banjalukaforum.com

Dobrodošli na banjalukaforum.com
Danas je 28 Mar 2024, 23:39

Sva vremena su u UTC [ DST ]




Započni novu temu Odgovori na temu  [ 2 Posta ] 
Autoru Poruka
PostPoslato: 23 Feb 2018, 22:53 
OffLine
Početnik
Početnik
Korisnikov avatar

Pridružio se: 23 Feb 2018, 21:43
Postovi: 19
Lokacija: Србија
Спасоје Мадрапа, познатији као Св. Вукашин Клепачки, био је из угледне сарајевске породице, која се ту доселила почетком 20. вијека из Херцеговине (село Клепци код Чапљине). Бавили су се трговином и стекли велики иметак на Башчаршији и Добрињи.

Slika

Породица Мандрапа се бавила хуманитарним активностима и били су добротвори и чувари имања и саме православне цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, познатије као ''Стара Црква" из 15. вијека, најстаријег здања у Сарајеву.

Спасоје односно Вукашин Мандрапа је одведен 1942. године у злогласни усташки логор Јасеновац, гдје је провео неколико мјесеци, а онда 29. маја 1943. године после свирепог мучења, бива убијен од Жиле Фиргановића, познатог крвника, на најстрашнији начин.

Чак и у тим моментима страдавања, Вукашин је посједовао невјероватан душевни мир... и док му је зликовац Фиргановић одсјецао дијелове тијела, он му је говорио "Само ти дјете ради свој посао".



БИОГРАФИЈА

Спасоје Мадрапа, од миља је добио надимак још у школи Вукашин, по србском краљу Вукашину Мрњавчевићу, јер је био врсан трговац. Рођен је крајем 19. вијека у србском селу Клепци, крај Чапљине, на источној обали ријеке Неретве у Херцеговини. Још као дјечак се са породицом доселио у град Сарајево, који је тада био (као и читава Босна и Херцеговина) под окупацијом Аустро-Угарске монархије.

Мандрапе су живјеле у улици Милоша Обилића на Добриње, а бавили су се трговачким пословима и имали су на Башчаршји своје магацине за робу. То им је доносило добру зараду, па пошто су били побожна породица, помагали су Стару (православну) Цркву у Сарајеву... и Дабробосанску митрополију.

Кућа Мандрапа у старом дијелу Сарајева, била је репрезентативан примјер грађанске архитектуре 18. и 19. вијека (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Деценијама касније, у тој кући живи и послује једна муслиманска пекарска породица, коју је Момчило Јовановић, сестрић Вукашина Мандрапе дао њима, како би сачувао кућу од муслиманских екстремиста..

Вукашин Мандрапа није имао дјеце нити се женио. Био је као младић несрећно заљубљен у једну дјевојку у Херцеговини, са којом је имао љубав на први поглед. Како је цура била обећана у Мостар, тако се Вукашин повукао у себе и није имао интереса за жене.

Његов брат Ђорђе Мандрапа имао три сина сина: Чедо (р. 1916), Добрило (р. 1921), и Богдан (р. 1918), и једну кћерку Славку, која је била учитељица. Славкин син Момчило Јовановић био је запослен 1960-1992 као архиватор Републичког Архива СР Босне и Херцеговине у Сарајеву. Богдан Мандрапа је живео до 1972. године, али је био тежак инвалид.

Вукашинови братанци Чедо и Добрило су били такође блиски цркви и активно су пјевали као црквени појци у Старој Цркви. Њихова крсна слава је Никољдан.

Славка Јовановић је посље Другог свјетског рата истраживала страдање србског народа у НДХ и дошла до значајних информација које је преточила у "Енциклопедију зла". Била је на мети агената југославенске тајне полиције, пошто се распитивала о Вукашину и јасеновачким логорашима. Умрла је 1982. године.



