Ако неко на непоштен начин и појединачно присвоји туђе па га ухвате, казне га и прати га велика срамота. За таква човека кажу да је опљачкао храм, да је трговац робљем, неваљалац, провалник, лопов. Онај, пак, ко украде државне паре и пороби све грађане, добије место ових срамних надимака назив срећника, човека поштованог не само од грађана већ и од других који знају да је у великој мери злочинац. Они који грде непоштење, не чине то зато што се боје да не раде непоштено, него зато што се плаше да због непоштеног рада не страдају.

Јасно је, дакле, да кад би постојала држава племенитих људи, онда би се људи борили за то да немају никакве власти, као што се сада боре за власт. Тада би било сасвим јасно да прави владалац није ту зато да се брине ο својој личној користи, већ да се стара ο користи потчињених.

И то треба да се каже, а ако буде изгледало да је сувише грубо речено, знај, ο Сократе, да то не говорим ја него они који неправичности дају предност над правичношћу. Они ће рећи да ће правичан човек бити бичеван, мучен, бацан у тамницу, ослепљен на оба ока, и после свих тих мука, најзад још и разапет на крст, и да ће схватити како не треба желети да се заиста буде правичан, него је боље само се чинити таквим.