banjalukaforum.com

1. Poslednji dan u zavičaju

CEO svet je verovao da beži ka jugu, i da se u pesku, sa kojim kao da se srodio, krije od nebeske sile, koja se nadvila nad njegovom zemljom. Pisalo se da u „mercedesovom“ džipu, nevidljivom za radare, krstari ogromnim prostranstvima, u savezništvu sa narodima i plemenima, nekadašnjim štićenicima u borbi protiv vladara, domaćih i stranih, prkoseći svevidećim avionima NATO.

Mnogi su mislili da mu ne mogu stati na kraj, iako su srušili državu koju je decenijama podizao. Kao da se samo čekao dan kada će zapadni piloti otići na pauzu, vođeni zamorom materijala ili ratom protiv nekog drugog dalekog neprijatelja, pa da pukovnik Gadafi povrati izgubljena sela i gradove i ponovo na jarbole poveša zelene zastave revolucije. Nije tako bilo.

Pukovnik se, umesto na jug, sklonio kod svojih zemljaka i rođaka, nekoliko desetina kilometara daleko od Tripolija, u Sirt. To mesto na obali Sredozemnog mora bilo je selo kada se kraj njega rodio, 1942. godine. Od kako je, pre više od četiri decenije, Gadafi došao na vlast, Sirt je izrastao u reprezentativan grad, veći od Subotice, manji od Novog Sada, gde je ponosni vođa dovodio strane goste. Izabrao ga je za poslednju odstupnicu.

U goste pobednicima, u Tripoli, sredinom septembra došli su francuski predsednik Sarkozi i britanski premijer Kameron, dočekani kao heroji. Oni su poveli vazdušnu ofanzivu protiv pukovnikovih brigada, sprečivši ih, pola godine pre toga, da uguše otpor pobunjenika, koje su saterali u istočni ćošak libijskog tla oko Bengazija. Sada su Gadafijevi vojnici pretekli u samo tri grada. Jedan od njih, Saba, ubrzo je pao. Stezao se obruč oko Bani Valida i Sirta. Pukovnikov saveznik iz Nigera poručio je: „Nikada ga neće uhvatiti. U pustinji je njemu najbolje, šator je njegov hotel s pet zvezdica“. Mislio je na jug...

Sredinom oktobra, najveći deo Sirta već je bio pod kontrolom ustanika. Odolevao je jedino „kvart broj 2“. Baš tih dana, u Tripoliju su Gadafijeve pristalice prvi put od sloma izašle na ulice i istakle zelene zastave, umesto prevratničkih, retro, kraljevskih crno-crveno-zelenih. Zapucalo se po prestonici. U Sirtu je bio pakao. Otpor nekoliko stotina branilaca bio je ogorčen i pobunjenici su ne jednom morali da zaustave ofanzivu i da se povuku. Avioni NATO bili su od manje pomoći u uličnom ratovanju i njihova uloga uglavnom se svodila na izviđanje i osmatranje.

Ljutnja je prostrujala pobunjeničkim redovima, srdžba prema Gadafijevom Sirtu. Iz grada su civili bežali u kolonama, a čak i zapadni mediji morali su da prenesu da njima nije pravo zbog toga šta se dešavalo. „Živeli smo sjajno pod Gadafijem“, govorili su izgnanici. Ubrzo su, istim putevima, iz Sirta „izbegli“ njihovi televizori, njihove veš-mašine, nameštaj, servisi za ručavanje... Britanska televizija je javila da je pokućstvo „oteto civilima i Gadafijevim borcima“. Ljuti osvajači poharali su kuće, ali i aerodrom, sa kojeg su avionske stepenice, crveni tepih za doček visokih gostiju Sirta i ostalu opremu odvezli u revolucionarnu Misratu. Svako je iz ogoljenog grada uzimao i nosio na svoju stranu.

U Libiju je 18. oktobra došla američka državna sekretarka Hilari Klinton i insistirala da se razne naoružane grupe (čitaj: plemena) ujedine - ne bi li uhvatili Muamera Gadafija, „živog ili mrtvog“. Dva dana kasnije, čitajući pred TV kamerama sadržaj SMS poruke, uzdahnula je: „Uauuu...“ Gotovo je s davnašnjim neprijateljem. Ono što nije uspeo „nesalomivi“ Regan, goneći, kako je govorio, „besnog psa Bliskog istoka“, uradio je Obama uz pomoć saveznika.

Bilo je rano jutro 20. oktobra, pre jutarnje molitve. Pukovnik Gadafi je još jednom iznenadio pobunjeničke borce. Dugački konvoj kamioneta sa mitraljezima probio se iz opkoljenog Sirta. Nekoliko kilometara od grada, kraj zapadnog kružnog toka, sačekala ga je sudbina. Sa neba.

Tog 19. marta, dok su snage odane Gadafiju u obruču držale pobunjeničku prestonicu Bengazi, francuski lovci „rafal“ bili su prvi koji su uleteli nad libijsku teritoriju da bi preciznim bombama i raketama preokrenuli tok građanskog rata. Tačno sedam meseci i pola dana kasnije, francuski avion izručio je razorni tovar po koloni koja je izlazila iz Sirta - kako je saopštio NATO - zato što su mislili „da može da naudi civilima“.

Desetine kamioneta su uništene, a nešto ljudi iz konvoja uspelo je da pobegne, između drveća, do obližnjih odvodnih cevi ispunjenih otpadom. Posle pucnjave iz PVO topova i „kalašnjikova“, pobunjenici su primorali begunce na predaju i uskoro shvatili da je među njima najvredniji plen njihovog ustanka, pukovnik Muamer Gadafi, doskorašnji libijski vođa.

Zarobljenik „broj 1“ potom je imao tretman neprimeren divljoj zveri, a kamoli čoveku. Zahvaljujući naprednim funkcijama mobilnih telefona, ceo svet danas zna da je Gadafi uhvaćen živ, a da je iz pobunjeničkog džipa izašao mrtav, uz nove rane od vatrenog oružja. Šefovi onih koji su ga uhvatili, doduše, tvrde da je stradao u unakrsnoj vatri, usput. Ovoga puta, malo ko im veruje, ali oni su pobednici.

