banjalukaforum.com

Dobrodošli na banjalukaforum.com
Danas je 18 Avg 2019, 06:06

Sva vremena su u UTC [ DST ]




Započni novu temu Odgovori na temu  [ 53 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1, 2, 3  Sledeća
Autoru Poruka
PostPoslato: 29 Nov 2016, 23:22 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Две књиге од професора Радића - "Срби пре Адама и после њега" и "Клио се стиди", су одлично штиво за оне који су почели да вјерују у писање псеудоисторичара...


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 29 Nov 2016, 23:25 
OffLine
Urednik
Urednik
Korisnikov avatar

Pridružio se: 27 Avg 2007, 14:39
Postovi: 39144
Lokacija: Vostok Station, Antarctica
Mi smo ucili da su prvo nastali Hrvati pa onda amebe, bicari i trepljari, ali ocigledno da smo mi nastali pre njih


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 29 Nov 2016, 23:29 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
По њиховом, ми смо настали прије свемира :)


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 30 Nov 2016, 16:10 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Него, једно питање за новоромантичаре...Одакле су Албанци? Да ли је било сеобе Словена?


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 30 Nov 2016, 16:31 
OffLine
Bič božji
Bič božji
Korisnikov avatar

Pridružio se: 29 Apr 2011, 21:17
Postovi: 13859
Lokacija: Bakinci...Đurin grob
Odakle su,da li je bilo???
Ne drži nas u neizvjesnosti i prosvjetli nas

_________________
Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije?


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:01 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Čiča iz Rogače je napisao:
Odakle su,da li je bilo???
Ne drži nas u neizvjesnosti i prosvjetli nas


Ne znam ja, ja znam becko-berlinsku-vatikansku-londonsku tezu :)...Mene interesuje teza od srBskih historicara :)


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:07 
OffLine
Veteran
Veteran
Korisnikov avatar

Pridružio se: 16 Dec 2012, 01:06
Postovi: 3287
Čiča iz Rogače je napisao:
Odakle su,da li je bilo???
Ne drži nas u neizvjesnosti i prosvjetli nas




Jednog dana kad se otkrije centar svemira neki se biti jako razocarani!!
cccc...

_________________
Jer prijatelje stječemo
ne dobro od njih primajući,
nego dobro im čineći.
Iz govora Perikla poginulim vojnicima.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:23 
OffLine
Bič božji
Bič božji
Korisnikov avatar

Pridružio se: 29 Apr 2011, 21:17
Postovi: 13859
Lokacija: Bakinci...Đurin grob
Ako postoji centar onda postoje i spoljne granice oO

_________________
Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije?


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:26 
OffLine
Veteran
Veteran
Korisnikov avatar

Pridružio se: 05 Maj 2008, 14:32
Postovi: 3225
Lokacija: Kod starog panja
Vucijak je napisao:
Čiča iz Rogače je napisao:
Odakle su,da li je bilo???
Ne drži nas u neizvjesnosti i prosvjetli nas


Ne znam ja, ja znam becko-berlinsku-vatikansku-londonsku tezu :)...Mene interesuje teza od srBskih historicara :)


Pošalji pp Polarisu nek ti objasni.

_________________
Slika
Slika


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:34 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Mr Jack Lumber je napisao:
Vucijak je napisao:
Čiča iz Rogače je napisao:
Odakle su,da li je bilo???
Ne drži nas u neizvjesnosti i prosvjetli nas


Ne znam ja, ja znam becko-berlinsku-vatikansku-londonsku tezu :)...Mene interesuje teza od srBskih historicara :)


Pošalji pp Polarisu nek ti objasni.



Bolje ovde, da svi vide :D


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:35 
OffLine
Veteran
Veteran
Korisnikov avatar

Pridružio se: 05 Maj 2008, 14:32
Postovi: 3225
Lokacija: Kod starog panja
Željno isčekujemo.

_________________
Slika
Slika


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:44 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 30 Jun 2015, 20:56
Postovi: 4175
Од разноразних Деретића, којима на челу пише да су ретардирани, смјешнији су само ликови који су их, пази молим те, прозрели и сада су у мисији дијељења своје спознаје са нама, обичним смртницима.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:52 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Klajv_Biksbi je napisao:
Од разноразних Деретића, којима на челу пише да су ретардирани, смјешнији су само ликови који су их, пази молим те, прозрели и сада су у мисији дијељења своје спознаје са нама, обичним смртницима.


