banjalukaforum.com

Nada umire poslednja. Izreka sa kojom se definitivno slazem.
I mnogi nadu smatraju trackom optimizma, necim pozitivnim. Ali, koliko je ona zapravno pozitivna? Meni licno nada vec dugo vremena donosi samo probleme.
Kad se covjek nada on u prevodu iscekuje. Iscekuje ono pozitivno. I onda se samo kasnije jos vise razocara.
Koliko god stvari idu u pogresnom smijeru, ljudi duboko u sebi uvijek cuvaju malo nade da ce se nesto promijeniti. Zapravo, to je zelja, a zelja izaziva to da mastamo, da molimo za njeno ostvarenje i da se nadamo. Bez obzira da li mi to sebi priznali ili ne, mi se tome nadamo. A nadanje izaziva da i povjerujemo u ostvarenje istog.
I kad se to cemu se nadamo idalje ne ostvari, samo se razocaramo.

hm
pa da. razočarenje je uvijek proporcionalno nadi ( u količini)..

usprkos čestoj apsurdnosti nade u praksi, bez nje se ne može i ne treba živjeti. To ti je ustvari vjera. Da bi ti nada bila blagodat, a ne opterećenje, treba se sazreti ( duhovno, iskustvom,mentalno itd).

_________________
Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !

Ajd pojasni, molim te. Mislis, iskustvom: naucili smo da zivot nije bajan i ne moze sve biti kako mi to sebi zamislimo; mentalno: stvari gledamo realnije; duhovno: ???. Ili kako si to mislila?

pa tijelo i duša steknu sposobnost da se pomire sa činjenicom da nama upravljuju više sile. Treba im vremena da to prihvate. Tako nekako. Drugim riječima, prihvatiš da u životu ne može ići sve po tvom vlastitom dizajnu. Desiće ti se jednog dana, pa ćeš vidjeti. Onda nada kao koncept opisan u tvom uvodnom postu iščezava, i rađa se nada na novom nivou. Ustvari, rađa se optimizam kao životna orijentacija i energija, to je širi koncept od nade.

_________________
Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !

Ne kazem da nada nije pozitivna energija u nama koja nas tjera naprijed. Daje snagu. Ali cesto na kraju cijelo to nadanje bude razlog jos vecem ocaju.

optimizam je iznad tog očaja i takve nade.

_________________
Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !

Ipak nadu osjecam kao nesto sto me u sustini ispunjava, sto me jaca, ali me ipak slomi u kljucnom trenutku. Nisam osoba bez nade i optimizma. Naprotiv. Zato i govorim o njoj. Koliko god me jacala toliko me nekad iscrpi.

to što te iscrpi je ego. on ne može podnijeti poraz. nije tu nada ništa kriva.

_________________
Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !

Itekako je kriva kad shvatimo da je nadanje uzaludno, a uprkos tom saznanju mi se idalje ne prestajemo u potpunosti nadati jer - nada umire poslednja, a zapravo ne umire nikad. I dobro je sto ne umire. Jer kad ne bi imali nimalo nade, sta bi onda ostalo od nas. Prazna dusa koja besciljno luta, bez imalo zivota. Ipak nas i muci naposlijetku.

hm, treba se nadati s vjerom u to da život bolje zna od nas šta nama treba. tako na kraju i bude. mi želimo jedno, dobijemo drugo ili nešto sasvim deseto.. pa se poslije ko zna koliko vremena uvidi da je tako bilo bolje. Nije uvijek ono čemu se mi nadamo i što želimo i najbolje po nas. U tome je fora.

_________________
Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !

Upravo takve misli me na kraju i izbave iz ocajanja. Da nas mozda ceka i bolje ood toga cemu se nadamo. A u stvari je i to nada. Vrijeme cini svoje, ali kad se covjek nada ono je beskonacno. I tako nas uvijek stignu ti trenuci kad se pitamo sta je to sto zivot donosi, i kad ce biti bolje.

Po meni, derišta upadaju u depresiju kada im se želje ne ostvare. Nadao sam se nečemu, nije se desilo, i ništa. Svijet ne postoji zato da ispuni moja očekivanja. Što ne znači da takvo nešto ne može da se desi.
Sve je moguće, ali su neke stvari vjerovatnije od drugih. Ako biram da se nadam malo vjerovatnom onda moram to da prihvatim, ne da kmečim zbog toga.

Naravno, onaj ko bi htio da bude baš realan ne bi mogao da se nada ničemu. Taj bi bio osuđen na konstatovanje činjenica, a to ne bi bio život.