2. Kapetan nikad general

OGROMNA zemlja sa mnogo peska i malo ljudi na rubu najsiromašnijeg kontinenta morala je biti potpuna periferija svetskih zbivanja, sve dok joj utroba, sredinom prošlog veka, nije otkrila dragulj koji će njenim sinovima postati najveće bogatstvo, ali i njihova zla kob.

Tom zemljom bez duša dugo su, vekovima, carevali pirati. Otomansko carstvo nije imalo mnogo razloga da im se meša u posao. Sultan je postavljao pašu, kao vrhovnu vlast u provinciji Tripoli, a od njega su znatno jači bili janičari. Gusarenje je pravilo štetu moreplovcima u Sredozemlju, pa su evropske sile slale vojske u kaznene ekspedicije, bez želje da se tamo zadrže. Kako je slabila imperija, bio je sve mlitaviji i zagrljaj Carigrada.

Početkom 19. veka, na tle današnje Libije stigli su, kao niotkuda, neki potpuno moderni svetski "igrači" - Amerikanci. Pirati sa severa Afrike, iz Maroka, Tripolija i Tunisa, razvili su najjaču izvoznu privrednu granu njihovim begovima-zaštitnicima, jer su im se od pljačke brodova, prodaje njihovih posada u roblje i naplate otkupa, palate punile bisagama nabubrelim od zlata. Tako je 1795. godine Alžir isposlovao da mu Amerikanci plate milion dolara za oslobađanje 115 mornara, od kojih su neki bili zatočeni duže od decenije. Bila je to šestina ondašnjeg ukupnog budžeta SAD!

U Vašingtonu su, baš zbog ovoga, ubrzo osnovali Ministarstvo mornarice. Pošto su bili nova država, morali su da izgrade flotu. Kada je Tomas Džeferson postao predsednik 1801., paša iz Tripolija zatražio je povećanje "doprinosa" za slobodnu plovidbu američkih trgovačkih brodova, zahtevajući 225.000 dolara od nove administracije. Džeferson je odbio i paša je objavio rat. Kongres se nikada formalno nije izjasnio o ratu (odnekud nam deluje poznato), ali se ipak složio sa akcijom. Ključna je bila bitka kod Derne, 1805. godine, kada su osmorica američkih marinaca i 500 stranih plaćenika potukli Tripolitance.

Amerikanci su još jednom ratovali protiv berberskih država, 1815, i ponovo ih pobedili. Od tada više ne plaćaju ništa piratima sa Sredozemlja. Bile su to prve vojne intervencije SAD u Starom svetu - proći će čitav vek dok im to, konačno, ne pređe u naviku. Tada će oni, a ne gusari, postati oni koji "skidaju kajmak".

Italija je kasno izašla na svetsku pozornicu imperijalizma, zakasnila na mnoga "sečenja" kolonijalnog "kolača", i zato je radila po principu "daj šta daš". Tako je u vreme balkanskih ratova zauzela današnju Libiju, posle vojevanja s Turskom. Iako se libijski vođa Gadafi kasnije javno ljutio na Italijane, oni nisu baš po svemu bili tipični kolonijalisti tog vremena: mnogo su uzimali, ali su ponešto i ostavili narodu i zemlji. Recimo, nekoliko hiljada kilometara puteva i pruga, nova naselja, začetke industrije i moderne medicine. Možda najvažnije od svega - Italijani su prvi politički objedinili današnju Libiju, ujedinivši Tripolitaniju, Kirenaiku i Fezan, u vreme Benita Musolinija. Pred rat su, čak, Arapima dozvolili da budu - fašisti.

Ni sile Osovine nisu znale za tajnu tekućinu skrivenu u libijskoj zemlji, inače bi je, verovatno, bolje čuvali. Ovako, 1943. godine Nemce i Italijane su Anglosaksonci odatle proterali. Krajem 1951. Libija je proglasila nezavisnost. Šeik Idriz iz nomadskog naroda Senusi je proglašen za kralja. Čekale su ga muke kako da izgradi modernu državu sa narodom u kojem je pismen tek svaki peti, gde žive tri domaća pravnika i nijedan doktor, a svaki 20. stanovnik je, zbog neke boleštine, oslepeo.

Krajem pedesetih je, međutim, otkrivena - nafta. Strani koncesionari morali su polovinu profita da ostavljaju državi, u budžetu je odjednom bilo mnogo novca, ali je narod imao utisak da od njega korist ima uglavnom vladajuća elita. Nije bilo demokratije. Izraelsko-arapski odnosi dostizali su tačku ključanja...

Kraljevina Libija bila je blizak američki saveznik. SAD i Velika Britanija imali su u njoj svoje vojne baze. Sve se to ubrzo promenilo.

Vojnim pučem izvedenim dok je ostareli kralj Idriz bio na lečenju u Turskoj i spremao predaju trona nasledniku za sledeći dan, na vlast je 1. septembra 1969. godine došao kapetan Muamer el Gadafi. Kasnije je ceremonijalno unapređen u pukovnika. I dalje ne! Neponovljiv i nepopravljiv, nikada nije hteo da bude general - egalitarna crta uvek je krasila njegov javni politički opus, pa je bežao od najsjajnije uniforme. Ako zemljom vlada narod, govorio je, zašto bi on bio general?

Upravljanje državom preuzeo je kao 27-godišnjak, na čelu pobunjenih Slobodnih oficira. Tada je poručio: "Narode Libije, tvoje su oružane snage zbacile reakcionarni i korumpirani režim, čiji nas je smrad sve gušio. Od danas i ubuduće, Libija je slobodna samoupravna republika!"

Drugi vladar Libije rođen je 7. juna 1942. blizu grada Sirta u beduinskom plemenu Gadafa (otud njegovo prezime). U mladosti se "zagrejao" za panarapske ideje Gamala Abdela Nasera. U Tripoliju je kao odličan student završio pravo, a zatim i vojnu akademiju u Bengaziju. Vojno školovanje je nastavio u Grčkoj i u Velikoj Britaniji. U decenijama koje će uslediti, ostavio je otisak prsta i dao boju svetskoj politici, mnogo više nego što se moglo i u snu očekivati od čoveka iz malog naroda, dugo zarobljenog i izolovanog u beskraju pustinje i nekom svom vremenu.

