banjalukaforum.com

Настaвљамо наше дружење са занимљивим народима свијета:

ЛАПОНИЈА

Није држава, али се простире на подручју чак четири државе. Домовина је Деда Мраза, ирваса, поларне светлости, леда, глечера и номада. Лапонија (како је позната у свету, а заправо је то име само северне покрајине у Финској), подручје у европском леденом појасу. То је простор на ком поларни круг сече најсјеверније крајеве Норвешке, Шведске, Финске и Русије. Простор који има свој народ, језик, обичаје, културу и традицију. Све то има, али нема државне границе.



Лапонци, Лапи, Саами, Сáми су народ који живи на сјеверу Норвешке, Шведске, Финске и Русије.

Њих око 70.000, раштркани су на површини од око тристо деведесет хиљада квадратних километара. У Норвешкој их живи око 40.000, у Шведској око 20.000, у Финској око 7500 и у Русији (на полуострву Кола) око 2500.



Народ има дугу историју, богату народну баштину и живи на специфичан начин. Сам народ назива себе Саами, док име Лапонци сматрају мало погрдним. Саами су подијељени у десетак народних група које се доста разликују по културно-историјским карактеристикама, језику и начину живота. Неке групе су до данас сачувале народне обичаје својих предака.

На сјеверним пространствима руског полуострва Кола те мањим дијелом на сјевероистоку Финске и Норвешке живе три народне групе Саамија. На крајњем сјевероистоку Коле налазе се терски Саами - то је малобројна група која изумире. На Коли живи највише килдинских Саамија који су у неколико села успјели сачувати стара обиљежја и језик. Чак имају и неколико школа у којима се учи и специфични килдински језик. Западније од њих живи геупа сколтских Саамија. Њих је врло мало, али им је очувана народна баштина с угроженим језиком који се учи у неколико школа (постоје чак и сколтски језични уџбеници).

На сјеверу Финске, Шведске и Норвешке живе још три лапонске групе. Најмалобројнији су инаријски Саами који одржавају живу народну традицију (главно сједиште насеље Инари). На самом сјеверу Норвешке, уз фјордове, живи малобројна скупина поморских Саамија. На њиховој територији налази се и знаменити сјеверни морски рт Нордкапп, а готово су их асимилирали Норвежани. У сјеверној Финској и дијелом Норвешкој живи једна од најпознатијих лапонских група даввијски Саами. Сачувана је народна традиција и језик, постоје саамијске школе, издају се књиге, часописи и уџбеници, дјелују посебне радио станице и слично.

У сјеверној и средњој Шведској и Норвешкој разликујемо још најмање четири групе Лапонаца. На сјеверу Шведске, у крају громадног горја с великим рудним богатствима, живе лулејски Саами. Они су размјерно добро сачували свој језик, добре су зантлије (посебно столари), имају разрађен образовни систем, накладничку и информативну дјелатност и друге културне дјелатности. Питејски Саами настањују издужени простор око Ботничког залива на Балтичком мору (и велике луке Лулеа), па све до норвешких обала према јужним Лофотима на Сјеверном мору. То је и даље полуномадски народ који полако изумире. Према средњој Шведској и Норвешкој живи мања група умејских Саамија који су одржали разнолику народну традицију, али им је језик већ посве угрожен иако неке школске сате имају на свом језику. Коначно, на граници Норвешке и Шведске према југу живи група аарјелских Саамија који имају своје школе на норвешкој страни, а у Шведској су готово асимилирани. Издају и своје публикације, уз учествовање у образовном систему на властитом језику.

Научници су се бавили историјом овога народа и закључили да је њихова прапостојбина Урал: одатле су кренули при крају леденог доба с крдима ирваса која су се повлачила са сјевера упоредо с повлачењем леда. Од тада па до данас они вјерно прате ирвасе. Зато их често називају народом ирваса.

У породичним групама које се називају "сите", полако путују са својим иметком, упоредо са смјењивањем годишњих доба у поларном кругу. У зимским мјесецима су у подножју планина, а по лијепом времену у планинама. У оба случаја имају своје – "куће": брвнаре и шаторе.

