Димитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. у Београду, од оца Владимира, генералног конзула у Србије у Солуну и мајке Љубице, од рода кнеза Станоја из Зеока.
Основну школу завршио је у Смедереву у периоду од 1897. до 1901. као и прва три разреда гимназије од 1901. до 1904. године.У Солуну је наставио школовање и у Србској гимназији је завршио IV, V, VI и VII разред. Матурирао је 17. септембра 1907. године уз полагање поправног из турског језика. 1908. године уписује правну школу у Солуну и истовремено Правни факултет у Београду на коме последње испите полаже у пролеће 1912. године, али због учешћа у Првом балканском рату, као добровољац болничар у Београду, дипломира 7. јуна 1913. године.
У Другом балканском рату као добровољац-болничар одлази 13. јула 1913. у Колерични сенаторијум у Ристовцу, а потом прелази у III пољску болницу за колеричне болеснике у Куманову, где остаје до краја рата.
По завршетку рата, као питомац Краља Петра одлази у Париз на студије агрономије. Тамо остаје једну школску годину. У јуну 1914. долази на одмор у Србију, где га затиче аустро-угарска објава рата Србији и више се не враћа у Париз.
Септембра се одазива позиву на одслужење ђачког војног рока и одлази у Скопље, 1. новембра постаје каплар, 3. новембра поднаредник, а 10. новембра упућен је у 3. чету 4. батаљона V пешадијског пука I позива као десетар. У чин наредника произведен је 1. децембра 1914. када постаје помоћник водича и четни наредник. Учествује у свим ратним операцијама од 2. новембра до 2. децембра исте године.
Сви питомци ове ђачке подофицирске школе из Скопља, познатији под називом 1300 каплара, током Колубарске битке су стављени на располагање врховној команди, која их е одмах укључила у све ратне операције.
Са својом јединицом, као ђак наредник, повлачи се од 24. септембра 1915. године. У току повлачења 12. октобра унапређен је у чин резервног оперативног потпоручника, што му је саопштено 24. децембра код Скадра.
За ађутанта 4. батаљона V пука I позива одређен је 1. јануара 1916. године.
Искрцао се на Крф 24. јануара где је распоређен за ађутанта 2. батаљона V пука.
1916. одбија Пашићеву понуду да напусти фронт и као секретар уђе у Министарство иностраних послова, с тим да бира које хоће посланство на страни. Такође одбија и Предстолонаследников налог 1917. године да се повуче са фронта у позадину и због тога бива кажњен.
Водич 2. митраљеског одреда V пешадијског пука постаје 1. децембра 1917. После месец дана одређен је за водича 1. чете 2. батаљона V пешадијског пука, у ком звању остаје годину дана.
Као поручник, командир чете учествује у пробоју Солунског фронта. У борбама на Овчем пољу код Штипа, 14. септембра 1918. године бива рањен у зглоб и долактицу десне руке, после чега добија и Шпанску грозницу. Лечен је у Солуну у XII резервној француској болници.
У борбама на Кајмакчалану са својим батаљоном истакао се великом храброшћу и одликован је Белим орлом IV степена са мачевима, Златном медаљом за храброст и Француским ратним крстом са сребрном звездом.
После излечења Димитрије Љотић креће у своју јединицу која се налазила у Ријеци. Од Солуна до Врања је стигао разним превозима, а од Врања до свога имања у Смедереву, 326 километара прелази пешке и на имању се задржава два дана, а затим 3. новембра наставља пут и из Београда лађом прелази у Земун, а одатле разним превозима до Загреба и Ријеке.
Комадант 1. чете 2. батаљона V пука прима 24. децембра 1918.,а 30. јануара 1919. године постаје комадант железничке станице у Бакру (Шкрљево) и обавештајни официр IV армијске области за спољну службу, где остаје до 17. јуна 1920. када је међу последњим демобилисан. У Бакру је упознао Ивку Мавринец, која је 1920. године постала његова супруга. У августу 1921. године рађа му се син Владимир, неколико година касније Никола и потом ћерка Љубица.
После демобилизације полаже адвокатски испит и бави се адвокатуром кроз коју је целовито сагледао народни живот и проблеме који муче народ што га и уводи у политику. Прво је по наговору Живојина Тајсића постао члан Радикалне странке 1922. године. Био је јако дисциплинован члан, али увидевши сву погубност партијашења постаје 1926. њен дисидент.
Био је посланик Дунавске области као радикал, а као дисидент на посебној листи био је изабран за члана Обласног одбора.
У Смедереву 1927. основа Годоминску водну задругу за исушивање Годоминског поља и постаје њен први председник.
После увођења личног режима краља Александра и забрана рада политичких странака 6. јануара 1929. године, престаје и формално да буде члан Радикалне странке. Убрзо је постао члан управног одбора Аграрне банке.
На предлог краља Александра, 16. фебруара 1931.године, именован је за министра правде у Влади генерала Петра Живковића.
У договору са Краљем, 28. јуна 1931. годне, предаје му свој предлог Устава органске сталешке монархије . Због не прихватања његовог устава без партијске монархије и због одлуке Краља да поново дозволи рад политичким партијама подноси оставку 18. августа коју Краљ прихвата 2. септембра после исцрпних објашњења.
Свестан погубности страначког и партијашког ангажовања, 1934. године са групом истомишљеника покреће лист Отаџбина, а 1. децембра учествује у оснивању Југословенског народног покрета Збор, на чијем је челу био све до своје смрти.