3. Nafta najjače oružje

BILO je to vreme izdisaja kolonijalnog poretka, a pre rađanja globalizma i svevlašća mantri slobodnog tržišta i demokratije. U njemu je nezavisnost bila vrednost iznad svih. Oslobođenje od tuđinskih stega, od interesa stranih sila u domaćoj politici, postalo je zavet ogromnog dela čovečanstva koji se uspravljao. Samostalnost jednako napredak! Svet u kojem su najmoćniji suprotstavljeni, a u međuprostoru njihovih rovova, vođe od autoriteta, poput Tita, Nasera, Nehrua među nesvrstanima, ili De Gola na Zapadu, pokazuju nacijama put emancipacije. Vere u sopstvene snage. Put ekonomskog patriotizma. Zvezdu vodilju progresa, predugo rezervisanu za uzani ljudski pojas uz severni Atlantski okean. Svet želje za pravdom, često surove, onaj svet čiji je jedini autentični poslanik danas Fidel Kastro, a Ugo Čaves se sa zakašnjenjem pojavio na njegovim ruševinama, da ga oživi.

Muamer Gadafi bio je pravi revolucionar. Danas, iako koliko do juče među živima, prosto neverovatan lik, kao iz nekog stripa epske fantastike. Čovek šoumen i egzibicionista svetske politike, čiji je svršetak kraj rodnog Sirta, u naše doba proklamovanog humanizma bio onako grozan i tragičan.

Sve je u zemlji taj revolucionarni pukovnik želeo da menja. Poredak je zasnovao na spoju dva naizgled nepomirljiva principa: islamskog i socijalističkog. Sa primesama arapskog nacionalizma, a kasnije, panafrikanizma. U njegovom sistemu beduin ima pravo da se besplatno leči, da vodi mali biznis, dok krupne poslove pod "šapom" čuva država. Zemljom vlada islamski moral: alkohol je strogo zabranjen, ali se insistira na obrazovanju, sveopštem napretku stanovništva, uključujući i žene, čijem se ponižavanju u društvu Gadafi protivio do kraja.

U svemu je ovaj vođa morao da bude drukčiji od ostalih. Recimo, ime države koju je kreirao: Velika Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija. Njene ambasade su Narodni biroi. Imao je "obične" funkcije, poput premijerske, da bi ih napustio i formalno ostao "Vodič Prvoseptembarske Velike Revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije", ili, skraćeno, "Brat vođa i vodič Revolucije".

Svoju političku filozofiju Muamer Gadafi je 1976. godine sistematizovao u čuvenoj "Zelenoj knjizi". To je, zapravo, zamena za ustav koji njegova Libija nije imala, kao ni političke partije, ni parlament. Knjiga odbacuje modernu liberalnu demokratiju i zagovara "direktnu demokratiju" (što nije uspelo još od Periklovog doba u staroj Grčkoj). Po njemu, i kapitalizam i socijalizam pokazali su se pogrešnim. Ova teorija oslanja se na islamsku svetu knjigu, Kuran, ali i na anarhiste, poput Bakunjina. Komuniste je umeo da nazove "bezbožnicima".

Pukovnik, u mladosti opčinjen Naserovim delom, žudeo je posle smrti legendarnog egipatskog predsednika da preuzme mesto ideološkog i svekolikog tribuna arapskog sveta. Bezuspešno. Vatreno je zagovarao arapsko ujedinjenje, pa je 1972. proglasio Federaciju Arapskih Republika - Libije, Egipta i Sirije - od čega na kraju nije bilo ništa. Dve godine kasnije, potpisao je sporazum s tuniskim vođom Habibom Burgibom o spajanju dve zemlje, koje su na kraju završile u zavadi.

I opet, u centru priče, taj pokretač modernih mašina, ali i ratova. Nafta. Ona je pukovniku Gadafiju omogućila da se "igra": poput Titove Jugoslavije, podržavao je oslobodilačke pokrete po svetu, ali je imao i "višak" para da ih finansira. Svako ko je tvrdio da se bori protiv zapadnog imperijalizma, imao je dobre šanse da crpi oružje i novac iz bogatih libijskih bušotina.

Palestinski teroristi ubili su 5. septemba 1972. na Olimpijadi u Minhenu 11 izraelskih sportista. Javnost zapadnih zemalja obeležila je Gadafijev režim kao glavnog finansijera pokreta "Crni septembar", počinioca masakra, pa su njihovi odnosi sa Libijom zahladneli. Palestinsko pitanje bilo je Gadafijeva glavna pozornica. Snažno je podržavao PLO, što ga je udaljilo od Egipta, pošto se Kairo pomirio s Izraelom. Dve zemlje su, čak, 1977. vodile kratak rat, u kojem je Libija izvukla deblji kraj. Tada se pukovnik "nagnuo" prema istočnom bloku.

Napetost između Libije i SAD kulminirala je u eri predsednika Ronalda Regana (1981-1989). Za njega, Libija je bila prvooptuženi pokrovitelj terorizma. U leto 1981. svet je pratio prvi okršaj Amerikanaca i Libijaca. Još 1973. Gadafi je proširio libijske teritorijalne vode u Zalivu Sidra, iscrtavši "liniju smrti". Amerikanci su odranije želeli da isteraju pravo na slobodnu plovidbu. SAD su avgusta 1981. poslale veliku flotu i ubrzo su dva libijska "suhoja" razneta u paramparčad. Amerika je 1982. godine zabranila uvoz libijske nafte.

