Srpski radnici – jedan građanin u gaćama i uvek obučeni seljak – poziraju na poslu nemačkom propagandnom reporteru, cereći se kao da je rad bušilicom najlepša stvar na svetu. Ovi momci su se prijavili u Nacionalnu službu rada za obnovu Srbije (srpski ekvivalent Radnoj službi Rajha), i dobili posao na izgradnji puteva. Fotografija je deo nemačke reportaže čiji je cilj bio da podstakne srpsku omladinu na prijavljivanje u (inače obaveznu, ali često izbegavanu) službu rada, prikazujući je kao jednu dobrovoljnu, patriotsko-sportsku aktivnost koja donosi hleb i blagostanje. (Sa kakvim je entuzijazmom omladina stupala u Nacionalnu službu pokazuje i pismo đaka Božidara Petronijevića, siročeta, koje je 19. avgusta 1944. godine poslao svom bratu Dragomiru, zarobljeniku u Oflagu VI C: "Za mene se ništa uopšte ne brini. Kao što sam ti javio, sve sam ispite položio i tako sam i sedmi razred preturio preko glave. Nova školska godina stoji pod velikim pitanjem da li će početi. Ja se već deset dana nalazim kao obveznik u Nacionalnoj službi, i kao takav sada se nalazim na terenu u Kostolcu. Tako je moralo da bude! U slučaju da škola počne biću opet slobodan. Za sada je to najbolje, a imam stan, hranu i odelo, tako da sam potpuno obezbeđen. Ali to je sve momentalno; ne zna čovek šta se sve može doživeti. Rad nije mnogo težak." Zaista, ne zna čovek šta se sve može doživeti: dva meseca kasnije, po ulasku partizana u Beograd, mladi Božidar je prijavljen u I proletersku brigadu; dva meseca kasnije ležao je mrtav na Sremskom frontu.)

Partizanski napad na Poganek. Dirljiva saveznička fotografija partizanskog lekara koji čisti ranu nemačkom zarobljeniku. Samo naizgled dirljiva. Slika je objavljena 6. novembra 1944. godine u američkom časopisu "Život" (Life), u propagandnoj reportaži o partizanskom napadu na litijski most (kod Poganeka, 20. septembra iste godine). Snimio ju je američki dopisnik Džon Filips, koji je akciji prisustvovao zajedno sa šefom angloameričke vojne misije pri Glavnom štabu (Slovenije), kapetanom Džejmsom Gudvinom (koji je ovom prilikom ranjen u nogu). Fotografija je objavljena uz sledeći natpis: "U partizanskoj poljskoj bolnici, lekar previja rane na glavi nemačkom zarobljeniku. Bolnica je smeštena u dvosobnoj seoskoj kući. Ranjeni partizani su bili u jednoj sobi, a Nemci u drugoj. Partizani ovde nisu mogli prenoćiti jer su znali da bi Nemci pobili ranjenike. Ranjenici su kroz nemačke linije nazad prebačeni zaprežnim kolima." Naslov reportaže je glasio: "Titovi ljudi – Smeli jugoslovenski partizani dižu u vazduh most koji drže Nemci." U stvarnosti, kao što je Filips posle rata svedočio u svojoj knjizi "Jugoslovenska priča" (Yugoslav Story), bio je samo jedan ranjeni Nemac, stariji čovek (graničar), koji se posle napada obreo u grupi ranjenih partizana, s kojima je smešten u istu prostoriju. (Nemac se na putu do improvizovane bolnice sve vreme držao Amerikanaca, verovatno misleći da će pored zapadnih saveznika biti sigurniji. Kako se samo prevario!) Pre nego što su nastavili povlačenje sa neprijateljske teritorije, partizani su – na predlog američkog kapetana – zarobljenika ubili! (Partizanski lekar je prvobitno bio predložio da ranjenog Nemca jednostavno ostave za sobom, znajući da bi im bio samo nepotreban teret pri povlačenju, na šta je kapetan Gudvin odgovorio da on mora biti ubijen, jer je, navodno, saznao previše o njima. Lekar se složio.) Pored toga, Amerikanci su na partizane zapravo gledali kao na poludivljake, čega su partizani bili svesni. Filips, npr, u svojoj knjizi partizanskog lekara opisuje kao "čoveka koji je izgledao civilizovano", aludirajući na to da ostali nisu tako izgledali. Gudvin je po ranjavanju preklinjao Filipsa da ne dozvoli partizanima da mu odseku noge, kao da njihovi bolničari nisu znali šta rade. (U propagandnoj reportaži, s druge strane, u kojoj su Nemci prikazani kao poludivljaci, navedeno je da je ponavljao da ne želi da bude zarobljen.) Antipatije su bile obostrane; citat iz političkog izveštaja štaba partizanske (XV) divizije od 24. septembra 1944. godine: "Prilikom pohoda u Štajersku bio je čitavo vreme prisutan šef američke misije [Gudvin] i neki novinar [Filips]. Ovaj novinar, Amerikanac, snimao je sve što je video. Ni štab divizije ni štab brigade nisu znali kakva ovlaštenja ima ovaj čovek. Dogodio se slučaj da je novinar pronašao partizana koji je tamanio vaške. Stavio mu je titovku na glavu i pokazao da brže radi, kao da tamani vaške po košulji, a on ga je pri tom snimio. Partizani nisu nimalo sa simpatijama gledali ova dva Amerikanca zbog njihovog oholog držanja."

Tekst © Ivan Ž.

Fotograf: Džon Filips.
Datum: 20. septembar 1944.
Mesto: nepoznato (Litija), Jugoslavija.
Originalni natpis: nepoznat.