Ako se odnosi na mene, grijesis... Ja ne dijelim sa vama spoznaju, kad vec sami znate.. Problem Dereticevaca je taj sto zbog skolstva (sam sistem je kriv za to) upijevaju da dodju do mladih mozgova i da im ubace u glavu teze o nama kao narodu najstarijem.. To je veoma pogubno i veoma opasno.. Njihov rad devedesetih je urodio plodom, jer veci broj novina i tv emisija ( RTRS je ugostio Askrabu) prenose njihove clanke kao stav zvanicne istorijiografije...


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 16:57 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 30 Jun 2015, 20:56
Postovi: 4175
Мозак у који се да усадити таква идеја и није за боље. Нобела тешко да би добио. Иначе, не знам када сам посљедњи пут уживо чуо некога са таквим идејама.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 02 Dec 2016, 17:05 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Klajv_Biksbi je napisao:
Мозак у који се да усадити таква идеја и није за боље. Нобела тешко да би добио. Иначе, не знам када сам посљедњи пут уживо чуо некога са таквим идејама.


Ja sam cak medju svestenicma cuo pricu i sa jednim od njih vodio polemiku od Konstantinu Velikom. A, da ne govorim o srednjoskolcima i ljudima koji nisu procitali nista do Deretica.. Svaki pokusaj rasprave sa njima, koristeci izvore i cinjenice, zavrsa time da sam ja izdajnik srBstva...pa ti sada vidi.. Smjesna mi je njihova teza o seobi naroda tj o sebi Slovena. Oni su "dokazali" da je nemoguce da se jedan narod preseli tj nemoguce je da su Srbi dosli na Balkan..ali je zato moguce da Albanci sa Kavakaza prvo odu u Saudijsku Arabiju, pa zatim u Siriju, pa onda brodovima do Sicilije, pa opet brodovima do Balkana..


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 03 Dec 2016, 21:30 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Браћа Лујо и Иво Војновић и отимање српског Дубровника почетком 20. века

Браћа Лујо и Иво Војновић: дубровачка властела, са звуком гусала у души

„Ја ћутим да ми у жилама тече српска крв оних Војновића који, по српским и руским пољанама, до наше добе, мачем написаше неколико страница историје српског народа. Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништаван њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправан дати свој живот за славу и величину српског народа“, – пише Лујо Војновић, згађен похрваћивањем Дубровника, Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, жалећи и хрватски народ, коме је „у жилама уштрцан отров лудила и гоњења…“

Лујо Војновић

Ужички кнезови постају конти Преведре Републике

Наиме, распадом Деспотовине, преци Ива и Луја Војновића, ужички кнезови, победиоци многих битака, који су предали 1699. Венецији Требиње и Поповску област (Милош и Војин Војновић) су од Преведре Републике добили признање племства. Неко од кнежева ужичких је своју имовину сместио у Дубровник.
Дубровник

Дубровник

Купио је, неким својим везама, у XV веку, од млетачког патрицијата чланство у патрицијату. Очигледно је имао добре везе, пошто је у Дубровачкој Републици постојао чврст закон (како пише Мато Лисичар у предговору „Дубровачкој трилогији“ Ива Војновића, из 1918. године):

„По одредби сената у Дубровнику није се могао настанити човјек православне вјере. Ту одредбу није сенат учинио из вјерских обзира, него из бојазни, да се не би Херцеговци у граду обогатили и тако преотели властели трговање по унутрашњости.“

Slika

Грб Војновића

У XV веку, тачније 1446. године, нестаје последњи православни свештеник Божидар Проковић са Мљета, настањен у манастиру Св. Богородице, који је завештао књаз Стеван Првовенчани. У првој половини XVIII века рођени Дубровчанин, човек близак цару Русије Петру I, Саво Владиславић, долази 1717. да обиђе своју мајку. Од сената је тражио дозволу да на свом поседу на Посату, изван дубровачких зидина, подигне црквицу и држи службу. Сенат му дозвољава дизање црквице, али да не може обред да се врши на шизматичком обичају. Саво Владиславић одлази из Дубровника не поздравивши се ни са ким.