Zaliv Sidra dugo je bio lep izgovor Reganu da drži nevoljenog pukovnika na nišanu. Amerikanci su 1986, posle eksplozije u diskoteci u Zapadnom Berlinu, kada su poginula dva njihova podoficira, bombardovali Tripoli i Bengazi. Među 60 žrtava navodno je bila i Gadafijeva usvojena ćerka Hana, mada neki osporavaju da je ta devojčica uopšte postojala. Vođa je preživeo, i šou je mogao da se nastavi. Gadafi je 1988. srušio kapiju zatvora u Tripoliju i pustio 400 zatvorenika, a potom uništio i liste za odstrel osumnjičenih disidenata. Iduće godine došao je u Beograd.

4. Titu veran do kraja

KADA su, u vreme ubrzanog "događanja" svih naroda i narodnosti Jugosloveni počeli da se odriču Tita, obratio im se pukovnik Gadafi, oštrim tonom i jasnim upozorenjem: ne okanete li se maršala, neću s vama ništa da imam!

Libijski vođa Muamer Gadafi zaista je, u osvit katastrofe devedesetih, javno, ultimativno tražio od Jugoslovena da ostanu verni Titu. Čime ga je Kumrovčanin zadužio? Sigurno ne novcem, jer je on tekao iz Libije za Jugoslaviju. Napisasmo li već da je to bilo doba - ličnosti, a Josipu Brozu, šta god o njemu mislili, svi priznaju da je bio svetska "faca". I za Gadafija isto važi, ma koliko bio veći ekscentrik. Rečnikom savremenih trendova, jugoslovenski predsednik je bio "mejnstrim", a libijski vođa - "alternativa".

Tito je rano poslao dobre signale Gadafiju: Jugoslavija je prva priznala novu vlast u Tripoliju 1969. godine. Vojnoekonomska saradnja dve zemlje počela je 1971. godine. Ukupno su Jugosloveni prodali Gadafiju oružja za 90 miliona dolara, a njegova avijacija bila je među retkim kupcima naših "galebova" i "jastrebova", od kojih su neki tokom građanskog rata završili kod pobunjenika.

Do pre nekoliko godina na Brionima su živele dve jednogrbe kamile, a doneo ih je još početkom sedamdesetih libijski vođa. Zagrebački "Globus" objavio je, iz državnih arhiva, detalje Gadafijeve posete ovim ostrvima u proleće 1977. godine. Ostareli Tito je priredio svečanu večeru, na kojoj su servirana najbolja domaća vina: Gadafi ih je rado probao, a najviše je nazdravljao uz belu malvaziju proizvedenu od grožđa iz Titovog vinograda na Vangi.

Tom prilikom, tvrde danas Hrvati, Gadafi nije spavao u šatoru, već mu je Tito na raspolaganje dao raskošnu vilu "Brijunku". Šator je ostavio za Beograd...

Na Deveti samit nesvrstanih zemalja, drugi i poslednji koji je održan u našoj prestonici, septembra 1989. godine, Muamer el Gadafi doveo je šest kamila, dva arapska ata i svoj šareni, arabeskni šator, koji mu je poslužio umesto hotelskog apartmana. Konje su pred početak Samita smestili u konjušnice milicijske stanice na Banovom brdu. Šator je razapet u dvorištu libijske rezidencije, na Dedinju. Tu se nesvrstani gost Beograda sastao s novinarima i najavio da će doći na konferenciju na belom konju - ako mu dozvoli saobraćajna milicija. Nisu mu dozvolili.

U Sava centar Gadafi je došao sa svojom velikom svitom. Obezbeđenje je pustilo malobrojne koji su imali propusnice, ostali su hteli da upadnu na silu, a pukovnikovim "amazonkama" obučenim u maskirne uniforme visili su pištolji sa pojasa. Nastalo je gušanje.

Na govornicu Samita pukovnik je izašao u nacionalnoj nošnji bele boje, ogrnut dugačkim belim plaštom preko oba ramena, s kožnim jelekom i crnim fesom na glavi. Do mikrofona ga je pratilo 11 telohranitelja - šest muškaraca u radničkim odelima i pet žena, od kojih dve nalik na komandose, sa crvenim beretkama. Obećao je da će govoriti kratko, i jeste - sat i po. Rekao je da mu je žao što su svi ovde - bez Tita.

Osnovna poruka: da se iz članstva Pokreta nesvrstanih isključe zemlje sa stranim vojnim bazama na njihovim teritorijama. Zatim, da se ukine pravo veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Založio se i da Italija plati reparacije Libiji zbog žrtava i štete tokom okupacije, da Francuska obešteti Alžir, ali i SAD Japan - zbog štete počinjene u Drugom svetskom ratu. Poručio je da su bankarske kamate protiv Kurana.

"Svi Jevreji iz Izraela moraju što pre da se isele, inače im neizbežno preti uništenje", kazao je Gadafi, i predložio da Jevreji budu iseljeni u francuske oblasti Alzas i Lorenu, "jer je to ionako zemlja zbog koje je vođeno nekoliko ratova", ili, alternativno, u sovjetske baltičke republike, ili na Kavkaz...

Prestoničkom zoo-vrtu Gadafi je ostavio kamile, koje su dobile muslimanska imena. Na čuđenje dobrog dela sveta, Gadafi je ostao veran Beogradu i Srbiji i u teškim godinama koje će uslediti.

"U Bosni ne može postojati prevlast muslimana, niti će na tom tlu, dok je Srba i Hrvata, biti jedino muslimanska država", preneo je novembra 1992. reči libijskog pukovnika bilten "Forin riport". "Islam u Bosni nije kao onaj kod Arapa! Jedino moguće rešenje raspleta krize u BiH je da muslimani, Srbi i Hrvati žive zajedno, tačnije da ostanu u zajednici sa Srbijom".

Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević odlikovao je Muamera el Gadafija za jačanje bilateralnih odnosa dve zemlje 26. oktobra ratne, 1999. godine. Gadafi je osudio NATO agresiju.

I posle petooktobarskog prevrata, Beograd i Tripoli ostali su bliski, a odnose su unapredili posle otvaranja Libije prema Zapadu 2004. Predsednik Boris Tadić predvodio je srpsku delegaciju na spektakularnoj proslavi 40. godišnjice Libijske revolucije, 1. septembra 2009. U Srbiji je, inkognito, te godine boravio najvažniji vođin sin, Sejf al Islam.

