Радост, пропаст туге
Бол, брига, стрепња, трагедија душе резултати су пада људског до којег је дошло због самољубља човековог. „Испарења“ ега рађају бригу у души, док је природно стање човека радост, јер је Бог радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде. Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.
Али, данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.
Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог. Ако је неко човек овога света и упућен је на привремено, радује се страстима, пролазноме и узалудном, он можда и има неку насладу, неко задовољство, али у ствари, ако мало обратимо пажњу, видећемо да у његовом животу има невоља и брига, као што и Свето Писмо каже: „Невоља и туга на душу свакога човека који чини зло.“ [Рим.2,9] Није могуће да тамо где се преступа заповест Божија има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божијег постоји брига.
Радост је нешто ретко, али то не значи и да је она нешто велико: она је природна, као што је и природно да човек гледа. Неко ко је слеп могао би да каже: „О! Ти видиш?“ Тако, када је неко радостан, остали се чуде и питају: „Радостан си?“ – јер су, одрекавши се Бога у свом свакодневном животу, навикли на јад, лаж, грех, на тмине подсвести људског бића. Према томе, радост није нешто ново. Она је један елемент који нам помаже у духовном животу.
Архимандрит Емилијан Метеоритски и Светогорски