СТРАДАЊЕ

Вукашин тј. Спасоје Мандрапа је све до краја јуна 1941. године био у Сарајеву, мислећи да њега неће нико дирати. Када је видео да усташе почињу да одводе све виђеније и добростојеће Србе, онда је донео одлуку да оде у свој завичај, односно село Клепци, код Чапљине. Већ тада су многе србске породице тражиле спас или преко Дрине, или у шуми. Вукашинови братанци Чедо и Добрило су били активно укључени оружане формације, при четничком покрету. Прво због националне свести, а друго, што партизана тада у Сарајеву и околини није било много.

У општини Чапљина, по Србе није ништа било боље, напротив, у његовим Клепцима усташе су већ масовно хапсиле, клале и силовали србско становништво, цивиле... Такође, у сусједним Пребиловцима, усташе су почетком августа 1941. године направиле стравичан покољ и помор жена и дјеце.

Вукашин Мандрапа је ухапшен од усташа у лето 1941. па је одведен у Сарајево, гдје је провео неколико мјесеци у затвору, да би 6. маја 1942. заједно са 3.000 осталих Срба и Јевреја у чувеном "Ђурђевданском возу" био транспортован у жељезничким вагонима за концентрациони логор Јасеновац, одакле се није вратио.

У логору Јасеновац је Вукашин Мандрапа, скупа са осталим логорашима бивао тешко мучен, и психички и физички. У једном бестијалном клању невиних цивила, које су усташе свакодвневно радиле, усташки зликовац Жиле Фиргановић, је посматрао Вукашина Мандрапу, како и поред свега што се дешава око њега, има сталилност и мир.

Извукао га је из колоне која је била спремна за клање, те га је почео мучити, на најстрашнији начин. Захтевао је од Вукашина да каже на глас: "Живео Анте Павелић". Како је Вукашин то одбио, усташа Фиргановић је бивао све љући и ножем му је сјекао дјелове тијела, док се Вукашин није чак ни опирао... само му је неколико пута поновио "Само ти дјете ради свој посао". Усташа Фригановић није могао да вјерује у Вукашиново понашање те га је то излуђивало.

На крају га је и убио 29. маја 1943. године.



ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Доктор Недељко Зец, који је успео некако да преживи пакао логора Јасеновац, дошао је 1947. године на Никољдан, у кућу Мандрапа у Сарајеву, да преживјелим Вукашиновим рођацима, Богдану и Славки, испричао његову стравичну судбину и мучеништво.

Занимљиво је то да послије Другог свјетског рата у Сарајеву је основано удружење преживјелих логораша Јасеновца. Кад год би они имали неки састанак и окупљање, обавезно су присуствовали чланови југославенске тајне полиције, односно УДБ-е. Било им је скоро забрањено контактирати са медијима.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је овог новомученика 1998. године и Црква га слави 16/29. маја. Тако је манастиру Тврдош, на југу Херцеговине, насликана је икона Светог Вукашина Клепачког.



ФОНДАЦИЈА

У Требињу, источна Херцеговина, основана је 19. августа 2011. године, фондација "Свети Вукашин", која се бави помагањем србских породица, поготово мајки које рађају више дјеце, али и обнови православних храмова који су уништени у ратовима 20. стољећа.

Ова фондација је основана на иницијативу Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске, поред херцеговачке Грачанице.


Да се не заборави и не понови!

_________________
Slika


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 23 Feb 2018, 22:59 
OffLine
Početnik
Početnik
Korisnikov avatar

Pridružio se: 23 Feb 2018, 21:43
Postovi: 19
Lokacija: Србија
Књига: Ради ти, дјете, свој посао


Књига на препоруку!
Књига коју треба да има сваки србски дом, ма гдје се он налазио. Књигу коју ћете поклонити вашим пријатељима и вашим потомцима. Књига која објашњава многе истине и заблуде о Србима и њиховом страдању (заправо геноциду који је извршен у три рата) током 20. стољећа на простору Босне и Херцеговине и читавог западнобалканског дијела.

Slika

Момир Васиљевић је 2016. године објавио свој роман "Ради ти, дјете, свој посао" у коме пратећи судбину босанско-херцеговачких породица Мандрапа и Јовановића прожима судбину читавог србског народа у несрећним и окрутним временима: Велики рат, Други свјетски рат, вријеме прогона полиитчких неистомишљеника након Другог свјетског рата и распад социјалистичке Југославије.