Gadafijeva vlast nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

5. Gresi nisu oprošteni

KRAJEM 1988. godine dogodila se tragedija koja je pukovnika Gadafija dodatno gurnula u međunarodnu ilegalu, a kasnije, paradoksalno, bila deo njegovog povratka na globalnu političku scenu. Avion "Pan-Ama", "boing 747", na letu London - Njujork, iznad Škotske je raznela bomba, pobivši svih 243 putnika i 16 članova posade, i još 11 stanovnika mesta Lokerbi. Ukupno 270 ugašenih života. Za zločin su optužena dvojica Libijaca. Gadafi je odbio da ih izruči, pa su njegovoj zemlji uvedene višegodišnje ekonomske i političke sankcije.

Novi milenijum stvorio je, međutim, i nekog novog Gadafija. Posle zbacivanja Sadama Huseina 2003, pukovnik objavljuje da je njegova zemlja razvijala oružje za masovno uništenje, da će međunarodnim inspektorima dozvoliti da dođu, da sve to vide, kako bi bilo uništeno. Avgusta iste godine, Libija je pristala da isplati odštetu od ukupno 2,7 milijardi dolara porodicama žrtava iz Lokerbija - po deset miliona dolara svakoj.

VeĆ u martu, Gadafiju je u goste stigao britanski premijer Toni Bler, kao prvi zapadni lider koji je posetio Libiju. Podsećanja radi, Gadafi je Blerovu "koleginicu", premijerku Margaret Tačer, svojevremeno nazivao "ubicom i prostitutkom koja se prodala Reganu". Te 2006. godine, republikanca Regana više nije bilo među živima, a Gadafi je s njegovim partijskim kolegom Bušom mlađim razgovarao telefonom, uspostavivši prvi direktan kontakt s jednim američkim liderom.

Ambasador SAD vratio se u Tripoli 2008, posle 36 godina, a prethodno je Libiju Vašington izbrisao sa liste zemalja koje podržavaju terorizam. U Bengaziju su se avgusta 2008. sporazumeli Libija i Italija: premijer Berluskoni najavio je da će Rim isplatiti Tripoliju pet milijardi dolara u narednih 25 godina na ime štete nanete tokom kolonijalnog perioda.

Svoj panarabizam Gadafi je u 21. veku zamenio novom "sveafričkom" idejom.

"Libija je mnogo toga morala da istrpi od Arapa, kojima je davala i krv i novac", izjavio je on, objašnjavajući taj preokret. "Vreme arapskog nacionalizma i jedinstva je prošlo zauvek."

Na Gadafijevo insistiranje, Organizacija afričkog jedinstva postala je Afrička unija, koja, po ugledu na Evropsku uniju, treba da postane jedinstveni ekonomski prostor. Nelson Mandela za njega je bio gotovo svetac. "Crna Afrika" nije se lako odrekla pukovnika i, da se ona pitala, on bi i dalje bio živ, i na vlasti. Pitali su se drugi, oni protiv čijeg kolonijalnog refleksa se libijski vođa uzdigao pre više od četiri godine. "Ugrizli" su kada je on najmanje očekivao.

Mnogi su pokušavali da odgonetnu stvarne razloge za promenu Gadafijevog državničkog kursa - od straha da se Bušova ratoborna administracija ne okomi i na njega, preko razočaranja zbog neuspeha dugih napora da ujedini Arape, porazi Izrael, potpomogne razne revolucije i prevrate, do činjenice da je jeftina nafta tokom devedesetih značajno umanjila njegove platežne moći. "Crno zlato" je kasnije znatno poskupelo, a kada je u svetu preovladao stav da će, možda i zauvek, odnosno dok se ne iscrpi, ostati dragoceno i papreno skupo, izgleda da je Gadafi, makar i reformisan, postao suvišan.

Septembra 2009. libijski vođa se u Njujorku sastao s porodicama žrtava terorističkog napada na avion "Pan-Ama" i izrazio im saučešće. Terorista Abdel Baset al Megrahi, osuđen na doživotnu robiju, posle odsluženih osam godina u zatvoru u Škotskoj prethodno je, u avgustu 2009, zbog pogoršanog zdravlja pušten na slobodu, a u Libiji je dočekan kao heroj, što je razbesnelo zapadno javno mnjenje.

Globalni šou najmoćnijeg svetskog vojnog starešine bez generalskih epoleta se nastavio. Pukovnik Gadafi presvukao se u poslednjoj deceniji svog života iz ratnički moderno skrojenih oficirskih odela u kitnjaste i "vrišteće", komične uniforme, ukrašene bezbrojnim ordenjem, kićankama i, čak, fotografijama.

Marta 2009, na samitu Arapske lige u Kataru, saudijskog kralja Abdulaha nazvao je "britanskim produktom i američkim saveznikom", a sebe - "doajenom među arapskim vladarima, kraljem kraljeva Afrike i imamom muslimana". Leta prošle godine u Rimu je okupio 500 Italijanki i pokušao da ih preobrati u islam. Pozivao je na džihad protiv Švajcarske. Predlagao je i dvonacionalnu državu Izraela i Palestine - Izratinu.

Govoreći sve to, Gadafi se nije pripremao za najgore. Naivno zavaljen u fotelju "garanta mira i stabilnosti u regionu", poverovao je da ga niko nikada neće rušiti. Zašto bi? S njim Zapad pregovara i trguje. A on je bogat. Nije pukovnik požurio da se naoruža, jer nije video opasnost iza ugla. Uzalud će tokom rata tvrditi da je finansirao predsedničku kampanju Nikole Sarkozija. Verovatno je za njega bilo pametnije da je lako zarađene petrodolare ulagao u protivavionske rakete, kao sedamdesetih i osamdesetih.

Rekao je Gadafi i ovo: "Bili bismo srećni da Obama zauvek ostane predsednik SAD." Za svog mandata, libijski vođa je iz Bele kuće "ispratio" Ričarda Niksona, Džeralda Forda, Džimija Kartera, Ronalda Regana, Bila Klintona i oba Džordža Buša. Naslednika Baraka Obame nije doživeo.

