Мјесец “вуче” Земљине океане по дну и то успорава Земљу (па се њен дан продужава). Успорење Земље узрокује да Мјесец убрзава своје кретање. Због тог убрзања он се удаљава. (То опет има низ интересантних последица по трајање дана и мјесеца).

Мјесец се, дакле, удаљава и коначно ће се наћи на веома удаљеној орбити око Земље, а оба тела, и Мјесец и Земља, ће се кретати као једно круто тјело и биће окренути једно другом истом својом страном.

Ако, међутим умјесто у будућност кренемо у прошлост имамо обрнути след догађаја. Ротација Земље се убрзава те се дани скраћују. Брзина нашег сателита се смањује и његова стаза је све краћа јер се он примиче својој планети. На крају долазимо до дана када су се Земља и Мјесец окретали истом брзином и били су један другом окренути истом својом страном. И кретали су се као једно тело, као да су спојени неком крутом полугом.

Био је то фантастичан призор. Према неким прорачунима Мјесец је од Земље у том периоду био удаљен 22,530 километара. Мјесец је изгледао осам пута већи него данас и покривао је велики дио неба. Мјесечина је била снажна, ноћ готово да није постојала. Помрачења су била честа и трајала су дуго. На планети Земљи тада су се рађали први живи свједоци ових збивања. Биле су то морске алге.

Али кретање Мјесеца у таквим условима није било стабилно. Довољно је било да се Мјесец и сасвим незнатно помјери од почетног положаја па да се наруши равнотежа у силама које су га држале у тој орбити. А разлога за помјерање је било. На Земљи су се збивали бурни геолошки процеси и Мјесец је могао пасти или отићи далеко од Земље. Прије или касније нешто од тога се морало десити.

Међутим ни кретање Мјесеца у најдаљој орбити од Земље, изгледа да неће бити стабилно. Ако ни због чег другог онда због Сунца. Због синхронизованог кретања Месеца и Земље плима која потиче од Мјесеца биће непокретна у односу на оба тјела. Међутим Сунчеве плиме ће се и даље кретати и, ма колико оне биле мале, успораваће Земљину ротацију пошто ће се помјерати у супротном смјеру. Тиме ће се дан продужавати, те кретање Мјесеца и Земље више неће бити синхронизовано. Дан ће постати дужи од месеца и Мјесец ће почети да се креће од запада ка истоку. Лунарно плимско испупчење на Земљи ће се опет покренути јер ће пратити Мјесец. Покушаће да убрза Земљину ротацију. Али Мјесец је сад далеко од Земље и његова гравитација више није толико моћна. Силе трења троше његову механичку енергију (трансформишу је у топлоту) и он не може да остане у својој орбити. Почеће да се примиче Земљи, све ближе и ближе. И коначно ће пасти на њу. И ту ће бити крај изучавања Мјесеца.

ako je mjesec bio na samo 22.000 km od zemlje, zar ga zemlja ne bi trebala privuci sebi kao veliki magnet?

Davno sam gledao emisiju na tvom avataru...