Значи, Дубровачка Република је била строго католичка и није било дозвољено другој вери да има јавно своје молитвено место, па ни православној. Народ у Конавлима и на Пељешцу, давно је прихватио римокатоличку веру, али је задржао своју српску етничку свест.

Дубровник плаћа порез Хиландару

Трагови постојања Срба у околини Дубровника, на Пељешцу и Конавлима су бројни. Око половине XIII века у Стону, у манастиру Св. Богородице, сахрањен је праунук кнеза Мирослава. Онога Мирослава чије је јеванђеље пронађено у Бијелом Пољу и на чијим корицама је калуђер који га је преписивао написао: „Боже помози ми да ујасним речи.“

На Пељешцу се употребљавала ћирилица, подаци из 1427. године.

За Пељешац је везан моменат кога износи Владимир Ћоровић у књизи „Света гора и Хиландар“. Цар Душан је дао Дубровчанима Пељешац 1334. године, уз обавезу да сваке године дају одређену новчану накнаду.

Ђурђева ћерка Мара, удата за турског султана, замолила је Дубровчане да своје обавезе исплаћују манастиру Хиландару. Сличну молбу је упутио и потурчени син Херцег Стјепана, Ахмет-паша, па су Дубровчани све до 1808, до пада Републике, исплаћивали Хиландару свој дуг.

Млечани су Дубровчане хвалили због педантности да на свом простору немају ни једно шизматичко обележје и служење православне вере. Мада они сами су православце толерисали из чисто практичних разлога, јер су им били потребни за тучу са Турцима.

Изузетак је био, у једном критичном периоду, на издисају Републике, руски конзул Фонтон, иначе католик, али чији је посебан задатак и уживање било да нервира дубровачку властелу. Тражио је да му на имању саграде капелицу и да има попа. Пошто су се Дубровчани много уздали у везе са Русијом да их избави од Наполеона, конзулу Фонтону су направили капелицу и довели попа Лазара Љубибратића, из Црне Горе.

То је био једини изузетак, наравно, из чистог користољубља.

Slika

Дубровачки календар 1808

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 04 Dec 2016, 09:26 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Појава Хрвата у 19. веку

Slika

Лујо Војновић

Прича о породици потомака ужичких кнезова, победиоца многих битака, Иви и Лују Војновићу, синовима Константина Војновића – на чијој бакарној плочи на Михајлу („Умиру чемпреси и чијопе тамо ћуте“) пише: „рогјен 2. марта 1832 вмр’о 20. маја 1903 овдје ћека врскрснвћело“ иначе правника и историчара, члана Далматинског сабора, Хрватског сабора и члана ЈАЗУ – и мајке Марије племените Серољи, Дубровкиње, у ствари је прича о дипломатској спретности, и истетовираном звуку гусала или већ неког сличног српског инструмента у срцу.

Крици, чијопа, мир чемпреса на Михајлу, тамни кипаристи и осветљени дубровачки салони били су превише слаби да, у већ исклесаним психолошким ликовима потомака Војновића, скрајну својом отменошћу, рику неког занесеног српског певача.

Прећутни споразум о поштовању националног бива прекинут педантном акцијом државне политике Аустроугарске, уз помоћ римокатоличке цркве и каснијим убацивањем у игру резервног играча (споразум Цветковић-Мачек) који почињу жестоко и трајно у Дубровник, Конавле, Пељешац… да тетовирају хрватство. У ту утакмицу без размишљања, са крвљу преживелих са Косова поља која се узбуркала, и реториком и образовањем стеченим у западним земљама, увређених националних осећања улеће – Лујо Војновић.

Да би ствар била јаснија католичко Конавле и остала дубровачка околина није знала за хрватство, до друге половине XIX века.

Аустријски статистичар, Карл фон Церниг, је у попису становништва Дубровника и његове околине тј, Конавла и Пељешца 1851. и 1857. написао – Срби.

Чак и колоритни аустријски дипломата, Бењамин Калај, који свој интимни развојни пут има од србофила до србофоба, (крсти се у Београду као конзул у православну веру и назива Србољуб, па наглавце ускаче у другу етапу свога живота пре него што смишља и установљава код Хрвата србомрзачке флоскуле које се и данас користе, у време док се још није ошамутио интересима аустроугарске владе, Дубровник назива српским градом.