6. Zapad odabrao stranu

SAMOSPALJIVANJE poniženog mladog čoveka u tuniskom gradiću Sidi Buzid zbog oduzimanja kolica sa voćem, šamara dobijenog od policajke i lokalnih vlasti, koje mu nisu dozvolile ni da im se požali, upalilo je, decembra prošle godine, fitilj nadolazećeg Arapskog proleća. Srdžba ulice odnela je kao bujica diktatore sa decenijskim stažom, Ben Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu. Buknulo je, i još gori, u Jemenu, i u Siriji. U Bahreinu, Saudijska Arabija je ugušila pobunu.

"Gadafiju ne mogu ništa", govorilo se za mnogim kafanskim stolovima u Srbiji. Vera u čvrstinu pukovnikovog poretka bila je, očigledno, prevelika.

Sredinom februara, hapšenje aktiviste za ljudska prava Fethija Tarbela u Bengaziju prouzrokovalo je sukobe na ulicama. Vlast je odgovorila kako se i očekivalo, silom, ali je na istoku zemlje, staroj rojalističkoj tvrđavi - pod Gadafijem, navodno, zapostavljanoj po formuli "Trepča radi - Beograd se gradi" - lako gubila gradove i sela, jedno za drugim. Pobunjenici su slavili brzo "oslobođenje" istoka. Nisu prošle ni dve nedelje a pukovnikov režim je pokleknuo i u jednom velikom gradu na zapadu zemlje, u Misrati.

Razbuktao se u zemlji pravi bratoubilački, građanski rat. I Zapad je odmah izabrao svoju stranu. Gadafi, doskora čovek popravljenog imidža, postavljen je na stub srama, kao krvnik. Tiranin koji puca na sopstveni narod, uključujući i do zuba naoružane "civile".

Već krajem februara, Ujedinjene nacije uvele su sankcije Gadafiju i njegovoj porodici, predajući "slučaj Libija" Međunarodnom krivičnom sudu. Usledile su ubrzo i mere Evropske unije prema libijskom vođi i njegovim najbližim saradnicima.

"Demonstranti imaju 17 godina. Noću im daju halucinogene pilule, stavljaju ih u njihova pića, njihovo mleko, njihovu kafu", govorio je pukovnik Gadafi, dok mu se sistem rušio pod nogama.

Pobunjenički Nacionalni prelazni savet u Bengaziju proglasio se 5. marta jedinim legitimnim predstavnikom Libije. Kroz samo pet dana, Pariz je prvi priznao Bengazi umesto Tripolija. Francuska je, u nekom novom svetlu, izašla na bliskoistočnu i svetsku (ratnu) pozornicu - tradicionalni "remetilački faktor" vašingtonskih avantura, postao je petao koji kukuriče i pre uzletanja američkog orla.

Upravo je francuski list "Mond diplomatik" aprila 2004. godine, razmatrajući novi plan Bušove administracije za arapski svet, pisao da je najnovija ambicija SAD da ojača svoj "stisak" naftnih izvora i tržišta Bliskog istoka, kao i da proširi mrežu vojnih baza i postrojenja, sve u ime demokratizacije.

Bušovi ljudi su tada obećali da će od okupiranog Iraka načiniti tako atraktivan demokratski model da će služiti za ugled čitavom Bliskom istoku. Ovakve namere, pisao je francuski list, dopale su se i nekim proponentima humanitarnog rata iz Klintonove ere. Pod aktuelnim predsednikom Obamom, Klintonovi ljudi ispunili su Stejt department.

Poznati akter jugoslovenske drame devedesetih, francuski šef diplomatije Alen Žipe - koji je na tom mestu zamenio Mišel Alio-Mari, spremnu koliko zimus da Ben Aliju u Tunis šalje suzavac za suzbijanje demonstracija, pa ako treba i žandarme - u unutarlibijskom konfliktu preuzeo je na sebe ulogu savesti čovečanstva, animirajući ga na novi rat. Nemačka je stajala sa druge strane. U tamošnjoj štampi pojavili su se opori komentari da su i u Parizu počeli da razmišljaju glavama naftaša.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 17. marta odobrio je uvođenje zone zabrane leta iznad Libije i vojne mere - "da bi se zaštitili civili". Rusija nije uložila veto, iako je bilo jasno koliko široko može da se tumači odredba o "zaštiti civila", odnosno, da to, praktično, znači stranu vojnu intervenciju.

Ruski premijer Vladimir Putin je odmah reagovao, i tada se, prvi put od početka njegovog političkog odnosa sa sadašnjim predsednikom Dmitrijem Medvedovom, u javnosti pojavila velika "pukotina". Putin je, tokom obilaska fabrike raketa, kazao da je rezolucija SB manjkava, da dopušta sve i da liči na poziv na srednjovekovni krstaški rat. Rekao je da primena sile SAD u inostranstvu nema ni logike ni savesti.

Predsednik Medvedev je poručio da Moskva svesno nije iskoristala pravo veta pri glasanju o Rezoluciji 1.973, jer ona u celini odražava njeno mišljenje o stanju u Libiji, gde su se, kako je rekao, dešavale strašne stvari. Prethodno je Medvedev zamerio Gadafiju što je oružjem krenuo na svoj narod. U Kremlju su, izgleda, još ranije ocenili da su Gadafiju odbrojani dani, pa je neimenovani čovek blizak Medvedevu zimus nazvao Gadafija "političkim mrtvacem".

I opet, taj libijski pukovnik i njegova malo razumljiva nebriga za moderno oružje! Rusija je aprila 2008. oprostila Libiji stari sovjetski dug od četiri i po milijarde dolara, nastao na osnovu nikada plaćene vojne opreme. Moskva je, opraštajući dugove, verovala da će dobiti nove ugovore. A leta prošle godine Libija je pregovarala o kupovini aviona od Francuske. Dopao im se "rafal", moderan i preskup taktički lovac, koji do sada još nije prodat nijednoj stranoj zemlji. Sada se proizvođač "rafala", kompanija "Daso", hvali učinkom tih aviona tokom sedam meseci ratovanja u Libiji!