На изборима 5. маја 1935. учествује и Југословенски народни покрет Збор, а Димитрије Љотић је носилац листе. На тим изборима Љотић није достигао количник од 50.000 гласова, него нешто више од 25.000. Међутим, и тада се, а и касније су неки политичари у емиграцији тврдили да је Љотић на тим изборима добио најмање 80.000 гласова.
Због оштре и аргументоване критике Милана Стојадиновића као председника Владе, почињу прогони Збора и Димитрија Љотића већ 1937. године. Иако је био носилац једне од три земаљске листе на изборима 1938. године, Љотић је био ухапшен и у затвору је провео 36 дана, а да за то време није ни саслушан.
И после одласка Милана Стојадиновића прогони Збора и Љотића су настављени због оштрих критика Владе Драгише Цветковића, деловања јеврејског лобија, масонских тајних завера и комунистичких превара. Да би избегао хапшење након забране рада Збора, крајем октобра 1940. године, био је принуђен да живи у тајном склоништу, у манастиру Ковиљ, из кога је изашао тек 27. марта на дан пуча.Није прихватио да уђе у пучистичку Владу генерала Симовића.
Учествује у Априлском рату 1941. као резервни потпуковник и командант пука у Сремској дивизији. Капитулација га затиче у Бијељини.
После капитулације учествује у преговорима са Немцима око успостављања Комесарске управе са Миланом Аћимовићем на челу. Инсистирао је да се окупационе власти обавежу да ће поштовати Хашке конвенције из 1899. и 1907. које регулишу однос између окупатора и окупираних.
После експлозије муниције у складишту у смедеревској тврђави, којом приликом је погинуло неколико стотина људи, а град скоро у потпуности резрушен, формира се Комесаријат за обнову Смедерева на чије чело долази Димитрије Љотић, коме то остаје једина званична функција до повлачења из Србије 1944. године. Захваљујући Љотићу, град је до септембра 1944. године скоро у потпуности обновљен.
Због устанка на Равној Гори и комунистичког устанка долази до великих немачких одмазда над надужним становништвом , тако да Комесарска управа није могла да одговори изазовима новонастале ситуације. Да би зауставио катастрофу, Љотић изазива кризу Комесарске управе писањем оставки двојици комесара, др Стеви Иванићу и инжењеру Милосаву Васиљевићу.
У новим преговорима са Немцима, Љотић помаже да се конфинирани ђенерал Милан Ђ. Недић приволи да прихвати да формира Владу народног спаса. Влада је формирана 29. августа 1941. године. Љотић све време рета остаје Недићев блиски сарадник и саветник, посебно у односима са немачком окупационом влашћу.
Да би зауставила крваве Немачке одмазде изазване комунистичким- равногорским устанком, Влада народног спаса формира 6. септембра 1941. Србске оружане одреде. На несрећу, ни ови одреди, састављени од подофицира, нису одговорили постављеним задацима. Долази до кризе Владе, а ђенерал Недић размишља о оставци. На седници Владе од 14. септембра 1941. године, да би се зауставила катастрофа, одлучено је да 500 добровољаца, припадника Белих орлова, омладинске организације Збора, формира прва борбена јединица која би била кадра да се супростави комунистима. Та прва чета била је зачетак стварања Србског добровољачког корпуса, оперативне војске владе народног спаса.
Припаднике Србског добровољачког корпуса народ је назвао Љотићевци мада сам Љотић до повлачења у Словенију није био ни на каквом формалном положају у Корпусу нити је носио униформу, али како је корпус чинио велики број чланова Збора и Белих орлова, па је самим тим и његов политички утицај био изразито јак.
Димитрије Љотић се неколико пута писмено обраћао комадантима немачких окупационих власти, а по неким сведочењима и лично Хитлеру. У тим Меморандумима тражио је од немачких власти да, у складу са међународним хуманитарним ратним правом, интервенишу код својих савезника хрвата и бугара и спрече прогон и геноцид на Србима, циганима и јеврејима као грађанима Југославије.
Током рата више пута покушава да се сретне са ђенералом Дражом Михаиловићем, комадантом ЈВуО, да би направили договор о заједничкој борби против комуниста. Једном приликом у последњем тренутку избегава четничку заседу и успева да се спасе.
Љотић напушта Београд међу последњима у пратњи тројице омладинаца 12. октобра – када су већ сви добровољачки покрети отишли.
У Словенији покушава да обједини све националне снаге у јединствен фронт за борбу против комуниста и повратак у Србију. Придружује му се војвода Момчило Ђујић са Динарском четничком дивизијом, док Дража чека искрцавање Савезника на Јадрану и недозвољава својим јединицама да се на време повуку у Словенију.
Љотић у Словенији 1945. води Официрске курсеве и држи бројна предавања објашњавајући политичку ситуацију и позадину рата.
Посебно се ангажује на ослобађању патријарха Гаврила Дожића и Светог владике Николаја Велимировића из Дахауа и они његовом заслугом већ крајем јануара 1945. долазе у Беч, а убрзо за тим и у Словенију међу националисте и антикомунисте. И патријарх и владика благосиљајући новоформиране војне јединице пружили су подршку Љотићевом плану да се све националне снаге уједине и наставе борбу против комуниста.
Идући на састанак са Светим владиком Николајем, 23. априла 1945. године гине у саобраћајној код Горице.
Сутрадан, 24. априла Свети владика Николај је одржао чувени говор на одром Димитрија Љотића у капели Динарске четничке дивизије.
Сахрањен је тајно у гробници мађарског грофа на гробљу у месту Свети Петар у Словенији.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