Slika
Дубровник – Улица Краља Петра

Срби католичке вере

И тако даље и тако даље. Дубровник је очигледно служио за разноразна поткусуривања. Док се за финим столовима водила политика у дубровачким салонима је постојала распетост између слободе и зависности, између трампе и стапања.

Slika
Србин католик из околине Дубровника

Срби католици нису се одрицали свога српског имена и покушавали су у много наврата, не да га сачувају, већ да га потпуно заштите и спрече нагли улаз хрватског у Дубровник. Чувајући српско име, чували су и овај град који је био у вечном дослуху мора и зидина, као и трговине и политике.

Најтачније је проблем артикулисао Лујо Војновић, млађи брат Ива, рођен у Сплиту 15. априла 1864. године, у писму Никши Градију који је издавао часопис „Глас Дубровачки“, и који се недвосмислено опредељивао за јужнословенску концепцију.

Никша Гради пише:

„Ми Дубровчани Срби по пореклу иако се нећемо нигда па нигда претапати у Хрвате, а то није ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој великој Србији, а еби то био очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу рођену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити истом нам се појави прилика у заједницу Југославенску.“

Због југословенске оријентације лист је често био забрањиван и доспео је у финансијску кризу.

Лујо Војновић 4. маја 1886. пише Градију:

„Настојте свим Вашим силама да ваш лист не пропадне (…) Когод може у Дубровнику нека жртвује штогод (…) Промислите молим вас, која би бламажа била да овај лист који је написао вашом руком цијели један озбиљан програм на своје чело, да тај лист који се племенито бори у нашем Дубровнику проти поплави кукавности и националистичке интолеранције, да тај лист наједном престане излазити.“

Човек са оба српска двора

Slika
Џиво Гундулић написао је најлепше српске стихове о слободи „дару ком сва блага вишњи Бог нам дао“

Лујо Војновић је право студирао у Загребу, дипломирао и докторирао у Грацу, службовао као судски чиновник у Загребу, затим као адвокатски приправник у Сарајеву и Трсту, а од 1894. до 1896. имао адвокатску канцеларију у Дубровнику, 1896. постаје секретар црногорског краља Николе, а затим црногорски министар правде и реформише судство Црне Горе. Опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, био је од 1901. до 1903, а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српскобугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.

У време 1910. године, када је пламсала огорчена борба између два кандидата за сплитског посланика Реицхсрат-а (Аустријски парламент), Анте Трумбића и Јосипа Смодлаке, који се декларисао за уједињење југословенских народа изван аустријских оквира, „Сплитско јединство“ прозива Луја Војновића као човека Србина у Далмацији, чији су преци некада били православни а родитељи им прешли у католичку веру, где га упозоравају да се „не налази на страни својих славних предака, оца и брата“, на шта им Лујо Војновић одговара и тиме и дефинише цео проблем и самог себе:

„То је већ трећи или четврти пут што један хрватски лист шаље топли позив „изгубљеној овци“. До сада сам увијек шутио јер нијесам никоме признавао, како не признајем ни сада, право да ме интерпелише о мојим народним осјећањима. Али сада не могу и не смијем, јер бих био рад да јавно мнијење примени на мене они талијанску: „Chi tace conforma“. Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другом облику био и Србима и Хрватима заједнички) – ја ћутим да ми у жилама струји српска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војновића, великога дворјаника Цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића; Војновића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по српскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје српског народа.

Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправен дати свој живот за славу и величину српског народа.“

Лујо Војновић

Даламација постаје „рвацко приморје“


На похрваћивање Руђера Бошковића, Ивана Гундулића и нормално Дубровника, Лујо Војновић пише листу „Време“, 30. јануара 1938. године:

„А да отворено речемо досадила је нашему свету злоупотреба имена Хрват, хрватски, та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената који са невјероватно вјештом пропагандом искористиће бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле отров лудила, гоњења. До реке која дели Србију од свега што је строго централистички Хрватско, и на том простору роварница непрестано ради, маљ на наковњу понавља непрестано један једини племенски тон. Оградио се најпре плот, па се оградила ограда, најзад зид налик на онај којим Кинези бранијаху од насртаја Монгола и ето ту, Далмација више није Далмација него рвацко приморје. Може ли се замислити веће централизације, сва су историјска имена искључиво хрватска, све је засебно, чак и књижевност и језик без и најмањег утицаја Срба, али велика и великог реформатора Вука. Бошковић је Хрват и само то, јер су покатоличени Херцеговци (Хрвати), Гундулић је Хрват, сви су дубровачки писци само Хрвати. Хрватски краљ Томислав је био господар Дубровника итд, итд, ми не знамо која нарочита знаменитија, ексклузивнија својства на тај фрагмент словинства више од великог скупног словинског имена које су се искључиво признавали и Бошковић и Гундулић а који су далматински Викинги задавали тешке ударце и самом крилатом лаву. Све радње су офанзивне, агресивне, изазивачког карактера, из чега се види да нису спонтано никле из просте хрватске душе. Они се понашају као неодговорна деца, а заборавља се када се деца играју жигицама не запале тако лако и своју кућу него и суседову. За Руђера Бошковића је једини завичај Дубровник а једина отаџбина је јужно словенство и словенство, једино осећање. Зар је то тако незнатна ствар да се преко ње тако презриво прелази.“

Верски обрачун је прешао на национални, а покатоличене Србе изгледало је веома лако превести у Хрвате.

Први светски рат Луја Војновића затиче на Цетињу, а влада Србије га упућује у Рим где од 1914. до 1917. брани наше интересе. У Версају, на мировној конференцији, учествује као члан југословенске територијалне делегације. Пред II светски рат био је краљевски сенатор. Одликован многим домаћим и страним одликовањима. Други светски рат га затиче у Загребу, а ратне године проводи повучен из јавног живота, радећи на својим делима. Умире у Загребу 18. априла 1951. Сахрањен на Михајлу где почивају родитељи и брат Иво.

„Смрт Мајке Југовића“

Slika
Иво Војновић

Прича Ива Војновића, Лујовог брата рођеног 9. октобра 1857. у Дубровнику, нешто је друкчија. Права је завршио у Загребу, провео четири године у административној служби по Хрватској и седам у Далмацији. Драматург Народног казалишта у Загребу је постао 1907, и остао на том месту до ратова.

Прича Ива Војновића почиње у Сплиту, када је остарелом Вуку Караџићу рецитовао „Смрт Мајке Југовића.“

Дубровачки салони су уградили у њега појам борбе за слободу и самосталност, мрке тонове распада Републике и племства, сведочење пред најездом нових друкчије склепаних људи који отимају и нагло се богате у моментима док старо племство, убајаћене крви, потпуно ишчезава са животне позорнице. И, на први поглед, Иво Војновић је нежни песник и драмски писац о тешким моментима једног величанственог града. Само на први поглед. Међутим, Иво Војновић је, не само умео него очигледно и морао, да се задуби у прошлост свога народа и да изрази на сцени и у поеми, српски национални идеализам.

Надахнула га је, нормално, Косовска трагедија. Иво Војновић је 1906. опевао смрт Мајке Југовића. У Београду је играна усред анексионе кризе и била је нешто много више него књижевни догађај – била је значајна национална манифестација.

Косово и даље тиња у Иви Војновићу. Прославља мајку тврда срца у „Лазаревом васкресењу“, што је одјек страдања српског народа у негдашњој Старој Србији и Македонији. Играна је први пут 13. маја у Београду, после победе над Турцима.

Кроз оба дела, као „Еквиноција“, и „Императиxом“, Војновић прича причу о страдању и жељи за лепотом и слободом.

На самом почетку светског рата добија шансу да кроз патњу докаже своју тежњу за лепотом и слободом. Затворен је у сињску тамницу зато што је присуствовао премијерама својих комада који славе освећено Косово. Несаслушан и несуђен, он месецима подноси физичке и моралне муке. Дирљива успомена на његово робовање је сусрет са Онисимом Поповићем у сињској тамници.

Slika
Гроб Иве Војновића

Остварење националног сна је дочекао овенчан ловорикама са прослава своје шездесетогодишњице у Загребу и Прагу. Повлачи се у Дуборовник, враћа опет чијопама и кипарисима, карневалском ћеретању и салонској озбиљности. Умире 1929. године и сахрањен је на Михајлу.