7. Novi gazda Tripolija

U DIREKTNOM prenosu na satelitskim TVmrežama, svet je, po receptu sa kraja prošlog veka, od ovog 19. marta pratio još jedan rat uživo. Na meti je Gadafijeva Libija. Zvaničan cilj je da se zaštite civili. Francuski avioni napali su prvog popodneva libijske tenkove i transportere. Amerikanci i Britanci ubrzo su ispalili više od 100 krstarećih raketa „tomahavk“.

U početku su udar na Gadafija predvodili, uglavnom, Pariz i London. Kako nije bilo mnogo vremena za pripreme, jer su se Gadafijevi tenkovi i topovske cevi u potpunosti primakli pobunjeničkim uporištima na istoku zemlje, strana intervencija delovala je poprilično konfuzno. Kao da je svako imao „svoj rat“. Tako su Francuzi sopstvenu vojnu akciju u Libiji nazvali „Operacija Armatan“, Britanci - „Operacija Elami“, a Amerikanci - „Operacija Odisejeva zora“. Taj film ranije nismo gledali.

NATO je, pet dana od početka bombardovanja, odlučio da preuzme kontrolu nad sprovođenjem zone zabrane leta, dok je komanda nad vazdušnim udarima ostala kod članova koalicije. Severnoatlantski savez je prethodno uzeo pod svoje nadzor embarga za uvoz oružja, nazvavši to - „Operacija ujedinjeni zaštitnik“. Ukupno je 19 zemalja učestvovalo u akciji nad Libijom i u vodama oko nje.

Da nije bio tragičan, ovaj rat bi sigurno ostavio utisak jednog od najkomičnijih do sada. Ustanici, skupljeni s koca i konopca iz raznih libijskih plemena, često u Ronaldinjovim i Mesijevim dresovima, znali su o ratovanju koliko i o kvantnoj teoriji polja. Ni libijska (Gadafijeva) vojska nije bila mnogo bolja. Smatralo se da vođa namerno nije jačao sopstvene oružane snage, da je snažio samo pojedine brigade pod komandom sinova ili saplemenika, kako bi bio siguran da je u svojoj Republici na pesku - najjači. I bio je, dok nisu doleteli zapadni avioni...

U početku, pukovnikova vojska se slamala pod udarima iz vazduha. Gubici su bili teški na tlu jednostavnog reljefa, sa premalo ili bez ijednog prirodnog zaklona - piloti su sve mete imali kao na tacni. Vojska se povlačila, gubeći grad za gradom. Svet je naučio imena: Brega, Ras Lanuf, Misrata, Adždabija, Bin Džavad, Zavija, Zliten... Osokoljeni ustanici vozili su se u svojim kamionetima ka zapadu, goneći neprijatelja uz pomoć savezničkih bombi iz vazduha, dospevši, još tada, nadomak Sirta.

Tada se nešto promenilo. Vojnici znaju da svaka taktika tokom rata mora da se inovira, da se menja, jer protivnik bilo kojem generalskom „receptu“ pronađu „protivotrov“. Pukovnik Gadafi tražio je pomoć u inostranstvu i - dobio je od iskusnih savetnika iz bivšeg Istočnog bloka, kažu, najviše od beloruskih oficira. Prema pisanju moskovskog lista „Komsomolska pravda“ početkom aprila, Belorusi - neki od njih s iskustvom iz Avganistana - posavetovali su Libijce da pređu iz tenkova u džipove i da tako zavaraju napadače iz vazduha. Ustanici su počeli da pokazuju neviđenu nesposobnost i kolo ratne sreće okrenulo se na drugu stranu.

Zapadni novinari javljali su kako izgleda to vojevanje: pobunjenički borci poiskaču iz kamioneta i uz pokliče „Bog je veliki“ počnu nasumično da pucaju; onda u blizini padne nekoliko granata, i oni, brzo koliko ih noge nose, otrče nazad do kamioneta, okrenu se i zaustave ko zna gde... Tako je Gadafiju odana vojska počela da ponovo zauzima mesta iz kojih je bila proterana. Ali za veliki preokret i završni udarac pobunjenicima nije imala snage - niti je bilo realno izvesti pobedničku ofanzivu pod stalnim okom NATO aviona, duž stotina kilometara pustinjskog „brisanog prostora“.

Malo - pomalo, pukovnikova vojska počela je da posustaje. Pobunjenici su 21. avgusta s iznenađujućom lakoćom ušli u prestonicu Tripoli. Muamer Gadafi još jednom se obratio preko državne televizije, pozivajući zemljake na borbu protiv „pacova“. Uzalud. Tripoli je promenio gospodara, pao je i vladaočev bastion Bab al Azizija, simboli starog režima smrvljeni su i bačeni pod gusenice. Pobunjenički vođi došli su u grad iz Bengazija, da drže govore na Trgu mučenika, pukovnikovom Zelenom trgu.

Ostala su još samo tri veća uporišta „zelene“ Džamahirije. U jednom od njih, u Sirtu, bio je i tu dočekao strašan kraj pukovnik Gadafi.

Po dolasku na vlast, taj čovek kazao je da revoluciju želi da održi živom tokom jedne generacije, a da će potom pustiti narod da odluči kakvu vladu želi.

„U našoj kulturi, jedna generacija je 33 godine“, govorio je. On je Libijom vladao pune 42 godine.

„Ovo je moja zemlja. Muamer nije predsednik da napusti dužnost, Muamer je vođa revolucije do kraja vremena!“

Gadafi je mrtav, kao i njegova revolucija, vreme nije stalo, ali, može li da se vrati - unazad?