С пролећа, када стадо ирваса застане и њихови пастири с њима, ту никне логор. Док ирваси трагају за маховином испод сњега и младим лишајевима приљубљеним уза стјене, Лапонци почињу да граде привремене домове. Са товарних ирваса скидају сав свој иметак – шаторе који се називају "кити".

"Кити" се постављају на оквире начињене од дрвених мотки. На земљани под се постављају "простирке" од гранчица и шибља. Централно место у дому Лапонаца јесте – огњиште. На њему се припрема храна за укућане. То су јела од тек уловљене рибе из залеђеног потока надомак шатора или, чешће, од сушеног или замрзнутог меса ирваса.



Постоје и њихова сезонска боравишта, а то су мјеста на којима се рађају младунци ирваса. Чим младунци ојачају полази се даље, јер номадски народ и нема стално мјесто боравка. Вијековима тако: истим путевима, стазама и богазама, да се стигне у планине и саграде колибе у којима многе "сите" сваке године проводе љето. Уколико нема довољно колиба за све породице, Лапонци се лате посла. За тили час, вредно радећи сви, и одрасли и деца, и бескућници и они који имају колибе, саграде нове. Онолико нових колико недостаје. Нове и довољно отпорне на хладне ветрове који овде често дувају. Без ексера, без цигле, бетона… А једна пространа колиба скрива све благо којим један Лапонац располаже: то су обично дјеца у друштву једног добро обученог пса да им буде дадиља, да би мајка била слободна да се несметано бави свакодневним домаћим пословима. Лапонска вредна жена подршка је и деци и мужу и на њу они увек могу да се ослоне.

Изворни "Самији" добијају из генерације у генерацију на дар љепоту природе која их окружује и жељу да путују попут својих предака, чувајући аутентичност. Звијезде им казују колико је сати, небо какво их време сутра очекује, живе скромно и задовољни малим. Ипак, дуж својих путања они успешно граде и храмове. Пре неколико стотина година њихови племенски богови су били сунце, гром, ветар, а у 17. веку у Лапонију су стигли мисионари да их науче хришћанској вери и тада се цео овај народ покрстио.

И школе су досегле до ових људи ван простора и времена, јер им шведска влада шаље учитеље, који путују и селе се заједно са "ситима", а часови се одвијају у "кати", шатору посебно начињеном и намењеном за ту сврху.

Зими се Лапонци селе у стална зимска боравишта. У то време иду на пијаце у градове да би продали своје рукотворине и срели се са осталим сународницима. Племена се препознају по шарама на женским шаловима и чипки на ивицама капа, као и по мушким капама, којих се овај народ вијековима уназад не одриче.

Ноћи без мрака

'Ноћ без мрака' називају магично - лапонијско љето. Сјеверније према Сјеверном полу Сунце дуже остаје на хоризонту. Дана без ноћи у љетним мјесецима може бити и 60-ак. Сунце никад не залази већ само дотакне хоризонт и опет се у свом сјају издиже полако. Поларна ноћ ту траје готово мјесец дана - од средине децембра до почетка јануара. Први снијег падне већ у октобру и задржава се и до 6 мјесеци. Луми је финска ријеч за снијег.

У многим се мјестима сјеверне Финске, Норвешке и Шведске налазе спортски аеродроми, плови се Ботничким заливом, а на сјеверу око рта Нордкаппа све до велике луке Мурманск на руској Коли. Од Хелсинкија се жељезницом уз Ботнички заљев путује до града Бормија, од којег воде добре цесте према финском и норвешком сјеверу. На рубу јужне Лапоније у Финској налази се највеће градско средиште сјеверне Финске и Саамија - Рованиеми. Ту се налази и универзитет са пет факултета и око 10.000 студената. Гаји се и лапонска култура и језик, посебно околних даввијских Саамија.

Мало сјеверније је, само 15-так километара од Рованиемија, мало село Напапиири, познато као сједиште Деда Мраза, а годишње га посјети више од пола милиона туриста. Даље на сјеверу Финске познато је лапонско сједиште Инари, а на норвешкој страни Карасјок, Лакселв, Порсангер и велика сјеверна зрачна лука Алта.

