној хемисфери и до 1 степен у јужној. Настала би такозвана нуклеарна зима. Најмање једна милијарда људи би умрла. Један од најпознатијих енглеских есхатолога ( проучавалац Судњег дана ), Јан Гарни, упозорава да ће се ускоро десити ерупција на Јелоустоуну. На то га наводе и неке научне назнаке и недоумице. Наиме, 22. јула 2003. године из управе Јелоустонског парка објављено је да усљед повећања хидротермалне активности око гејзирског базена Норис, посјетиоцима неће бити привремено дозвољен приступ. Иначе, једна од највећих атракција у парку је гејзир назван "Пароброд". Када пара из пукотина не излази, и њена количина опада, ствара се лажна слика мировања. То може бити само мировање пред још јачу буру ."Пароброд" ће у овом вијеку бити, по прорачунима научника, веома активан. Између 1991. и 2000., није било ерупција. Ипак од маја 2000. "Пароброд" се активирао 5 пута. Посљедњи пут, 27. априла 2003.
Међутим с друге стране научници тврде да до ерупције неће доћи наредних хиљаду а можда и 10 хиљада година. Они сматрају да ће се појавити знаци упозорења једну деценију или вијек раније који ће указати да ће доћи до ерупције. Ти знаци би требали да буду у виду пуно земљотреса, масивних испупчења земље, ројева земљотреса на специфичним местима, промене у хемијском саставу лаве при малим ерупцијама, промене у саставу гаса који настају при испарењу и као и велики степен ломљења Земљине коре. Ни један од ових знакова још није присутан.
Сигурно је само да ће ерупције бити, јер нагомилана магма мора напоље.
Кракатау
Је вулканско острво у Сундском мореузу између Јаве и Суматре.
У годинама прије 1883. Кракатау је почео своју активност у виду мањих потреса. Вулкан се узнемирио 20. маја 1883. и од тада почео да редовно избацује пару дима и пепео до висине од 6км, а експлозије су се чуле до даљине од 160км. 20 јула су забиљежене мање ерупције, стварајући још један отвор, које су међутим изазвале необично високу плиму мора тако да су морнари бродове ланцима везивали за докове. 11. августа су почеле снажне ерупције које су избациле у атмосферу огромне количине пепела. 24. августа ерупције добијају на снази, а два дана касније вулкан је помахнитао. Избацио је огроман црни облак пепела 27 километара у вис, а затим је почела серија експлозија на сваких десет минута. У бродским дневницима бродова удаљених 20 километара од острва забележена је густа падавина пепела и комада усијаног камења десетак центиметара у пречнику. Мањи цунамији су погодили плићаке Јаве и Суматре.
То је међутим био само почетак катастрофе. Следећег дана, 27. августа, вулкан је побјеснио и ушао у своју катаклизмичку фазу. Усљедиле су четири снажне експлозије (05.30 х, 06.44 х, 10.20 х, и 10.52 х ) од којих је предпоследња била и најача те се чула 5000 километара далеко на острву Родригез близу Маурицијуса. Сваку експлозију пратили су цунамији, висине до 30м, који су на обалама сусједних острва стварали таласе високе 30 метара. Пирокластички токови су покуљали и уништавали све пред собом. Дим над вулканом се подигао 80 километара у вис. Ужас је трајао читав тај дан, а онда се вулкан нагло умирио и сљедећег јутра завладала је потпуна тишина. Ударни талас је забиљежен на барографима широм свијета, и до 5 дана посље експлозије, а предпоставља се да је обишао Земљу 7 пута.
Сваку експлозију је пратио пирокластични ток који је са собом вукао велике дјелове острва, огромна количина магме, камења и врелог ваздуха, који је контактом са морем стварао огромне цунамије. Тако је забиљежено да је град Мерк уништио цунами са таласом од 46 метара. Поједини пирокластични токови су стизали и до удаљенијих обала ( 25 км ), тако што су услед врелине ваздух буквално клизили низ океан ( тако је уништено острво Себеси, 13 км од Кракатауа, на коме је погинуло око 3,000 људи ).
Посљедице ове експлозије су биле незапамћене. Сама ерупција је уништила двије трећине острва. Уништен је цио регион. Бројни документи и бродски записи говоре да су по Индијском океану недељама плутали лешеви. Вулкан је избацио укупно 23 кубна километра материјала од чега се неколико сручило у море и сасвим измјенило дно океана у широком појасу. Експлозија је изручила у стратосферу велику количину сулфор-диоксида који је рефлектовао сунчеву свјетлост и довео до пада температуре ваздуха сјеверне полулопте од 1-2 Ц у току наредних седам година, а повећала се количина падавина – киша и сњега. Пад температуре био је директна посљедица спорог таложења ситнијих честица прашине и пепела пречника два микрона, којима је за спуштање са висине од 30 км потребно око четири године. Овакав пад температуре трајао је до 1888. године, када се она полако почела враћати на нормалу. Снага ерупције Кракатоа из 1883. била је јача од бомбе која је уништила Хирошиму 13 хиљада пута! Данас пречник кратера овог разнесеног вулкана износи око 5,5 км.
Ерупција је иначе готово сасвим стерилисала сва острва у околини. Када су маја месеца сљедеће, 1884. године то подручје посетили први истраживачи, од цјелокупног некадашњег бујног живота пронашли су само паукове у пукотинама на југу острва Раката.
Јуна 1927. је забиљежена подводна ерупција, а неколико дана касније из мора је изронио Анак Кракатау, од 1950. острво је расло брзином од 13 цм недељно, који се сматра активним вулканом а посљедња ерупција је забиљежена 2007 године.
_________________ Пао је у блато и осјетио цијев. Видио је фацу брадату и дрску. Видио је смрт и чуо је ријечи, добродошли у Републику Српску!
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