Радња романа започиње у Сарајеву, оном посљератном, у трећем миленијуму када се Момчило Јовановић, након повратка из избјеглиштва сјећа пријератног доба. Ковчег са старим стварима његове мајке му враћа много успомена и открива многе тајне које су деценијама биле строго чуване.

Наиме, Момчилов ујак Спасоје Мандрапа био је врсан трговац у Сарајеву између два свјетска рата, чувен и цијењен и по читавој Босни и Херцеговини. Ријетко ко га је знао под правим именом. Сви су га звали Вукашин. Био је веома побожан и помагао је стару Саборну православну цркву на Башчаришији у Сарајеву као и Дабробосанску митрополију СПЦ.

Читава породица Мандрапа је због своје вредноће, умешности и побожности прошла голготу у Другом свјетском рату јер хрватске и муслиманске усташе нису имали милости. Био је то сурови обрачун са србском интелигенцијом и буржоазијом у Сарајеву, али и на територији цијеле усташке НДХ. Убијани су и мучени у најстрашнијим мукама.

Заправо, и сам Вукашин Мандрапа је тако ухапшен у Чапљини те спроведен прво у Сарајево, а онда у чувеном "Ђурђевданском спроводу" возом све до усташког концентрационог логора Јасеновац, на обалама ријеке Саве. Ту га је убио усташа Фиргановић одсјецајући му дијелове тијела, док је Вукашин Мандрапа са невероватном мирноћом изговарао своју реченицу: "Само ти дјете ради свој посао".

Након Другог свјетског рата, Момчилова мајка, је пуно истраживала о страдању свог брата Вукашина и србског народа на територији римокатоличког пројекта: Независне Државе Хрватске. Тиме навукла пажњу припадника југославенске тајне полиције УДБЕ, који су ућуткивали (па чак и убијали) сваког ко је говорио јавно о усташким злочинима, јер темељи социјалистичке Југославије су били сазидани на "братству и једниству" на штету србског народа који је присиљаван да заборави геноцид који му је учињен током 1941-1945.

Момчилова мајка је послије 1946. направила Енциклопедију зла тј. писане документе о највећим и најмучнијим страдањима србског народа у НДХ: херцеговачке јаме, Дракулић, Пребиловци, Бихаћ, Глина, Јадовно, Сисак, Садиловац итд. Описани су многи злочини и записана су свједочанства преживјелих мученика. Наведена су имена и кратке биографије усташких злочинаца, који су измакли руци правде јер их је Ватикан уз помоћ тзв. Пацовских канала преко Аустрије и Италије спровео (спасио) у прекоокеанске земље: Аустралија, Канада, САД, Аргентина и др.

И Момило Јовановић је био на мети тајних служби, пошто је радио дуго година као радник Републичког Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву. Тиме је и он имао приступ многим документима које су неуминтно доказивале злочине и истребљење Срба у Босни и Херцеговини крајем 19. и током 20. вијека. А они су знали врло добро ко је он и ко су му били рођаци.

Распадом друге јужнославенске државе - СФРЈ почетком 1990-их, Момчило Јовановић бива у центру пажње, јер га унуци оних који су му убијали рођаке прије 50 година, опет се лате оружја и желе да истријебе и њега и друге преостале Србе. Морао је напустити родни град и отићи прво у Републику Србију, а онда за кратко у Шведску.

У књизи, аутор Момир Васиљевић наводи добре примјере сарадње породице Мандрапа и Јовановић са својим комшијама муслиманске вјере, што даје прави печат антишовинистичке пропаганде која је деценијама сијана на Балкану.

_________________
Slika


Vrh
 Profil  
 
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Započni novu temu Odgovori na temu  [ 2 Posta ] 

Sva vremena su u UTC [ DST ]


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 5 gostiju


Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu

Pronađi:
Idi na:  
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
Hosting BitLab
Prevod - www.CyberCom.rs