Уз остала природна богатства , посебно ваља нагласити важност рударства, посебно у старом горју средње и сјеверне Шведске. Управо кроз лапонску земљу, од шведске луке Лулеа у Ботничком заљеву, па све до норвешке луке Нарвик у Сјеверноме мору, саграђена је трансверзална нордијска жељезничка пруга. Њена основна намјена била је превоз великих количина жељезне (и других) руде из бројних сјеверношведских рудника. Ту се развила голема рударска дјелатност, праћена и развојем металургије и производњом врсног шведског челика. Главна средишта су у старима лапонским насељима Галливаре и Кируна те у њиховој околици. У најновије вријеме важност тих рудокопа и металургије знатно је опала.

Собови и пси Хаскији

Пси и собови врло су корисни у сјеверним предјелима, гдје могу вући санке с људима или теретом, а такође су популарне трке собовских и хаскијских запрега. Собови могу бити бијели, тамносиви или шарени и напола су припитомљене животиње. Рогови им служе како би се обранили од грабежљиваца или у међусобној борби за женке.

Печени соб у пиву 'краљ' је меса у Лапонији. Затим је познати 'поробургер', заправо хамбургер од собовог меса.



Хаскији су пси посебно узгојени за преживљавање у поларним условима. Захваљујући двоструком густом крзну, најбоље се осјећају на - 20 степени, но без проблема издрже и -50 степени целзијуса. Нервозни су само кад им је досадно, кад се не крећу довољно. Врло су интелигентни, самостални, али и самовољни. Постоје двије врсте хаскија - крупнији сибирски и мало мањи, аљаски. И једни и други имају плаве или смеђе очи, а 20 посто их има једно плаво, а друго смеђе око. Неки претпостављају да је та пасмина вучје крви. Фарма хаскија у мјесту Капаламаки, недалеко од Рованиемија, има цца 160 сибирских и аљаских хаскија.

Култура

Колико је стара писана лапонска култура довољно говори и податак да се најстарији сачувани рјечник Саамија очувао из 1557., а прва књига писана на лапонском језику потиче из 1619. године.

Данас се развила специфична књижевност на дијалектима лапонског језика, посебно у Финској, сјеверној Шведској и Норвешкој те понешто на руској Коли. Сви крајеви у којима живе Лапонци биљеже опадање привредних активности, исељавање и старење становништва. Припадника народа поларног свијетла све је мање.

Сами су се одувијек насељавали на велика подручја и бавили су се претежно ловом и риболовом. Породице су имале велико подручје за лов око своје насеобине. Везе с другим људима биле су ријетке иако су имали смисла за друштвени начин размишљања када се радило о подјели подручја за лов међу породицама. Та раштрканост Сама вјероватно је највећи разлог што не постоји једна Сами култура и један језик већ више њих. Културе су биле формиране како под утицајем различите околине и животних услова, тако и због утицаја осталих култура. У Шведској и Норвешкој то је била германска култура, у Финској финска, а на полуотоку Кола руска и карелска култура. Тако данас разликујемо сљедеће основне културе Сама.

Шумски Сами

Овој групи припада већина шведских и финских Сама. Они живе у шуми претежно од риболова, иако је и лов важан. Породице су формирале лапонска села ('сиида') најчешће уз неку велику ријеку. Величина сиида варирала је од пар до 20-30 обитељи. Сливови ријека су били природне границе тих села. Било је уобичајено имати и пар сјеверних јелена због превоза и крзна, које је важан материјал за облачење.

Посебна група шумских Сама су Сами сјеверно од језера Инари, јер се њихов језик битно разликује од језика осталих шумских Сама. То је најзападнији дијалект источних сами језика.

Планински Сами

Живе у планинама између Шведске и Норвешке и у брдовитим крајевима сјеверно од тога, гдје чувају своја стада. Сјеверни јелени су најважнији дио њихове економије. Тај начин номадске културе је јединствен у Европи. Иако је стар само 100-тињак година, то је најтипичнији облик Сами културе. Они се такође баве и риболовом. Важност сјеверних јелена у Сами култури очитује се у чињеници да постоји око 400 ријечи за њих овисно о добу, полу, боји, облику...

