|
Има једна давна прича те ми мучи душу ову,
А сјени ме мученика много љетa ево зову:
О, пјесниче невољниче пиши пјесму, гусле кити,
Тако ћеш се нашем праху за довијек одужити!
А ја онда обуваче попритегох око нога,
Па отидох не бил жива нашо кога,
О покољу борачкоме да ми нешто каже више,
И да видим о злу томе шта у људској души пише!
Нађох старца, самораног, пуног бола, пуног сјете,
С ожиљцима непреболним са врх главе до на пете.
На штап главу наслонио, па низ образ сузе лије,
А код старог чељадета то је виђет најболније!
Па кроз сузе проговара, причаћу ти мој соколе,
Но ме ране непреболне српског рода много боле.
Заратио Хитлер бјеше роби пали земље наше,
А уз ањ се придворише домобрани и усташе.
Крв се српска Херцег-земљом никад тако лила није,
Ни за пуних пет стољећа док владаху Османлије,
Зима дошла снијег пао, има скоро до рамена,
Рекло би се да у Борчу живе душе више нема!
Ни куће се не виђаху, нит испред њих чељадета,
Нит се мога куд крочити од мећаве и намета.
Па на Бадње вече свето, страх ме неки обузима,
Срце ми се од зла неког стаде ледит у грудима.
Нијемо сам посматрао како кућу сламом ките,
Како кроз њу сипљу зрна житарице племените.
Ђед Никола ватру ложи, она гори и пуцкета,
Па кораком старачкијем за Бадњаком Бадњак срета,
Крај иконе бјеше стављен житни лагањ и јавниште,
Мајка рибу за вечеру окреташе на огњиште,
С братом сам је у Неретви био уловио дости,
Бадњи дан се од постанка у народу српском пости.
На сред стола бардак стоји насут вина,
Отац га је доћерао за Божића од Дивина.
Кад се Богу помолисмо, ћед наздрави свим од реда,
Попи вина па га првом с десну стране своје преда.
Још се сјећам те здравице, и кандила и свијеће,
Коју никад нико више упалити тамо неће.
Када вечеру вечерасмо на посо се мајка дала,
А онда је на вратима људска рука закуцала.
То комшије и рођаци бјеху дошли да сијеле
И да пусте задње жеље сви заједно подијеле.
Прстен игру затурише, онда гусле узе неко,
Па запјева кад је Милош турског цара посијеко.
Бјеше вино братска срца угријало својом моћи,
И у пјесми уживасмо таман неђе до поноћи.
Шта је након тога било несјећам се ништа више,
Осим кад но веселицу да се кува наставише.
Јер ме младог сан освоји, Боже мили тог удеса,
Пред очи ми размакло се све бијаше до небеса,
Видио сам и Неретву, крвава се Борчом ваља,
А око ње чујем удар гвозденога тупог маља.
Покушо сам разабрати ко га диже и на кога,
Ма у јаду том нијесам баш никако виђет мога,
Ђевојка се појавила, незнам ни сад ко је била,
Фереџа јој лице бјеше од очију мојих бјеше скрила.
Ја дијете ко дијете ма разумих шта ми рече,
Ово вам је несрећниче задње ваше Бадње вече.
Ово што ти рекох сад живота се ваших тиче,
Зар не видиш у цркву вам и минарет ено ниче,
Изникнуће у висине ђе планине орла крију,
А под њиме славиће се дан напада на Русију.
Страдаће ти оба брата, ђед и баба, отац, мајка,
Њихова ће крв угасит овај огањ од Бадњака.
Пробудих се па се питам, шта ли сам то ноћас снио,
Па се надам да ко ме је сан крвави преварио,
Камо среће да је тако, но да видиш грдних јада,
Ускоро ће Херцег-земља од усташа да пострада.
Шиповица страда прва, етнички је чиста саде,
Тридес Вера посјекли су крволоци на комаде,
На ред дође Придворица неђе испра саме зоре,
Навалише полазници на врата и прозоре.
По кућама упадају као вуци у торове,
Око људских шака вежу челик жицу у чворове,
Притежу је објеручке крвожедну душу гале,
Да би прије придворичке жуљне руке малаксале.
Док су оцу моме свезали смрзнут коноп око врата,
Стриц је ножем изненада усмртио два џелата,
Свезане их обојицу изведоше преко прага,
Рад освете на сред куће убише ми брата Драга.
Старијега у ходнику својом руком сатник уби,
Видио сам тога шаса мајку како свијест губи.
Ја се од зла скаменио па ме крвник прође тако,
На пољу је у мукама ко дијете неко плако,
И молио и преклињо: не мојте нам ђецу клати,
Све богатсво које имам за живот ћу њихов дати!
А други га глас шуткаше пред молбом сад ђеда мога:
Кољи рђо неваљала, очинског ти оца твога.
Полагано побратиме, испред куће, неко рече,
Тек од скора почео је да усташки вакат теле.
А ти што ми нудиш благо, да ми дајеш Мисир цио,
Живота ти ниједнога јутрос не би опростио,
Шта је сребро, шта је злато, када Србина треба клати,
Шта је џихад Никола је још одавно моро знати.
Као Божур Аџић што је синовског ће јести меса,
А њихов ће вапај тада на седма се чут небеса,
Ће прегамбел мој царује и о овом добру ради,
Чуј Никола Гојковићу побратим те изненади,
И овога ко и оног протеклога свјетског рата,
Само што си у небрату ревновао на зор брата,
За то ће се кућа твоја овчарником мојим звати,
Ја ћу у њој ако бог да своје овце затварати.
Ја сам доље у потоку Бојанине пробо сисе,
И провуко плетенице да кроза њ тако висе,
Онда сам је разапео ко што је Пилат Христа,
Да се тако обнажена на Божићном јутру блиста.
Но га у то пресијече и команда обамете,
Припремите сада маље оставите бајонете,
Вријеме је да оружје опробамо сад и ово,
Анте га је у Загребу за геноцид српски ково.
Од тупијех удараца још сам чуо гору јеку,
Три ђевојке утекле су и скочиле у ријеке.
Отац и стриц посрнуше, крв им врела лице смочи,
А Николи моме ђеду извадише ножем очи.
Онда су их нанизали као ђердан на тетиву,
Да би Борач тијем даром поглавника свог дариво.
Моју стрину распорише да порођај лакши има,
А дијете исјекоше и бацише пашчадима.
И од тога призора се свијест моја и сад мути,
Чини ми се од живота душу ће ми откинути,
Аџићу су Мирку били бодљикавим крајем жице,
Завезали чвор крвави од мошања за вилице.
И тако му свезаноме извадише оба ока,
А онда је на ред дошло преко тридес и пет Скока,
У шталу их затворише Боже један грдно лома,
И пропасти чувенога и поштеног овог дома.
Кућу су ми преотели шта од тога има горе,
Имање ми мој душманин од чедрдес друге оре,
Ево ова суза моја од сваке је сузе јача,
Одавно се прелијева про српскога зида плача.
Придворица није једна, да је Бог до таман тако,
Наш би народ ову рану преболио и некако.
Но примјера има таквих на стотине и још више,
Које памти српски народ, еј, у својој души пише
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