И… једноставно, Дубровник у коме је до пада Републике био јасан однос и место Срба, почетком XX века, када аустроугарска хоће да му залепи префикс хрватски, напокон остварује ту тежњу – тренутно тамо Срба готово да нема.

Раскошна сценографија више неће да буде позорница непредвидљивих и увек занимљивих српских карактера. Сада ће по раскошној сценографији да шетају синдикалне организације и показују места која су некада била жива и у којима се нешто дешавало.

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 05 Dec 2016, 11:30 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Malo o "vincanskom pismu"....




http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/11_palavestra_vincansko_pismo.pdf


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 05 Dec 2016, 23:11 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Вучијак,

Захваљујем се на овом линку који си постирао, без обзира што видим да имамо супростављење ставове ти си прва особа која је покушала наступити са проту-аргументима.

А, ево и ја да постирам другачији став.

http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Radivoje%20Pesic%20-%20Vincansko%20pismo.pdf

https://www.youtube.com/watch?v=5uIU6qNj0pI

Проф. др Радивоје Пешић (рођен 1931. у Велесу, умро 1993. у Београду) био је истраживач изузетне научне упорности и доследности и пре свега личног истрајавања и храбрости. Докторирао је и објавио петнаестак књига из области науке о књижевности. Био је члан многих страних академија наука и уметности и носилац Златног ордена француске академије. У складу са својом великом љубављу и оданошћу научној истини, био је иницијатор и један од оснивача Института за истраживање словенске цивилизације у Новом Саду. Идеја творца било је мултидисциплинарно, научно и пре свега слободно проучавање уз посебно формирану архиву, библиотеку и информативно-издавачку делатност. Циљеви овог Института требало је да буду оно што је Пешићев научни рад већ са успехом и показао, а то је да словенска историографија трпи доминантан утицај нордијске школе, да су многе историјске истине фалсификоване из ненаучних интереса са врло тешким и дуготрајним научним, историјским и сваким другим последицама. Слободна и темељна анализа, како нових, тако и старих извора, требало је да покаже Балкан као прву Европу и источник европске писмености и цивилизације, као и аутохтоност Словена на његовим просторима.
За живота проф. др Радивоје Пешић није доживео да његови радови из обе области буду објављени на српском језику, што сада исправља издавачка кућа, коју су основали његови наследници под именом “Пешић и синови”. Они су објединили његова предавања из лингвистике и палеолингвистике која је излагао у Риму, Милану и Трсту, као и његов скоро четири деценије дуг истраживачки рад на Виначком писму. Тај рад се огледао у систематизацији графема и откривања законитости које владају међу њима, као и упоређивање са етрурским, али и критским, санскритским, англосаксонским и другим писмима.

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 08 Dec 2016, 14:23 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Такође... Него, да отпочнемо расправу са пар уобичајних тема..

Прва је име Византија. Сви псеудоисторичари говоре како таква држава није постојала и да је то њемачка подвала...
Истина је следећа. Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима), а своју државу су звали “царство Ромеја“, па се њен владар до краја постојања Царства потписивао формулом “у Христу Богу верни цар (василевс) и самодржац (автократор) Ромеја“. Термини Византија и Византијско царство заправо су вештачки и представљају изум модерне науке, а у вези су са древним градом на европској страни Босфорског мореуза који се називао Византион. На темељима тог града Константин Велики је у првој половини IV века подигао велелепни мегалополис и преименовао га у Константинопољ (Константинов град). Тако је термин Византија као назив за државу уведен у XVI веку када она више није ни постојала. Учинио је то Јероним Волф (1516-1580), немачки класичар и пионир византологије. Ако би се водили причом новоромантичара, онда није постојао први свјетски рат, први српски устанак, ренесанса и тако даље.

Друга је тврдња да нема извора о досељавању Словена и да је та сеоба немогућа, због великог просотра који су требали да пређу.
Постоје монографије, серија Византијски извори за историју народа Југославије, са, до сада, објављених 5 књига (репринт прва 4 тома је издат 2007. године).


Vrh
 Profil  
 
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Započni novu temu Odgovori na temu  [ 53 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1, 2, 3  Sledeća

Sva vremena su u UTC [ DST ]


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju


Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu

Pronađi:
Idi na:  
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
Hosting BitLab
Prevod - www.CyberCom.rs