Једна посебна група планинских Сама су ријечни Сами који живе око ријеке Тана. Некада су живјели само од улова лососа, но данас се баве и агрокултуром и узгајањем домаћих животиња, па имају сталне насеобине.

Морски Сами

Морски Сами живе на сјеверу Норвешке, код Арктичког мора. На њих су снажно утицали становници Норвешке и Финске. Та полуномадска култура живи од лова зими и риболова љети.

Сами полуоцтрва Кола

Сами који живе на полуострву Кола су аутохтоно становништво тог подручја. Има их око 2000. Живе од узгоја сјеверних јелена и риболова.

Језик

Како постоји више Сами народа, тако постоји и више Сами језика. Међутим, сви Сами језици спадају под угро-финску групу језика, а најближи су им балто-фински језици (фински и естонски).

Сами језици најчешче се дијеле на 9 дијалеката: јужно самски, уме, пите, луле, сјеверно самски, енаре, сколт, килдин и тер.

Источни Сами:

* Тер Сами : јако мала група - 500-тињак говорника, на граници изумирања
* Килдин Сами: културно јаки, око 100 говорника
* Сколт Сами: мала група – 500-тињак говорника, угрожен статус језика

Сјеверни Сами:

* Енаре Сами: мала али културно јака група, 400-ак говорника
* Сјеверни или Давви Сами: највећа сами група, 30 000 говорника, јака култура
* Луле Сами: локално јак језик, 2 000 говорника
* Пите Сами: јако мало говорника, на прагу изумирања

Јужни Сами:

* Уме Сами: такође на прагу изумирања
* Јужни Сами или Аарјел Сами: 500-тињак говорника, дијалект јак посебно у Норвешкој

Књижевност

Традиција усменог предања већином се односила на религиозне приче. Писмена дјела на сами језику потичу из 1619. Сами народне пјесме су објављене већ 1673. године у Schefferusovom дјелу "Лапониа". 20. вијек је вијек рођења сами литературе на сами језику. Дјело Ј. Турија, "Muittalus samid birra" из 1920. године је врло познато и садржи прегршт традиционалног знања. Данас се пуно сами литературе објављује у малим штампаријама у Норвешкој иако су многи аутори рођењем Финци, нпр. Педар Јалви, Х. А. Гутторм, П. Луккари, Нилс Аслак Валкеапää и Кирсти Палтто.

Постоји пар врста традиционалног сами стила пјевања: најпознатији је јоик (јојк, јуоиган). Јоикањем се пјевач дубоко идентификује са неким или нечим. Овај начин пјевања је јако особан и додирује тему сами продуховљености. Затим још постоје лавлу/лаавлое стил и вуелие. Ријеч јоик често се неправилно користи за ова два типа пјевања. Лавлу се пјева са ријечима, а вуелие је препричавање приче о некој особи или догађају. Сва три стила пјевања још постоје у сами друштву, а у задње вријеме обновио се интерес међу младима и неки умјетници су наново унијели традиционални бубањ у пјесме. Сами су користили један инструмент који се сусреће у још неким урођеничким народима: посебно обликовано дрво или рог, спојен на једну жицу, тако звани "bullroarer". Звук се производио вртећи га око главе. Такође су користили и фрулу, а могуће је да су је измислили независно од других народа. Сами музичари данас јоикају с пратњом инструмената, а често је њихово свирање зачињено западним утицајем.

Митологија и религија

Сами религија родила се из односа ловца, плијена и природе која их је обоје окруживала. Вјеровали су да сваки предмет у природи има душу. Због тога се од свих очекује да се мирно и тихо крећу по дивљини, а викање је било забрањено.

Сами су вјеровали да осим материјалног свијета постоји и свијет подземља, гдје је све потпуније него у материјалном свијету и гдје мртви настављају свој живот.