8. Oporuka mrtvog vođe

Posle prvobitnog uzdaha zadivljenosti zbog prijema es-em-es poruke da je došao potpuni kraj oživljenoj ikoni američkog „lošeg momka“, Muamera Gadafija, državna sekretarka SAD Hilari Klinton narednog dana malo je prigušila svoju retoriku. Opak je poručila Libijcima da za njih „počinje nova era“. Živeći još u svetu u kojem se Nova era računa od nečijeg rođenja, a ne od smrti, i to od ubistva, naredni dani, kada su pobednici u dugom redu čekali da se slikaju sa pukovnikovim lešom izloženim u mesarskoj hladnjači, nagovestili su nam da će, možda, na finom libijskom pesku uslediti novo - kameno doba.

Ta tri dana u Misrati pomalo su začudila ljude na Zapadu, koji je poslao avione i rakete na diktatora. Porodični obilazak nečijeg leša u prostoriji koja miriše na smrt da bi se deca slikala kraj ubijenoga - nije nešto što viđaju u svojim zemljama. A njihovi političari i mediji mesecima su ih ubeđivali da je u toku rat dobra protiv zla, nenaoružanih civila protiv korumpiranog tiranina, „naših“ protiv „njihovih“.

S telom umorenog pukovnika novi vladari Libije nisu znali šta će: počelo je da truli, a borci iz Misrate koji su ga držali, i koji već od pada Tripolija - za šta sebe smatraju najzaslužnijim - traže beneficije u vidu određenih ministarskih fotelja u budućoj vladi, rešili su da ucenjuju tako što će odmah zahtevati neke ustupke. Na kraju, Gadafija su u utorak, 25. oktobra, odneli na tajnu lokaciju - da pristalice ne bi od groba stvorile mesto hodočašća - i prekrili njegovo telom pustinjskim peskom.

Da li je to zemlja koja ide ka demokratiji? Onakva, sastavljena od stotinu plemena, od Arapa i Berbera, gde je trenutno vojni komandant Tripolija - islamski ekstremista, bivši zatočenik Amerike u Gvantanamu? Zanima li zapadnjake - pokrovitelje libijskog prevrata, suština poretka u nekoj dalekoj zemlji? Sigurno žele da se „prijateljski“ odnose prema njihovom kapitalu, i taj uslov su pobunjenici već ispunili, najavivši, dok su još uveliko ratovali, da će zapadnim kompanijama dati prednost u sklapanju naftnih ugovora, u odnosu na ruske i kineske. A demokratija? Pa, Zapad to javno ohrabruje. A harvardski profesor, teoretičar sukoba civilizacija Semjuel Hantington, govori o „paradoksu demokratije“ - po njemu, u nekim delovima sveta (prvenstveno misli na islamski svet), demokratija može da pospeši snage neprijateljski raspoložene prema njenom tvorcu, Zapadu.

Šta ostaje iza Gadafija? Država od šest i po miliona stanovnika, naviklih da su im dostupne osnovne blagodeti države blagostanja zapadnjačkog tipa, poput obrazovanja i lečenja. I beskamatni krediti za stanove. Plodovi socijalizma. Predratni bruto društveni proizvod od gotovo 15.000 dolara po glavi stanovnika, mereno prema kupovnoj moći. Nepismenih je u Libiji oko 13 odsto (u poređenju sa 80 odsto od pre šest decenija).

Ostaje Libijcima od pukovnika i Velika veštačka reka, najveći irigacioni projekat u istoriji čoveka, kojim je pitka voda, sakrivena ispod pustinje, mrežom podzemnih cevovoda od bezmalo 3.000 kilometara dovedena do dalekih gradova. Gadafi je ovaj svoj poduhvat (neskromno) nazivao „osmim svetskim čudom“.

Pojavio se, ovih dana, na nekim internet sajtovima, nostalgičnim prema doskorašnjem libijskom vođi, njegova navodna poslednja poruka, oproštaj od svog naroda i sveta:

„U ime Boga, milostivog, svemilosnog!

Ima tome već 40 godina ili možda i više od toga? Više se ne sećam, ali činio sam sve što sam mogao da bih ljudima sagradio kuće, bolnice, škole. Kad su bili gladni, dao sam im hranu. Čak i u Bengaziju sam pustinju pretvorio u žitnicu... Ali to nikad nije bilo dovoljno. Kao što su mi mnogi rekli, čak ni ljudi sa kućama od deset soba, novim pokućstvom i nameštajem nisu bili zadovoljni. Sebični, uvek su žudeli za više. Tada bi Amerikancima i drugim strancima pričali da su im potrebne „demokratija“ i „sloboda“, ni u jednom trenutku ne razumejući da pričaju o sistemu u kojem se ljudi glože, u kojem najveće pseto ždere sve ostale pse. Oni su bili ošamućeni i zavedeni tim rečima, ne shvatajući da u Americi nema besplatnih lekova, da u „slobodi“ i „demokratiji“ nema besplatnih bolnica niti besplatnih stanova, ni besplatnog obrazovanja, ni besplatne hrane, osim kad ljudi prose ili stoje u dugim redovima da bi dobili tanjir supe.

Šta god da sam radio, nekima nije bilo dosta, ali drugi su znali da sam ja sin Gamala Abdela Nasera - čoveka koji je svom narodu darovao Suecki kanal, jedinog istinskog arapskog i muslimanskog vođe koga još od Saladina. Tako sam i sam za svoj narod osvojio i darovao mu celu Libiju. Naserovim stopama, koje sam pokušao da sledim, kako bih svoj narod sačuvao od kolonijalne dominacije i lopova koji su želeli da nas opljačkaju...

Na Zapadu me neki smatraju poremećenim ludakom. Iako znaju istinu, oni nastavljaju da lažu. Znaju da je naša zemlja suverena, nezavisna i slobodna, i da nije kolonijalno potčinjena. Znaju i da su moja vizija i put jasni mom narodu, i da ću se do poslednjeg daha boriti da bismo svi mi i naša Libija ostali slobodni. Neka nam svemogući Bog pomogne da mu ostanemo verni i slobodni. Bog je veliki!“

Bez mogućnosti da se sa sigurnošću utvrdi verodostojnost ovog političkog oproštaja Muamera Gadafija od sveta živih, čini nam se da bi, zbog preciznosti kojom tangira njegove ciljeve i njegov državnički svetonazor, pokojni pukovnik sigurno potpisao te redove.