_________________
A ja zebem od mnogo mišljenja...

Bojim se da me nisi shvatio. Nisu uopste u pitanju sitnice niti neispunjene zelje tipa: e bas bih volio da tako bude. U pitanju su mnogo vece stvari. Kad ulozis jako puno u nesto i kasnije se razocaras sam u sebe. Kad utice na citav tvoj zivot. Ne radi se samo o depresiji, nego o bilo kakvom stepenu razocarenja.

pa to učimo još od malena. Ne dobijemo baš svaki put peticu, ne briljiramo na takmičenju, nismo baš najuspješnije i najljepše dijete kod roditelja/ u komšiluku.. jer trebaš da porasteš pa da shvatiš da možeš da se trudiš i da padneš, jer život "nije fer"?

_________________
Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !

Prvo, nije nista tebi licno bilo namijenjeno, izvinjavam se ako je tako djelovalo.

Nista ne umara kao uzaludan trud, razumijem to. Sto veci trud, to se na covjeka teze sruci poraz.

Kako XIX rece, nije fer, ali trud povremeno ode uzalud. To se desava svakome, i samo je pitanje kako ce to neko da prihvati. Ne mislim da bilo ko moze preko toga da predje kao da se nista nije desilo. Opet, neke su reakcije bolje od drugih. (Sta bi mislila o teniseru koji nakon izgubljenog meca napusti bavljenje tim sportom?)

Mislim da niko ne gubi nadu, sem samoubica. Ljudi nece da priznaju svoja ocekivanja iz straha. Neko se mozda boji da ga samo to priznanje dijeli od potpunog ocaja, neko se boji da drugi saznaju za njihove poraze... Dobro, mozda neko zaista pokusava da svoja ocekivanja svede na minimum, mada je i to jos jedno nadanje koje je osudjeno na propast. (a sta tek onda?)

_________________
A ja zebem od mnogo mišljenja...

Mislite li da je bolje nadati se necemu, reci sebi: bice to tako, samo trebam biti dovoljno uporan; ili pak ne nadati se i dici ruke od necega na vrijeme? Prvo bi bilo ravno optimizmu, drugo... mozda realnosti. U prvom slucaju, mozda i uspijemo u tome, mozda ne. A u drugom slucaju smo se pomirili sa cinjenicama. Mada je to mozda prije strah od neuspjeha.

U tome je sav problem, činjenice ne pružaju nikakav motiv. Visoka si toliko, masa Mjeseca je toliko, juče je bio četvrtak... i šta s tim? Možeš da znaš gomilu činjenica, ali one predstavljaju jedno mrtvilo.

Znaš šta je sigurno realno za tebe iz iskustva. Neke stvari si postigla. I ako hoćeš da budeš apsolutno realna onda ne smiješ ništa novo da pokušaš, nemaš nikakvog dokaza da je to za tebe moguće. Očito neprihvatljiva krajnost.

Nada ti može pružiti motiv. S motivom si u sasvim drugačijoj situaciji - živa si.

Nema mnogo garancija, možda je jedna od rijetkih garancija to da sigurno nećeš ništa postići ako ne pokušaš. Kada ne uspiješ, tresnuće te očaj srazmjeran tvojoj nadi, i možda ćeš biti sama u tome, ništa u svijetu neće na bilo koji način odgovoriti na tvoje stanje, biće ružno i teško. Možda bude bijesa u svemu tome, zlobe i niskosti.
Za to ne treba kriviti nadu. Ako neko odluči da stvara sebi dodatnu štetu pored štete koju je nanio poraz, onda je to njegova krivica. Nema potrebe za takvim ponašanjem. Pod dodatnom štetom mislim na teatralno odustajanje od svega, na samosažaljevanje, na histerisanje, istresanje na bližnjima i sl.

_________________
A ja zebem od mnogo mišljenja...

- Ja znam šta bi Niče rekao (k'o i uvijek ), "Nada je zlo"

- Valja se nadati, ali na kratko. Recimo, šutaš slobodnjak i nadaš se da će biti go (5% šanse)

- Ona druga nada, na duge staze, e to je podvala kakve nema. Oprezno sa Nadom!

...ima i ona latinska dum spiro spero...valjda im je zato imperija i propala...

_________________
...i cime od svijeta da se branis
kao ruza sa dva smjesna trna ili snom...
...na jednom grobu u australiji piše:duša bogu, telo australiji, srce srbiji...

DJ KRMAK
...i vrapčići...

nevidljivi problemi sada znam i koji neko nam je stavio drogu u heroin

Nada je lijek, medicina je dokazala da optimisti duze zive od prosjeka a pesimisti krace. A razocarenej posle nade dolazi samo u par slucajeva, ako je nada nerealna, ako se nista ne radi da se ostvare nade i jos par slucajeva ali ih ima toliko da se neispati nabrajati. A sve zavisi sta mislis pod nadom i cemu se nadas..

_________________
Zaintresovan za sve, samo me pitajte