Свака сила природе имала је свог бога, а извори преживљавања били су чувани од бића из спиритуалног свијета која су се могла наговорити да им буду више склона. Богови су се звали у вријеме глади, болести или лова, а њихови гласници били су Ноаиди (шамани). У свакодневном животу, Ноаиди су били као и сви остали чланови групе, али због њихове могућности да дођу у транс и преузму дух животиња, били су ослобођени времена и мјеста. Људи су им се обраћали за савјете јер су они могли предвидјети будућност. Понекад су користили "магичне бубњеве".

У свим сами културама познате су приче о Стáллу-у. Стáллу је био велико, сажно, човјеколико створење, које живи у шуми и путује с псом рахккаом. Понекад је украо младу сами дјевојку и њоме се женио. Вјерује се да су приче о Стáллуу повезане с првим сусретима с Викинзима.

Сиеидде су била дрвећа која су имала људски облик. Могла су се направити или наћи у шуми и била су штована. То је такође могло бити и чудно обликовано камење.

Хришћански мисионари нису то разумјели и сматрали су то сатанистичким. Са собом су донијели став да људска савјест може бити вођена само једним богом. Сами су били покрштени на силу, а шаманизам је био забрањен.

Ларс Леви Лаестадиус имао је снажан религиозни утицај на сами народ. Његове мисли су се рашириле преко цијеле сами регије иако има доказа практиковању оригиналне сами религије у касним 1940-има. Карактеристичност за Лаестадиусове идеје била је централна важност жупе. То је помогло у очувању сами културе.

Велика већина сама данас припада лутеранској цркви, док Сколт сами припадају православној цркви. У сами регији лутеранске церемоније као крштење, вјенчање и сахране могу се изводити на сами језику. Такође постоји и сами свештеник који држи мисе на сами језику.

Умјетност и стари занати

Сами језици, традиционалне народне ношње, занати и музика су препознатљиво различити од свих осталих етничких група Скандинавије.

Идеја умјетности није оригинално нађена код сами народа, већ је посуђена од европских култура у 19. вијеку. Иако су сами декорисали оруђе и предмете које су користили у свакодневном животу, слике и кипови су другачија ствар с обзиром да су то предмети који постоје само због своје љепоте или вриједности. Но то не значи да је сами умјетност само копија европских умјетности, напротив, доста умјетности се развило из узорака и идеја сами културе.

Сами обртничка традиција темељи се на кретању ловаца по разним ловачким подручјима. Оруђе и оружје требало је бити лагано за носити. Необрађени материјали узимани су директно из природне околине: кожа сјеверног јелена, рогови јелена, дрво и коријење. Кожа сјеверних јелена користила се и обрађена и необрађена. Од дрва се најчешће употребљавала арктичка бреза која је јако чврста.

Кутије су најчешће биле кориштене за поспремање кућних потрепштина, а данас се користе већином за украс. Посуде су се често израђивале од рогова сјеверних јелена. Ножеви су се израђивали од рогова и коже. Оштрице су понекад од кованог жељеза. Штапови су се такође израђивали од рогова и коже. Могли су се користити за ходање или за кормиларење сјеверним јеленима у вожњи на саоницама. Бубњеви су се користили као ритам инструмент на церемонијама за контактирање са свијетом душа. Данас се слике оваквих бубњева могу видјети и код дјела модерних умјетника.

Тијеком 20. vijeka појавило се много вјештих умјетника од којих су неки развили неки традиционални занат, а неки се посветили модернијим умјетничким изражајима. Јохн Савио и Нилс Нилссон Скум познати су по својим истакнутим цртежима. Од сaвремених умјетника вриједи споменути Ларса Пирака који се посветио ручним радовима.

Јединствен начин живота, култура и језик који су се успјели одржати у сами регији све до данас доказују да су сами један јак народ који не подлијеже лако утiцајима са стране и снажно се бори да задржи свој стил живота повезан с природом.

_________________
Пао је у блато и осјетио цијев. Видио је фацу брадату и дрску.
Видио је смрт и чуо је ријечи, добродошли у Републику Српску!